Dr DRAGAN Veselinov: PAD VUČIĆA

I do sada je predsjednik Srbije velikosrpskom galamom o povratku na Kosmet, a zatim prisajedinjenjem jednog miliona Bosanaca Srbiji i krađom Crne Gore, odvajao srpski narod od susjeda i od svijeta. Prozren je. Sigurno je da i dalje mnogi nacionalisti u Srbiji priželjkuju opstanak dosadašnje politike, ali je stanovništvo najzad umjesto toga poželjelo prelaz na realni ekonomski i pravedni socijalni život.

Njega ne mogu osigurati Vučićeve angažovane sremske medicinske sestre na šest mjeseci bolničkog rada koje su u Pionirskom parku u Beogradu prisilno zadužene da glume studentkinje sa indeksom. A potom spavaju u navodno obližnjem Dodikovom hotelu?

Vučić je konačno spao na završetak svoje epopeje. To se događa onda kada branite vladavinu čistom fizičkom silom. A kada vladar padne samo na zaštitu policijom, on je gotov. Predsednik Srbije nema ideje kako da uspava i zabavi narod stvarnim socijalnim programom i da se njime štiti.

On se ne štiti uspehom. Nikada nije stigao do progresivnog programa i neprekidno ga je zamenjivao histerijom nacionalizma i ksenofobijom od nevidljivih prekograničnih neprijatelja. I njoj je dodavao svoj samoubilački samoljubivi kult mesije svih Srba sveta.

Ubeđeni smo da mnogi osećaju da njegova vladavina pada. Ona pada i zbog toga što je sada politička svakodnevica Beograda spala na otvoreni parazitizam haotične vlade koja imitira tuđe ciljeve i metode političke borbe. Služi se prevarom i kamuflira se u tuđim haljinama. Ona nema svoje ideje i stoga podražavanjem suparničkih zamisli pokušava da se održi u sedlu. Ali sterilna vlada Srbije zaboravlja da nijedna falsifikovana slika ne može biti bolja od autorove verodostojne slike.

Vučićeva partija uzaludno posle nekoliko nedelja kopira forme borbe studenata i građana u Srbiji. Sve joj je sada postalo ogoljena groteska počev od formiranja kontra-studentske grupe koja je lažno spavala u šatorima ispred palate predsednika Republike Srbije – da tamo uči i čuva Ustav, do transportovanja iznajmljenih traktora seljaka kako bi ih bez njihovih vlasnika postavila kao prepreku oklopnim traktorskim kolonama zaista pobunjenih seljaka.

Vučić se brani pretvaranjem Beograda u zabranjeni grad opasan zidovima policije odvojenog od naroda. Vlada Srbije se fizički odvaja od naroda, jer je programski propala. Dovela je u Pionirski park čak i raspuštenu zločinačku formaciju Miloševićeve tajne službe, penzionersku formaciju ,,crvenih beretki“, koja je pokušavala da ubije Vuka Draškovića, a ubila je Ivana Stambolića i Zorana Đinđića, i pokušala pobunom da raspusti petooktobarsku vladu Srbije.

I do sada je predsednik Srbije velikosrpskom galamom o povratku na Kosmet, a zatim prisajedinjenjem jednog miliona Bosanaca Srbiji i krađom Crne Gore, odvajao srpski narod od suseda i od sveta. Prozren je. Sigurno je da i dalje mnogi nacionalisti u Srbiji priželjkuju opstanak dosadašnje politike, ali je stanovništvo najzad umesto toga poželelo prelaz na realni ekonomski i pravedni socijalni život.

Njega ne mogu osigurati Vučićeve angažovane sremske medicinske sestre na šest meseci bolničkog rada koje su u Pionirskom parku u Beogradu prisilno zadužene da glume studentkinje sa indeksom. A potom spavaju u navodno obližnjem Dodikovom hotelu?

POLITIKA NACIONALISTIČKE IMITACIJE

Nacionalisti u Vladi Srbije još uvek neguju zastarelu ideju iz 18/19. veka da svaki narod u Evropi može sebično da formira državu samo za sebe bez revanša drugih naroda. Beograd i Banjaluka beskrajno ponavljaju da svi Srbi imaju pravo na ujedinjenje u jednu državu.

Da, ali onda to isto pravo imaju i svi drugi narodi. Onda odmah na štetu srpstva pada srpsko Kosovo zbog dominacije Albanaca – tako da se srpsko pravo na ujedinjenje izvrće u propast srpskog ujedinjenja. Tu se Albanci pre ujedinjavaju od Srba. Ideja Velike Albanije nije manje sprovodiva od ideje Velike Srbije.

