DRAGAN Veselinov: VESELI SE SRPSKI RODE i razdoblju odnosa Podgorice i Beograda… (foto)

Nije sporno ni to što je Daničina pjesma provjerska, nacionalistička i politička, već je sporno to što je ona u ovom razdoblju odnosa Podgorice i Beograda u 21. vijeku, postala još jedna pseudo- himna iredentističkih struja u Crnoj Gori i ekspanzionističkog programa srbijanskih osvajača susjednih zemalja. Ta pjesma je ditiramb. Ona je navodno Bogojavljanje obnovljenog ,,antičkog srpstva“- koje u vrijeme Obilića nije postojalo i Danica o tome uzaludno insinuira…

Kada je u novembru 2023. godine, pre tri nedelje, tokom završetka teniskog Dejvis kupa u Španiji reprezentaciji Srbije uklonjena uvodna pesma ,,Veseli se srpski rode“, svakako je poraslo zanimanje o tome koja je muzička reč i melodija prikladna za isticanje ugleda državnog identiteta i javno sportsko uživanje.

Pevanje crnogorske đakonice Danice Crnogorčević u Malagi nije moglo ni na koji način biti povreda muzičke vrednosti melodije njenog supruga iz 2020. godine. Ni njenog glasa: on je profesionalno odnegovan i sa lakoćom nosi pesmu. Dikcija joj je odlična, dinamika već manje. Estetika scenskog držanja joj je školski učena. I aranžman uz monaško ravnoglasje i žensko tradicionalno troglasno probugarsko pozadinsko pevanje je lepo i približava nas duhu predaka. Doduše, imitaciono.

I ritam, kog Bugari nazivaju ,,lesnoto“ od sedam osmina, u Daničinoj pesmi nas približava turskom doprinosu ,,srpskoj“ kulturi, koji je na balkanskom jugoistoku odavno postao jedan od simbola naše razlike prema nebalkanskim Slovenima.

Gornji Sloveni za taj ritam ne znaju i, među nama govoreći, ponekad su nam i dosadni samo sa svojim dvočetvrtinskim, tročetvrtinskim i četvoročetvrtinskim, pesmama. Naravno, to se ne odnosi na crnogorsku pesmu ,,Oj, svijetla majska zoro“, u sporih 4/4 ili u brzih 4/8, kako već ko želi da je uokviri.

Ipak , mi nismo uvereni da u Daničinom gradu Baru Srbi na veseljima i svadbama igraju na turskih sedam osmina. Daničini Srbi više ne priznaju crnogorski ,,Oro“ na četiri četvrtine? Srpski Barani su se poturčili u 21. veku? Zanimljivo, verovatno omaškom nismo opazili da ni pljevaljski Crnogorci više ne igraju ,,Oro“ i da na svadbama mlada i mladoženja neće više polećati.

SPORNO- NESPORNO

Ko ne zna reči Daničine pesme i ne zna da je pesma sveštenički, supružnički komponovana kao patetična politička potpora velikosrpskom podrivanju Crne Gore u vreme litija Srpske pravoslavne crkve 2020. godine, usmerene protiv obnove crkvene imovine države Crne Gore, protiv crnogorske nacije i protiv nezavisne Crne Gore – neće u njoj naći ništa što joj odriče stečenu popularnost.

Njeno jezgro jeste u proslavljanju vojničke i crkvene prošlosti srpskog roda, kao što to čine i mnogobrojne patriotske guslarske i građanske pesme iz 18, 19. i 20. veka. Ali to je kod ,,rodovske vernosti“ Danice krstašice samo mamac.

Za što?

Ni na koji način nije – potpuno načelno izlažući, sporno ni to što je Daničina pesma proverska, nacionalistička i politička, već je sporno to što je ona u ovom razdoblju odnosa Podgorice i Beograda u 21. veku, postala još jedna pseudo-himna iredentističkih struja u Crnoj Gori i ekspanzionističkog programa srbijanskih osvajača susednih zemalja. Ta pesma je ditiramb.

Ona je navodno Bogojavljanje obnovljenog ,,antičkog srpstva“ – koje u vreme Obilića nije postojalo i Danica o tome uzaludno insinuira. Daničina zastava se vije od Kosova do mora njene barske Rumije u Crnoj Gori i do Petrovića Njegoša kao da su 20. i 21. vek istovetni sa dobom Lazara Hrebeljanovića. Zbrka je tu.

I nema srpske epifanije u Gračanici, sam Beograd ih je ostavio. I na Kosovu više nema Crnogoraca. A i kada ih je bilo, Crna Gora Petrović Njegoša nije odbacila svoju zastavu u korist imaginarne jedinstvene srpske zastave svih Srba sveta i rizikovala svoju budućnost zbog Kosova. I nikada Rumija nije bila sveta planina srpstva, bar nama, na Fruškoj Gori, to nije poznato. Na Rumiji ne obitava sveti duh Srba. On je u našem srcu, bez obzira gde smo.

