ŽELJKO Pantelić: ZAŠTO SU U CRNOJ GORI NERVOZNI…

U poslednjih par meseci prisustvujemo sve vidljivijoj nervozi na političkoj pozornici u Crnoj Gori, između ostalog i zato što se na evropskoj i planetarnoj sceni mešaju karte i svako pokušava da ušićari što je više moguće ili da zauzme bolju poziciju pred odlučujuću partiju. Moglo bi se reći i da se Crna Gora svrstala u dve čerčilovske kolone: u jednoj su optimisti koji vide priliku u svakoj opasnosti, a u drugoj pesimisti koji vide opasnost u svakoj prilici.

Dobar deo političkih snaga je uveren da se nalazi na korak do realizacije ciljeva, ali su i prestravljeni od scenarija šta bi moglo da im se dogodi ako ih ne ostvare. Došlo je i do zamena uloga. Vladajuća koalicija koristi evropske integracije kako bi sakrila sve svoje nedostatke i prevazišla unutrašnja trvenja. Oni su iz nužde ili ciničnog oportunizma postali evropeisti.

Na drugoj strani, opozicija je pokazala da nju evropske integracije interesuju taman toliko koliko mogu da budu instrument za povratak na vlast ili diskvalifikaciju političkih protivnika. Ako nisu upotrebljive za to, EU može da čeka a evropske institucije i zvaničnici se predstavljaju kao zlonamerni, kratkovidi ili nesposobni.

Premijer Milojko Spajić i krug oko njega vide nadomak ruke priliku da uđu istoriju kao tim koji je uveo Crnu Goru EU, ali i opasnost da prokockaju najveću šansu koja se ukazala Podgorici u novijoj istoriji.

Potpredsednik vlade Aleksa Bečić i Demokrate su u izvanrednoj poziciji, imajući u vidu mesta koja zauzimaju u izvršnoj vlasti, da očiste vojni i policijsko-obaveštajni aparat od repova prethodnog režima, ali i pred iskušenjem da li da novi opet bude partijsko-familijarni ili profesionalno-državni.

Predsednik Skupštine Andrija Mandić i lider DNP-a Milan Knežević su uvereni da vreme radi za njih i da je članstvo Crne Gore u EU sredstvo a ne prepreka da realizuju svoje stranačke a, neko bi rekao, i etno ciljeve.

Predsednik Jakov Milatović i dalje traži svoju kolokaciju, između onoga što može da bude i što bi želeo da bude, sve u nadi da će mu se kao, u poslednje četiri godine, zvezde složiti u liniju kada dođe presudan momenat.

Stvarni i formalni lideri DPS-a, sve više pritisnuti procesima i istragama koje idu sporo ali se kreću, posebno su nervozni jer vreme ne radi za njih. DPS-ova piramida još uvek stoji na nogama jer i dalje može da računa na jaku finansijsku podršku sponzora, ali ideja da će se vratiti na vlast brzo sve više leluja i sada je pitanje nad pitanjima: da li će se DPS pre vratiti na vlast ili će neki od “pipaka hobotnice”, koja je držala Crnu Goru zarobljenom, propevati? Od rezultata te trke zavisi budućnost države.

Partije okupljene u Evropskom savezu su na raskrsnici, raspolućene između mogućnosti da se konačno emancipuju od DPS-a i postanu “suverena” politička snaga spremna da krene da kida biračko telo DPS-a, ili da se po staroj “strpljen spašen” šlepaju na repu DPS-a zadovoljavajući se da budu privezak, kao što su bili dugi niz godina, i mrvicama koje im ostanu.

Bošnjačka stranka i albanske partije se ponašaju pragmatično jer se nalaze u komotnoj poziciji: DPS bez njih ne bi mogao ni u teoriji da formira neku buduću većinu, a aktuelnoj vladajućoj koaliciji, kojoj nisu potrebni brojčano, neophodna su dodatna vrednost za ostvarenje evropske agende.

Takođe, lideri Bošnjaka i Albanaca znaju da od DPS-a ne mogu da dobiju ono što im daje trojka Spajić-Bečić-Mandić. U prevodu, njihova specifična težina je mnogo veća u savezu sa PES-om, NSD-om, DNP-om i Demokratama nego sa DPS-om i drugim satelitskim strankama.

Građanski pokret URA i njen lider Dritan Abazović svakim su danom sve više crnogorska kopija italijanske stranke “Italia Viva” i njenog lidera Matea Rencija, inače bivšeg italijanskog premijera. U većini slučajeva govore ispravne stvari, Abazović je u Crnoj Gori, baš kao Renc u Italiji, ubedljivo najinteligentniji političar, ali u politici, kao što smo puno puta mogli da zaključimo, inteligencija nije garant uspeha – naprotiv često vodi na marginu i u “političke niše”.

Sve prethodno rečeno objašnjava nervozu i rastuće tenzije u Crnoj Gori. Paradoksalno, dugo očekivani proboj u evropskim integracijama, stidljivi ali ipak vidljivi pomaci u borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i zloupotrebe položaja, uspešno prevaziđena priča o popisu su, umesto da zavrte virtuozni krug ka ubrazanju hoda Crne Gore ka članstvu u EU proizveli suprotan efekat.

Stiče se utisak da se namerno pravi mulj: jedni ga kreiraju s idejom da talog ispliva ponovo na površinu a drugi da bi ulovili nešto veće i unosnije. Eto zašto se prave gotovo nezamislive ili, eufemistički rečeno, neprincipijelne koalicije. Jednostavno se kreiralo uverenje da će iz postojeće utakmice izaći samo apsolutni pobednici i apsolutni gubitnici. Suočeni sa tim rasponom makaza političke sudbine, nervoza i anksioznost su neizbežni.

