ANDREJ Nikolaidis: Uspavanke Milana PIPUNA Kneževića za Crnogorce… (foto)

„Poštujem nezavisnost Crne Gore, nećemo preispitivati tu nezavisnost”. Koja je rezultat, kako tvrdi Milan Knežević, „pokradenog referenduma“…

PODGORICA: Crna Gora, Kolumne, vijesti, petak, 29. 12. 2023… 08: 40… ANDREJ Nikolaidis: Uspavanke Milana PIPUNA Kneževića za Crnogorce… (foto)

Novi crnogorski suverenizam koji promoviše tridesetavgustovska većina podrazumijeva identitetsko preoblikovanje Crne Gore.

Piše: Andrej Nikolaidis

Milan Knežević je saopštio da je referendum 2006. pokraden.

Ali, dodao je: „Poštujem nezavisnost Crne Gore, nećemo preispitivati tu nezavisnost”. Koja je rezultat, kako tvrdi, „pokradenog referenduma“.

A zašto ne? Da vi mislite da je nešto pokradeno, pristali biste na krađu? Da vi znate da je neko nešto ukrao, ne biste to problematizovali, čime biste postali saučesnik ? Kako je moguće poštovati nešto za što tvrdite da je stečeno krađom?

Osim toga: ko su ti „mi“ koji neće „problematizovati nezavisnost“? Kneževićeva partija? Bivši Demokratski front? Tridesetavgustovska većina? Svi oni na čelu sa glavnokomandujućim Vučićem?

Potom: neće problematizovati – dokad? Dok ne uđu u vladu, dok god su u vladi, ili zauvijek, kao što tvrdi premijer Spajić?

Knežević je ponudio odgovor na pitanje koje se nameće: „zašto poštuje nezavisnost stečenu krađom?“

“Crna Gora je bila nezavisna i prije 2006. godine”, rekao je.

Ta izjava spada u red onoga što je Momir Bulatović svojevremeno opisao kao „korisnu nejasnoću“. Misli li Knežević na vjekovnu državnost i nezavisnost Crne Gore? Ili, možda, misli da je Crna Gora bila nezavisna i dok je bila u državnoj zajednici sa Srbijom?

Pitam, jer bi na taj način Crna Gora bila nezavisna i u eventualnom sutrašnjem savezu nezavisnih država sa Srbijom i bosanskohercegovačkim entitetom Republika Srpska. Takva bi nezavisnost bila prava mjera lažnog „pomirenja“ o kojem konstantno drve tridesetavgustovci: na taj način bi Crna Gora istovremeno bila i nezavisna i dio srpskog sveta.

Novi crnogorski suverenizam koji promoviše tridesetavgustovska većina podrazumijeva identitetsko preoblikovanje Crne Gore. To je manji problem. Istinska bojazan je da je cilj rečenog preoblikovanja transformacija Crne Gore iz građanske države u državu konstitutivnih naroda: dejtonizacija.

Podrazumijeva, potom, dvije (ili tri) srpske države koje su kulturno, politički i ekonomski maksimalno umrežene u ovu ili onu formu, rekosmo, saveza nezavisnih država. Eufemizam za to je „regionalna saradnja“.

Čudan je to suverenizam, koji podrazumijeva da se Srbija direktno miješa u izborne procese u Crnoj Gori (vidi: Nikšić); ne manje direktno miješa u popis; da beogradski mediji vode izborne i popisne kampanje; da propagandisti iz Banjaluke (Trifković) daju upute kako treba organizovati crnogorski prosvjetni sistem, odnosno ugasiti FCJK; a propagandisti iz Zagreba (Jović), koji se takođe bave FCJK-om, promišljaju magistralne pravce crnogorske spoljne politike.

To je „suverenizam“ koji je doveo do toga da čak i Zdravko Krivokapić konstatuje preveliki uticaj Beograda na zbivanja u Crnoj Gori, pa žali što Amfilohije nije živ da tome stane na kraj.