Daničina pesma pogrešno vidi i crkvenu istoriju Crnogoraca kao odsečka navodno jedinstvene srpske crkvene istorije sa pozivom na odustajanje Podgorice od svoje himne. Njena namena je postala neprihvatljiva, jer nije nastala kao prilog kulturi zajedničkog života svih naroda u Crnoj Gori i opstanku države Crne Gore.

I to je ono što ju je uklonilo iz Malage, sa Dejvis kupa.

I ne samo to, jer je njena pesma i poziv na rekonkvistu Kosova, na novi rat, umesto na revoluciju narodnog poštovanja i saradnje. Ta pesma je stih promašenog političkog programa za ovaj vek. Ali će je nostalgični nacionalisti možda dugo voleti.

POVRATAK

A što se tiče povratka Srba u Prizren, mi u Vojvodini o tome ništa ne znamo. Svi dolaze kod nas – i Srbi sa Kosmeta, Crnogorci, Hercegovci, Ličani, Srbijanci i drugi. Mi ni kod koga. Držimo se svoje njive i druge ne učimo ko je od koga veći Srbin. Potajno ipak mislimo da smo mi najveći – a to za sebe misle i mnogi ostali.

Svi Srbi iz Prizrena, uključujući i naš veliki rod Veselinovih, od starog oca Veselina, su u 17. veku napustili grad i njegovu okolinu odlazeći za austrijskom vojskom preminulog generala Pikolominija, i u organizaciji patrijarha Arsenija Čarnojevića i habzburškog cara Leopolda prešli Dunav i Savu. Pismo caru sa beogradskog skupa sveštenika i vojnika 1690. godine pisao je Srbin panonski prečanin, i u njemu smo Habzburga Leopolda priznali za svog naslednog srpskog kralja pominjući da su zajedno sa nama i katolički Arnauti.

A pre toga, mi, na hiljade Srba, borili smo se zajedno sa Arnautima pod komandom Pikolominija protiv Turske. A moglo je lako i drugačije da bude, mogao je da se Arsenije, Crnogorac iz Bajica kod Cetinja, okrene na Nikšić i na svoje Cetinje, gde je dobro stajao, jer je on i to držao za nuždu. Čak i na Dubrovnik. Okrenuo se na Austriju i pokazao svim patrijarsima gde nam je put. Istorija je slučaj, nije pravilo, i ne vraća se.

U Panoniji smo se sreli sa banatskim i drugim Srbima i ćirilo-metodičkim i katoličkim manastirima starijim od kosovskih. Stvorili smo vremenom Vojvodinu, svoje Srpsko Vojvodstvo pod patrijarhom Josifom Rajačićem, od tada na ovamo nismo čuli da će se iko vratiti 330 godina unazad da bi vodili rat sa Turcima.

Crnogorčević ih pominje u pesmi. Nema na Kosovu mnogo ni etničkih Turaka, i oni su otišli. Tamo preovla]uju Albanci, a oni se ne okupljaju oko Korana niti se katolički Malisori i mediteranski albanski protestanti Edija Rame okupljaju oko Biblije, već oko programa razvoja evropske države. Verski rat je prošlost.

Mlada je Danica, možda još ne zna da hrišćansko Kraljevstvo Jerusalim odavno ne postoji, palo je pre nego što su Srbi u Crnoj Gori nacionalno i stvoreni. Nemamo se zašto vraćati, nemamo zbog vere razloga da tučemo ,,Turke“ niti da nas krst vodi. On ponajmanje. Zahvalni smo što nas je patrijarh odveo odande, i nijedan drugi nas neće vratiti. Nemojmo se hvatati sa modernom i moćnom Turskom.

Tužno je da su to Španci u Malagi bolje razumeli od državne teniske reprezentacije Srbije i barskih Srba koji u kripti podgoričkog Hrama Hristovog vaskrsenja igraju na turskih sedam osmina a na Rumiji dižu srpstvo na turski bajrak. Danica ga pogrešno zbog turcizma izgovara kao ,,barjak“.

Sve je pomešala.

A HIMNA…

Svaka je himna politička. Da nije takva ne bi ni imala smisla. Himne slave i brane državu i kulturu naroda. One su njegov stvarni duh.

U tome je crnogorska ,,atmosferska“ himna ,,Oj, svijetla majska zoro“ jedna od retkih nenacionalističkih himni jer izričito ne pominje narod kao vlasnika određene teritorije, ali nije zbog toga manje patriotska od drugih. Ona bez isticanja polazi od toga da su Crnogorci gospodari svoje zemlje i da, jednostavno, ranom zorom proslavljaju novi dan, dan nade i sreće celog naroda koji je peva.

