Slavko Mandić: JAKOV BI BRATA ABAZA, Milojku tu nema spasa?

”Našto li liči država kad jedan kandidat iste partije ispade iz trke zbog lažavosti, a drugi djelimično ostvaren u pretpolitici staje na čelo bilo čega? Smrad laži zaudara snažno. Ośeća se miljama daleko. I vidi se jasno. Jakov bi rađe brata Abaza, ali Milojko ne da”

Nije trebalo lagati narod, reče Jakov u poruci koju je proslijedio svom naaaaroduuu, objašnjavajući  iz vlastitog interesa fenomen „druga“ mu Milojka. Dakle, Milojko, koji je slagao bez potrebe i razloga, a neko njegovu laž sjajno iskoristio da ubači umjesto njega Jakova, danas je u paničnom strahu da će biti izbačen iz ekipe koja će se formirati nakon vanrednih parlamentarnih izbora.

Biti u tom okruženju, koje će i ovoga puta brižno sastaviti  puta popovi, možda ne onako javno kao u vrijeme Amfilohija, značiti  nastavak arčenja države i punjenje vlastitih  džepova svakodnevno. Uz brojne beneficije i privilegije zbog kojih je čak i kvazipolitičarima život značajno ugodniji. Scenario o kojemu govorim brižljivo je pripreman u nekoj od kužina suśeda. Tamo ih ima gotovo bezbroj. Počnimo redom:

Milojko je, po svemu što je stizalo iz Srbije, bio favorit Vučića. Ne Front, kako se mislilo, već upravo Spajić. Logično, jer je on, zbog povećanja plata dok je bio u vladi Zdravka Krivokapića, bez pokrića i elementarne ekonomske logike i zakonitosti koji vladaju u toj naučnoj disciplini, zadobio simpatije dijela narooodddaaaa koji je konačno opario. Pa nek traje koliko traje. Baš zbog toga izgledalo je da je on, neupitno srpski opredijeljen od ranije, prirodno elemenat koji zaslužuje pažnju i podršku Beograda.

Kandidat za mjesto preśednika Crne Gore iz redova „Evrope sad“, bio je Milojko Spajić, odlučio je Glavni odbor te političke grupacije. I kad se to završilo i dobili potpisi podrške od strane potrebnog broja građana, tiho, onako ispod  žita crnogorskim suverenistima stigla je dojava da Milojko ima državljanstvo Srbije. Da tamo glasa i da ima prebivalište.

Bez obzira što je to istina, postavlja se pitanje je li to bio mamac od organa službi iz „bratske“ nam republike za koji se prvenstveno uhvatio DPS? Čak i Državna izborna komisija traži od srbijanskih službi čija je to rabota da ispitaju da li je podatak tačan  i obavijeste je o nalazu. Poslije samo nekoliko dana iz Srbije stiže aber. Milojko Spajić ima prebivalište u Beogradu. Tu su i adresa stana, ulica i broj, da ovi „naši“ što ne pobrkaju u nastavku. Na Milojka povika i prava hajka. „Drug“ mu Jakov ćuti. Ne zbori ni riječ jedinu. Čeka.

Dok vlast ćuti a opozicija koristi “jedinstvenu“ priliku da ukloni Milojka  iz ringa, ne razmišljajući o tome je li baš prirodno da se DPS-u na uslugu stavlja srbijanska služba, što liči na podršku sa te strane, DIK (Državna izborna komisija) donosi odluku da Spajić ne može da bude kandidat na preśedničkim izborima.

Vrlo malo talasanje oko toga pomireno je kompromisom da njega može da zamijeni Milatović. Isto, samo drugo pakovanje, kako bi narod slobodoumni, da ga ima, znao nekad reći. Za DIK važe i glasovi podrške kandidaturi, iako se radi o drugom kandidatu. Bez suvišnih pitanja i s jedne i s druge strane. Valjda je jedino važno da se ukloni iz trke Milojko. A kandidaturu brzopotezno prihvata Jakov, bez borbe za druga mu Spajića.