Parola da svaki narod ima bezuslovno pravo na poremećaj granica i ujedinjenje vodi Srbiju u kolaps. Što onda Rumuni ne bi zatražili Banat do Dunava (kako su to zahtevali posle Prvog svetskog rata), potom zatražili celu vlašku istočnu Srbiju? Što Mađarska ne bi zatražila makar Bačku? A što Hrvatska ne bi zatražila Srem i Zemun? A Bugarska Dimitrovgrad i Bosilegrad? Šta bi tu ostalo od Srbije?

Cela zamisao o uniji Evropljana počiva na želji da izbegnemo rat svih protiv svih i da time izbegnemo užase permanentnog rata za teritorije. I da ga zamenimo programom slobodne prekogranične ekonomske i kulturne saradnje zaštićenih političkim jedinstvom.

Vučićeva kriminalna vlada u Beogradu to neće jer u uslovima širenja evopske vladavine prava umesto vladavine pljačke i dnevnog nasilja ne bi mogla da opstane. Zato zaslepljuje narod pseudo-patriotizmom i prebacuje ga na Veliku Srbiju, da iluzornim višim ciljem zaboravi na hleb i svoj život.

CRNOGORCI I EKS-TERITORIJA U BEOGRADU

A zanimljivo, šta bi bilo ako bi jednog dana crnogorska vlada zatražila da se u Srbiji obrazuje crnogorska eks-teritorija zbog nekoliko stotina hiljada stanovnika crnogorskog porekla i osećanja? I da se ona potom prisajedini Crnoj Gori? He, SANU kaže zajedno sa kir Porfirijem Perićem da to ne može, jer, svi su Crnogorci Srbi i moraju živeti pod Beogradom. Šta i da jesu, pa i svi bektaši muslimani u Albaniji su sada Albanci, ali im je Edi Rama dao pravo da usred Tirane osnuju svoju kvartovsku državu, zar ne?

Ko kaže da srpski Crnogorci ne mogu imati svoj kvart i pasoš u Beogradu? Što Mandić – koji, inače, ima smisla za humor – takvim predlogom ne iznenadi Beograd? Tamo bi pola Vlade palo u nesvest. Tada bi on bio stvarni ujedinitelj svih Crnogoraca. Niko mu ne bi osporio tvrdnju da Crnogoraca na Vračaru, Starom gradu i Dorćolu u Beogradu ima više nego na Cetinju i podgoričkoj Staroj varoši.

Umesto toga, frontovci se upinju da dokažu da u Crnoj Gori narod govori na dva jezika! Ne, nije to tačno, govori se jednim jezikom, Srbi govore crnogorskim, a Crnogorci srpskim, zar ne? To je isti jezik. Ko je protiv? I zašto? To je zato, da se sada, baš sada, kada Crna Gora ima obnovljenu šansu da uđe u evropsku državnu integraciju – spreči u tome, i opet odvede u ambis beogradske regresivne dominacije zarad novčanog blaga prosrbijanskih političara u Podgorici. Ničeg drugog tu nema, oni prodaju Crnu Goru za uvećanje svog ličnog koruptivnog blagostanja. Sve ostalo je industrija laži.

A kako mi vidimo, doći će kad-tad dan da se u drugačijoj Crnoj Gori od sadašnje kaže da svi Crnogorci govore jednim bratskim jezikom, makar ga nazvali i ,,crnosrpskim“. I makar čekali još sto godina – ali će doći i dan kada ćemo se svi mi, Crnogorci, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Vojvođani, Jugosloveni, južni Sloveni i ostali neimenovani ljudi lepih imena, opet zagrliti i prestati sa lingvističkom separatističkom patetikom kao izgovorom za mržnju i rat.

ČUDO U EVROPI

U Evropi su stari kriterijumi za klasifikaciju vrsta politika postali gotovo bezvredni. Više se zasigurno ne zna šta je levica, šta je desnica, šta je centar, šta su liberali, šta su socijalisti, šta su nacionalisti, šta su zeleni, šta su komunisti, šta su internacionalisti, šta su anarhisti, šta su separatisti, šta su globalisti – kao da su svi sišli sa uma. Parlamenti liče na bosanski lonac i u njemu svega ima protivno Mišlenovim kuvarskim receptima, a ipak je ukusan.