Nema ona u sebi ni ,,crnogorstva“ niti ,,srpstva“. Ona neće raskol. Tu je njena razlika od Daničinog veselog srpskog roda sa Rumije, koji za ostale crnogorske rodove ne zna. Ali stvarna himna Crnogoraca zna za stenje, klance, more i Lovćen. I poštenje.

Jeste, uverili smo se u to 1987. godine kada smo u Budvi izgubili na ulici novčanik. On je celoj našoj porodici sa decom bio jemac letovanja. Domaćin nam je rekao: ,,Ništa ne brinite , nema Crnogorca koji će ga ukrasti“. Otišli smo u miliciju da prijavimo nestanak. Novčanik je već bio tamo. Neko ga je doneo. Nismo nikada doznali ko je to bio, jer se milicija začudila kada smo donosioca hteli nagraditi novcem. To je tada bilo nečasno.

Možda je sada drugačije, ali samo kod hajdučije koja je u međuvremenu stvorena.

MUZIKA I POLITIKA

Evropa i Amerika su se oslobodile teofilske hrišćanske muzike tek u 20. veku. Osipala se disciplina prema svešteniku i rušilo se ropstvo u božijem sadističkom zagrljaju. Do tada su psalmi bili srž muzičkog opusa iako se pored njih dizala simfonija o humanističkoj ljubavi i gradske pesme o svakodnevnim radostima i brigama.

Preokret je krenuo posle Prvog svetskog rata.

Možda su prvi veliki doprinos tome dali američki crnci i bele Amerikanke. Gradski crnci su se džezom virtuozno oslobađali od belačkog rasnog prezira i malograđanske nadmenosti, a belkinje su, posle ratnog manjka muškaraca – i mnoge svesne da se nikada neće udati, okrenule u slobodan javni život i u rušenje socijalnih stega i monopolskih političkih prava muškaraca. To su bile ,,flaperke“.

Uz njih su išli i njujorški bitnici, saveznici nastajućeg Sartrovog egzistencijalizma. Njihov je uticaj munjevito prešao Atlantik, posebno na Nemice, a Berlin je postao središte evropskog humora i vodvilja.

Pariz je kasnio, ali je preko Koko Šanel bar skratio suknje i žensku kosu i dao im pravo na novu frizuru. Žene su krenule na cigarete, na samostalnu zabavu uz konjak, na sva ,,muška“ zanimanja, zatražile su glasačko pravo i otvarale su vrata univerziteta. Uz američki čarlston ne samo da su dodatno skratile suknje daleko iznad kolena, nego su stale igrati i po stolovima, da se lakše vidi šta je ispod suknje.

Još kada je pred Drugi svetski rat i kompanija Du Pont pronašla najlon i providne ženske čarape, vidik se naglo proširio. U Americi je u protestantskim državama rastao muzički podsmeh protiv zabrane alkohola, crnci su ga predvodili- posebno se zabrani podsmevao crni Bahamac Robert Bert Vilijams pesmom ,,Sačuvaj kapljicu za mene“ i ,,Pošalji mi deset boca“.

Bio je prvi Crnac sa glavnom ulogom u filmu, i prvi crnac koji je na Brodveju u vodvilju nosio glavnu ulogu i najprodavaniji autor ploča do 1920. godine.

O Bogu je malo ko pevao, niko ga nije želeo, ni demokrate, ni komunisti, ni nacisti, niti fašisti. Da ga ima, klanicu Velikog rata od 1914. do 1918. godine bi on ili sprečio ili bi objasnio zašto mu je ona potrebna…

ČEMU SE VESELI SRPSKI ROD U CRNOJ GORI…

Iskreno, mi danas u našoj popularnoj i novoj folk muzici ne vidimo nikakav socijalni sadržaj: obe su sterilne. I zaplašene su da u celom srpsko-crnogorskom području posle raspada Jugoslavije zahvate novo društveno stanje, i da umetničkom kritikom i stilizovanim predlozima ponude neophodna unapređenja.

I ne vidimo da verski zastupnici srpskog roda nude sledbenicima ništa od društvenog napretka. Njihova manastirska ljubav prema Svetom duhu i Bogu ocu Isusa Hrista se ne vidi drugačije osim kao obredna zatucanost vernika i pretnja okolnim narodima da ćemo im oteti zemlju. Veseli rod iz crkvenih kripti jedino nudi krv. Sve ostalo je distrofija države.

A sa ,,Turcima“ na Kosovu su zametnuli raskid poturčenjem crnogorsko-srpske muzike.

Iako Crnogorci vole da svoje raspevane rodne političare nazivaju ,,pipunima“, ovima to ne smeta sve dok je i u narodu mnogo takvih. Pesma ,,Veseli se srpski rode“ neće zbog toga lako otići u zaborav.

autor: Dragan Veselinov

izvor: Pobjeda.me