Dodatni problem je što ispod crnogorskog političkog neba imamo političke partije i deo civilnog sektora koji nikako ne uspevaju da izađu iz, uslovno rečeno, “šeme devedesetih”: ne mogu ili ne žele da prihvate činjenicu da se promenila Crna Gora, ali i sama Evropa i svet. Ono što je važilo na prelazu između dva milenijuma više nije na snazi ili je u dobroj meri relativizovano.

Velika komparativna prednost Pokreta Evropa sad (PES) je što njegovi čelni ljudi nemaju repove iz devedesetih i nisu opterećeni istorijskim nasleđem sa prelaza iz 20. u 21. vek. “Devedesete” za čelnike PES nisu merna jedinica, ne postoje u političkom promišljanju, što se vidi i kroz odsustvo njihovih reakcija na provokacije od perjanica bivšeg trodecenijskog režima.

DPS-ove stranačke i parastranačke formacije su ostale zaglavljene u “devedesetim”, od političke taktike do retorike: ponavljaju iste stvari u komletno promenjenom političkom okruženju nadajući se da će postići iste rezultate.

Zato i izgleda patetično ili tragikomično DPS-ovsko direktno ili indirektno (preko svojih ljudi u medijima i nevladinom sektoru) prozivanje evropskih i američkih lidera, zvaničnika ili diplomata, ne računajući naravno hrvatske političare i funkcionere, za “izdaju” ideala i prepuštanje Crne Gore njihovim političkim protivnicima.

Treba biti toliko zagledan u vlastiti pupak ili politički slep da se ne vide promene koje su u velikoj meri zahvatile EU, sa tendencijom daljeg rasta. Povlačiti za rukav ambasadora EU u Podgorici Johana Satlera signalizirajući mu pojedine stavove ili biografije predstavnika vladajuće koalicije predstavlja primer par excellence.

Satler je Austrijanac. Njegov budući kancelar će biti Herbert Kikl, lider neonacističke Slobodarske partije Austrije, čovek koji je relativiziovao zločin formacija “Waffen SS” i koji se zalaže za ukidanje sankcija Rusiji a u Putinu vidi velikog državnika.

Da li se neko setio lekcija Vladimira Bilčika i Miroslava Lajčaka Crnoj Gori o evropskim vrednostima kada je gledao slovačkog premijera Roberta Fica, pre par nedjelja, u Kremlju u zvaničoj poseti predsedniku Rusije Vladimiru Putinu protiv koga je Međunarodni kivični sud podigao optužnicu za ratne zločine?

Slovačka, kao i sve druge članice EU, priznaje Međunarodni krivični sud i bila bi u obavezi da uhapsi Putina ako bi se pojavio na njenoj teritoriji. Umesto toga, Fico bi da pravi poslovne aranžmane sa Kremljom.

Šta možemo očekivati od SAD čiji novi-stari predsednik Donald Tramp pozove na svoju inauguraciju samo lidere ekstremnih ili tvrdih desničarskih, nacionalističkih, stranaka iz EU, uključujući i italijansku premijerku Đorđu Meloni? Prvi čovek glavnog saveznika i bezbednosnog partnera EU ignorisao je u potpunosti sve čelnike vodećih institucija i glavne države članice.

Potvrđeni predsednik Hrvatske Zoran Milanović se u svom pozdravnom govoru, nakon ubedljive pobede, zahvalio Hrvatima u Bosni i Hercegovini i obećao da će se boriti za njihova prava i nije izostavio da u geografskom opisu Hrvatske podvuče Prevlaku.

Kosovski premijer Aljbin Kurti ogolio je svoje prijatelje i poštovaoce u Crnoj Gori. Na njegovim mitinzima nigde kosovskih zastava, samo albanske, nigde kosovskih “plavo-žutih” boja, samo albanskih “crveno-crnih”, a glavna reč je “samoopredeljenje”: naziv njegove partije ali i drugo ime za stvaranje “Velike Albanije”.

Srbija ključa. Režim Aleksandra Vučića je sam sebe doveo u ćorsokak. Iz postojeće situacije postoje samo dva izlaza: krah režima koji Beograd vodi u nepoznato, jer nije rečeno da će na vlast doći snage koje će zemlju izvući iz ruskih i kineskih kandži, ili zaokret ka još rigidnijoj kleptokratiji i udaljavanje od EU.

Protesti u Srbiji i Crnoj Gori ne mogu da se porede iz nekoliko razloga, počev od toga da su ljudi u Novom Sadu stradali zbog korupcije, nemara i zloupotrebe položaja u državnim strukturama, što je rezultiralo padom nadstrešnice na železničkoj stanici u vojvođanskoj prestonici.

Na Cetinju smo imali klasičan primer masovnog zločina koje ni države sređenije, opremljenije i razvijenije od Crne Gore ne mogu da spreče. Dakle, u Novom Sadu je zakazala država, na Cetinju društvo, zato se u Srbiji radi o krivičnoj odgovornosti, a u Crnoj Gori o moralnoj.

Psihičke bolesti se i dalje, čak i na zapadu, potcenjuju. U društvima ne postoji svest o tome koliko su osobe sa ozbiljnim psihičkim poremećajima potencijalno opasne, pogotovo ako imaju lak pristup oružju. Druga strana medalje je da čak i u najrazvijenijim zemljama postoji vrlo tanka linija između ljudskih prava i potrebnih mera bezbednosti, sa širokim spektrom mogućih zloupotreba, pogotovo u sistemima gde ne postoje jake institucije, verne zakonima a ne ljudima.

autor: Željko Pantelić

izvor: vijesti.me