Glumeći evropejca tada, Jakov Milatović kaže da je nakon svega u vezi sa državljanstvom i kandidaturom njegovog stranačkog kolege i lidera pokreta Milojka Spajića za predsednika Crne Gore, jedino ispravno izviniti se građanima koji, kako je naveo, s pravom smatraju da su obmanuti. Nažalost, kazao je, ni Spajić ni mi kao partija nismo pokazali potrebnu dozu odgovornosti da adekvatno upravljamo situacijom. Relativizovati sve ovo je pogrešno ponašanje, koje nije u skladu sa vrednostima koje promovišemo.

I nijesu relativizovali. Cijenu je platio Spajić. Dakle, da prevedem Milatovića, mi jesmo krivi što je slagao naš preśednik. Mi priznajemo grešku jer smo drugačiji od drugih. I tu je tačka. Što više ima oko toga da se zbori? Završeno je sve. Milojka nema. Sad je tu Jakov. Kreatorima ovog scenarija bilo je jasno da nikakve veze za krajnji ishod nema kojega od ovog dvojca postaviti za kandidata.

Popovi i ostala družina oko njih su već odradili posao. Ime ništa ne znači. Ali znači nakon izbora na kojima će se pozicijama naći i jedan i drugi. Danas je to mnogo jasnije. Mnogo je smisla da Milatović planira da u igru uključi brata Abaza, a da za to nije brat Milojko. To dalje znači da je skroz logična priča da njih dvojica više ne piju vodu sa istog izvora. Ali, moraju da glumataju bar još neko vrijeme. Ko će odnijeti prevagu, znaće se.

Trojanski konj

Analizirajući sve ovo što se događalo, lako se dolazi do saznanja da je „prijatelj“ Jakov znao da „drug“ mu Milojko nije baš sklon istini. Kao uostalom i on sam. Povremeno, tu i tamo, otrgne se i neka istinitost, ali, to je, kao i njemu kako rekoh, izuzetna rijetkost. Pa ako je već znao, a rekosmo da jeste, što mu tada ne reče da ne valja lagati naaaarodddd?

Iz nekog njemu znanog razloga nije. Prećutao je i čekao iza plota da naleti Milojko. I naletio je. Upravo je on taj koji je doveo Jakova na čelo države. Podmetačinom onih za koje je mislio da su mu prijatelji. Ali, da on nije sklon lažima, oni ne bi imali materijal potreban za njegovo uklanjanje.

Nasio je suveristički blok, sve je očiglednije. Ne može sve jedan jedini.Nije ni prirodno. U tim redovima falilo je mnogo toga. Morali su da razmisle zašto im pomaže služba Srbije? I da njihovu pomoć nikako ne prihvataju, jer je to Trojanski konji i ništa više.

Nijesu, i sad imamo Jakova umjesto Milojka. Neko će reći da je to isto, ali nije. Rekoh da bi ovaj novi politički autoritet, kako god to zvučalo, uz sebe htio Dritana. Ovaj drugi to ne želi, cijeneći valjda činjenicu da se nagledao što sve brat Abaz može na pravdi boga da učini.

I tako je čovjek bez stila i elementarnog domaćeg vaspitanja, dokazani neznalac u praktičnom djelovanju, postao faktor i uticajna „prepodobna“ pojava. Popovi ga silom na sramotu podigoše na pijedestal, ne bi li bar u prividu izgledalo da su izabrali evropsko lice koje bi zadovoljilo Timonija od Francuske. Ništa manje ni ovih drugih, Kintaša a ni Amera, za koje smo smatrali da su iskreni prijatelji Crne Gore.

I na kraju, nastavlja se borba za vlast u redovima parije koja je u usponu. Ispada da je i ovaj lažnjak, moguće bivši drug od prijatelja preśednika države, bolje rješenje za Crnu Goru od njega samoga. Našto li liči država kad jedan kandidat iste partije ispade iz trke zbog lažavosti, a drugi djelimično ostvaren u pretpolitici staje na čelo bilo čega?

Smrad laži zaudara snažno. Ośeća se miljama daleko. I vidi se jasno. Jakov bi rađe brata Abaza, ali Milojko ne da. Jasno mu je da u tom aranžmanu  za njega nema angažmana. Za to vrijeme  „časni” Bečić, koristeći običajno pravo svoje partije ćuti,  kao da je član Crnogorske akademije nauka i umjetnosti.

Piše: Slavko Mandić

izvor: aktuelno.me