Nama se ovakva Evropa dopada, zanimljiva je, jer se oprašta od uređenja posle Drugog svetskog rata i uređenja posle pada Berlinskog zida. Ta dva uređenja nam umiru pred očima – prva je glorifikacija Zapada nad Istokom, a druga je glorifikacija Evropske unije nad nacionalnim interesima svojih članica. Sada idemo ka novoj ravnoteži, za koju još nije ispevana odgovarajuća simfonija poput Betovenove Devete sa njenim završnim pozivom: ,,O, milioni, budite opet zagrljeni“!

SRPSKA LJEVICA IMITIRA DESNICU

U našoj oblasti je do zbunjujuće imitacije potpuno drugačijeg političkog ponašanja od službenog zadatog programa došlo u Srbiji: to je slom Socijalističke partije Srbije koja je odmah posle svog osnivanja 1990. godine prešla na čist velikosrpski i antisocijalni program. Imenom je imitirala toplinu komunističke zajednice, a u praksi ju je preko noći razorila apsolutnom nebrigom za narod.

Odvukla je stanovništvo u građanski rat sa drugim Jugoslovenima, zavela je oligarhijsku diktaturu nad narodom, opljačkala je štednju i penzijski fond, izazvala je drugu po veličini inflaciju na svetu i bedu na gladi, zavadila se sa celom Evropom i Rusijom koje su joj objavile međunarodnu ekonomsku izolaciju, snizila je nivo profesionalizma u državnoj administraciji i ruinirala je pravnu sigurnost ličnosti i imovine.

Njen vrh je srastao sa kriminalnim bandama i ubicama. A poraznim ratovanjem u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu, oterala je u izgnanstvo stotine hiljada srpskog življa.

Paradoks njenog rada se nije do danas završio. Iako je 2008. godine ušla u Vladu Srbije jer je podržavala pristupanje Srbije EU- kada joj je Brisel obećao i ulaz u Socijalističku internacionalu, ona se potom ponovo okrenula kolonijalnoj politici Srbije. Sve do danas je u svim beogradskim vladama, ali je njen antisocijalistički učinak neshvatljiv: ona ne brani prava žena, proganja prosvetne radnike, ne podržava nijedan štrajk, nema ugleda ni u jednom sindikatu, nikada nije organizovala nijednu demonstraciju levice niti izlazi na ulicu za 1. maj, nema socijalističkog saveznika u Crnoj Gori i drugim jugoslovenskim državama, ne podržava rodnu ravnopravnost, raširila je religiju u škole više od religioznih partija i saučestvuje u širenju diktature i kriminalizaciji države. A zove se ,,socijalistička“!

I u njoj čak i posle 130 godina posle Erfurtskog kongresa još niko nije izučio niti je čuo za opšti program socijal-demokratije iz 1895. godine koji je napisao August Bebel, i ne shvata da je on živ i danas. Otuda je i Srbija jedan od evropskih primera kako nekada moćna partija može da izgubi svest i postane programski kameleon i završi na milostinji koalicionih potreba moćnih partija. Nema kičmu. Zadovoljan je jedino vrh partije. Obogatio se. No, izgleda da joj sa studentima sada stiže završni račun.

OTPOR ISTOČNE NJEMAČKE

Istočna Evropa je ušla u Evropsku uniju, ali nije očekivala da će se naredbodavna dominacija SSSR-a nad njom zameniti naredbodavnim direktivama Brisela. Naravno, kvalitet naredbi Brisla je drugačiji, jer on donosi višepartijsku državu, pravo građanina na spor sa državom i slobodu ideja i kultura.

Ali on ujedno zahteva i asimetričnu adaptaciju istočnih zemalja na etičke vrednosti i kulturne pravce Zapada bez dovoljno takta za ogromno bogatstvo kulturnih i moralnih vrednosti istočnih naroda koje se ne mogu zanemarivati. Otuda se pojedine političke snage na Istoku sa sentimentom sećaju navodno većeg poštovanja Sovjeta prema njihovim autentičnim kulturama od zapadnih ,,liberala“. I počinju da hvale Putina.