To je dakle „suverenizam“ koji je toliko poltronski i submisivan Beogradu da tvrdi unionista pokojnoga prvosveštenika srpskoga nacionalizma u Crnoj Gori vidi kao branu od njega.

Još veći problem je to što je ideja Crne Gore u srpskom svetu direktno suprotstavljena ideji Crne Gore u EU. Argument da je srpski svet fantom, bauk, koji ne samo da ne postoji, nego niko i ne radi na tome da bude uspostavljen, niti je ozbiljan, niti je argument.

Kada će Crna Gora u EU? Kada tamo dospiju Republika Srpska i Srbija, sa njima u paketu, dakle? Ili će sama, prije Srbije? Evo začkoljice: Crna Gora u EU ujedno je kraj projekta srpskog sveta. Crna Gora u EU znači Crnu Goru van gravitacionog polja beogradske velikodržavne ideje.

Zato što je to tako, Abazovićeva vlada minirala je otvoren put Crne Gore u EU, pa umjesto toga učinila sve što je mogla da ovu zemlju uglavi u Vučićevu bijednu wanna be imperiju.

Tri godine vladajuća većina uz pomoć Beograda u Crnoj Gori kuva žabu. Razaraju sve što vide kao smetnju svom projektu. I pjevaju uspavanke građanima Crne Gore, kao što je to ovih dana činio Knežević:

nina Milan svoga pelivana,

malo Rusa a malo hajvana.

Uspavanku, čiji refren glasi: mnogo toga što mi činimo vas užasava, ali razloga za brigu zapravo nema – nezavisnost nije upitna.

Pritom, Demokratski se front predstavlja kao politička snaga koja nema ideologiju. Kod njih sve može. Oni su protiv NATO, ali će sprovoditi NATO politike. Protiv su nezavisnosti Kosova, ali će voditi politiku koja uvažava tu nezavisnost. Protiv su nezavisnosti Crne Gore, ali neće problematizovati nezavisnost.

Rusija im je i otac i mati, ali će voditi proevropsku politiku i sprovoditi sankcije Moskvi. Oni su za Republiku Srpsku, ali će, ako Dodik proglasi nezavisnost, oni poštovati teritorijalni integritet BiH. Oni su, treba da povjerujemo, odustali od svega za šta su se ikada zalagali.

Ja ne mislim tako loše o Demokratskom frontu. Mislim da imaju tvrdu ideologiju i da od nje nisu odustali, niti će odustati. Mislim da je sprovode. Mislim da će je, ako građani Crne Gore povjeruju u njihove uspavanke, i sprovesti.

Mislim još i ovo. Da, Crnoj Gori treba pomirenje. No ne ono pomirenje koje podrazumijeva da lažemo o prošlosti. Ako ćemo se oko nečega pomiriti, to mora biti budućnost. Inače ćemo, kako je rekao Sidran, kao toliko puta do sada, dozvoliti da budućnost naših unuka odredi volja naših prađedova.

Ne, dakle, ono pomirenje koje ukida razlike, nego ono koje razlike nadzilazi. Kada postoje podjele među različitim identitetima, rješenje nije da se identiteti ukinu, ili da jedan ostvari dominaciju nad drugim. Rješenje je identitet koji je iznad suprotstavljenih identiteta.

Tako Pavle, u aktu rođenja političkog univerzalizma, hrišćanski identitet pretpostavlja identitetu Jevrejina i Grka, roba i slobodnjaka, muškarca i žene. Tako je, zahvaljujući nadidentitetu i Ideji Pravde, funkcionisala Jugoslavija. Tako funkcioniše EU.

Crnoj Gori treba konsenzus o ulasku u EU. To je istinsko pomirenje. Problem je u tome što je teško, zapravo nemoguće, povjerovati da je to pomirenje o kojem govore Knežević i Demokratski front.

izvor CdM.me