U Crnoj Gori je situacija bolja nego u Srbiji utoliko što je stepen demokratičnosti vlade i parlamenta veći nego u Beogradu. Njena teškoća je u tome što nema nacionalnog konsenzusa oko toga da li je projekcija ka Evropskoj uniji apsolutni prioritet ili ona mora da sačeka da se prvo razriješi identitetsko pitanje oko jezika i moguće prisajedinjenje zemlje Srbiji koje traže iredentisti. Narod još uvijek ne može čisto da tu dilemu razriješi i zato je i sastav Vlade tako ,,prljav“. Razriješeno pitanje Vučića u Srbiji to mijenja preko noći

Cela bivša Istočna Nemačka je evoluirala iz komunističke ideologije u nacionalističku odbranu svoje samobitnosti. Oseća se zapostavljenom i prezrenom. U januaru 2024. godine u Nemačkoj je izbilo zaprepašćenje kada je ugledna Sara Vagenkneht napustila svoju istočnonemačku partiju ,,Leva“, naslednicu bivše istočne komunističke partije, i preko noći osnovala ličnu partiju pod imenom ,,Savez Sare Vagenkneht“. Postala je klasični protivnik imigracije na odbrani prava Nemaca na rad i svoju kulturu. Ali je i branila pravo Nemaca na demokratiju za razliku od pro-nacističke antiimigracione Alternative za Nemačku.

Govore neki da je Vagenknehtova desničarka. Mi smo tu zbunjeni, šta je tu kod nje ,,desno“? Pa ona zastupa klasičan program austro-marksista! Oto Bauer bi je smesta učlanio u austrijski SDP, jer se njena politika poklapa sa njegovim programom od 600 stranica pod nazivom ,,Nacionalno pitanje i socijalna demokratija“ iz 1907. godine.

Međutim, Vagenknehtovu liberali neistinito nazivaju desničarkom jer ne mogu da shvate da oni nemaju prava da ,,uvoze“ stranu radnu snagu po cenu siromaštva domaće i koja je neprijateljska prema kulturi Evrope. To u socijalizmu, u DDR-u, nije bilo moguće. I ni u jednoj socijalističkoj zemlji. Ali je teških deformacija bilo u drugim oblastima.

A zanimljivo, što bi bilo ako bi jednog dana crnogorska vlada zatražila da se u Srbiji obrazuje crnogorska eks-teritorija zbog nekoliko stotina hiljada stanovnika crnogorskog porijekla i osjećanja? I da se ona potom prisajedini Crnoj Gori? He, SANU kaže, zajedno sa kir Porfirijem Perićem, da to ne može, jer – svi su Crnogorci Srbi i moraju živjeti pod Beogradom.

Što i da jesu, pa i svi bektaši muslimani u Albaniji su sada Albanci, ali im je Edi Rama dao pravo da usred Tirane osnuju svoju kvartovsku državu, zar ne? Ko kaže da srpski Crnogorci ne mogu imati svoj kvart i pasoš u Beogradu? Što Mandić – koji, inače, ima smisla za humor – takvim prijedlogom ne iznenadi Beograd? Tamo bi pola Vlade palo u nesvijest. Tada bi on bio stvarni ujedinitelj svih Crnogoraca. Niko mu ne bi osporio tvrdnju da Crnogoraca na Vračaru, Starom gradu i Dorćolu u Beogradu ima više nego na Cetinju i podgoričkoj Staroj varoši

SRPSKO-C RNOGORSKA RAZLIKA

Otuda želimo da kažemo da nije svaki nacionalizam ,,desni“, i da nije svaki ,,liberalizam“ isto što i progres. Ali u Srbiji nije tako, njen nacionalizam nema veze sa odbranom prava građana na rad i standard, već je napad na granične narode radi otimanja tuđe zemlje. A liberalizam u njoj je sloboda samo za plutokratiju, za usku elitu, da pljačka i tuče sopstveni narod. Stvarni liberalizam bi joj dobrodošao bez obzira na njegove evropske manjkavosti.

Neće to ona. Otuda Vučić i podržava Orbana, Vica i istočne nacionaliste, jer oni nacionalističkim otporom Brislu, zapravo, brane svoju ličnu vlast i bogatstvo. I, doduše, to uspešno mešaju i sa odbranom kulturnog identiteta svojih naroda, ali im to nije glavna tačka otpora. U suštini, groze se liberalizma ne zbog nadmenosti Zapada, već se boje narodnog oka svevidećeg.

U Crnoj Gori je situacija bolja nego u Srbiji utoliko što je stepen demokratičnosti vlade i parlamenta veći nego u Beogradu. Njena teškoća je u tome što nema nacionalnog konsenzusa oko toga da li je projekcija ka Evropskoj uniji apsolutni prioritet ili ona mora da sačeka da se prvo razreši identitetsko pitanje oko jezika i moguće prisajedinjenje zemlje Srbiji koje traže iredentisti. Narod još uvek ne može čisto da tu dilemu razreši i zato je i sastav Vlade tako ,,prljav“. Razrešeno pitanje Vučića u Srbiji to menja preko noći.

Piše: Dr Dragan Veselinovhttp://

izvor: pobjeda.me