Mijat Lakićević: CRNA GORA POSLE MILA… (foto)

Ako mu je, kao što kaže, pomirenje najpreče, možda bi novi predsednik Crne Gore trebalo prvo da ode na Cetinje. Pa tek onda u Brisel. I da poseti Ulcinj i Gusinje, pre nego što se zaputi za Beograd.

U tim gradovima je, naime, Jakov Milatović ubedljivo izgubio pa bi možda odatle trebalo da otpočne svoju pomiriteljsku misiju, da njihove žitelje uveri da će biti predsednik svih građanki i građana.

A kad je već o tome, tj. pomirenju reč, onda treba imati u vidu i da Milatović ne kreće od nule. Imala je nova crnogorska vlast – u kojoj je i lično učestvovao i čiji je bio kandidat na predsedničkim izborima – dve godine da pokaže šta na tom planu ume i može, ali se nije baš proslavila. Više je, čini se, delovala osvetnički nego pomiriteljski. Hapšenje predsednika Odbora direktora „Plantaža“, inače rektora Univerziteta „Donja Gorica“, Veselina Vukotića, najbolji je primer za to. Takođe, partijska država nije slabila, jačali su nepotizam i, naročito, klerikalizam. Tačnije – uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Nakon „litija“ i pobede opozicije na izborima avgusta 2020. godine, praktično pod vođstvom vladike Amfilohija Radovića, to je bilo i očekivano. Vladika je posle faktički formirao i vladu u kojoj se kao lični izbor premijera Zdravka Krivokapića našao i Jakov Milatović. Taj, crkveni, kanal uticaja Srbije na političke i društvene prilike u Crnoj Gori, dakle, nesporan je. Drugi, tzv. svetovni, činila je logistička i finansijska podrška litijašima ne samo vlasti nego i najvećeg dela beogradske intelektualne elite. Uzgred, mada nije nevažno, ta elita je inače često vrlo kritički raspoložena prema Vučiću i njegovom režimu, ali im se, eto, stavovi prema Crnoj Gori podudaraju. Čak je tu Vučić mogao komotno da se smesti u drugi plan.

Ako se po jutru dan poznaje, onda u liku novog šefa države Crna Gora nije dobila političara velikog formata, odgovarajućeg značaju istorijskog trenutka čiju je veličinu sam Milatović jako isticao. Nije reč samo o tome da je za „poslednjeg diktatora u Evropi“ proglasio čoveka koji je prethodno tri puta izgubio na izborima (pomenute 2020. skupštinske, 2022. za glavni grad i konačno 2023. predsedničke) kao da diktatori uopšte gube vlast na izborima, bez kapi krvi i još protivniku čestitaju pobedu. I kao da, recimo, kada se radi o slobodi medija, koja bitno određuju karakter neke vlasti, Crna Gora nije znatno ispred Srbije (na Svetskom indeksu medijskih sloboda Crna Gora je 2022. zauzela 63. a Srbija 79. mesto) što ilustruje i činjenica da se najveća medijska grupa („Vijesti“) nalazi u vlasništvu ljutih Đukanovićevih protivnika.

Čitaj još: VIC DANA: Konobar u Makarskoj naplaćuje račun gostu iz Njemačke i... (foto)

Još važnije, za to što je u izbornoj noći mogao da obeća ulazak Crne Gore u Evropsku uniju za 5 godina, Milatović može pre svega da zahvali svom prethodniku. Za vreme Đukanovića (bez namere da sad, pošto se, nakon poraza, povukao i sa mesta predsednika DPS-a, pravimo nekakvu rekapitulaciju njegovog političkog učinka) Crna Gora je otvorila sva poglavlja u pregovorima sa EU, uvela je evro, postala je članica NATO pakta, definisana je kao građanska i sekularna država. I toga se držala. Više nego ijedna zemlja regiona jasno se i nedvosmisleno geostrateški opredelila i na tom putu najdalje uznapredovala. Kada se već govori o rezultatima, nije zgoreg napomenuti i da se Crna Gora poslednjih dvadesetak godina, od dvehiljadite naovamo, ma koliko i to bilo nedovoljno, razvija brže od Srbije. U stvari, do 2008. Srbija je imala veću stopu rasta (6,6 naspram 5 odsto), bolje je Srbija prošla i kroz svetsku ekonomsku krizu (2008-12) ali nakon toga, kada je do izražaja došla njena samostalnost, Crna Gora je do 2020 – kada počinje kriza izazvana korona pandemijom – ostvarila prosečan godišnji rast od oko 3,5 a Srbija od nešto iznad 2 odsto. Od 2012. do 2020. godine, prema računici ekonomiste Gorana Radosavljevića, Srbija je ostvarila rast dohotka od 38, a Crna Gora od 48 odsto. Zato su i plate u Crnoj Gori bile veće; da se opet uzme samo razdoblje do 2020 tj. dok je DPS vodio državu, prosečna zarada je u Crnoj Gori dostigla (i premašila) 500 evra (2017) dok su u Srbiji još mogli samo da je sanjaju (ostvarena je tek 2020).

Ne smeta njima Milovo bogatstvo, koliko god da je bogat, inače bi im smetalo i Dodikovo, koji je verovatno i bogatiji. Stvar je u tome što Dodik pripada njihovom, tj. srpskom svetu, a Milo tamo nije hteo.

Videćemo kakvu će poziciju u tom pogledu zauzeti Milatović. Sudeći prema prvim intervjuima, pošto ga je malo prošla pobednička euforija, Milatović na spoljnopolitičkom planu (već pomenuto plus Rusija, Kosovo i Srebrenica) ne misli da išta menja. To deluje utešno. Mada, bilo bi prilično neoprezno, blago rečeno, da je, dok još nije ni zaseo u fotelju, rekao suprotno. I Vučić je, kao što se sećamo, obećavao Evropu i borbu protiv kriminala i korupcije, pa je Evropa sve dalja a kriminal i korupcija sve veći.

Čitaj još: PATOLOŠKA TEŽNJA ZA OSVETOM: ‘’BUDALA’’ ne može više da izdrži teret ISTINE, pa prijeti TUŽBOM...

No, da ne mračimo, i ako stvarno ozbiljno misli, nije izvesno koliko će Milatović moći da sprovodi nagoveštenu politiku. Jer, tek slede parlamentarni izbori na kojima će se opredeliti kurs buduće vlade. Pitanje je u kojoj meri će „Evropa sad“ uspeti da iskoristi zamajac predsedničkih izbora i koliko će ustupaka morati da učini koalicionim partnerima, i kojim. Ukoliko postane najjača stranka, što bi prema aktuelnim sondažama javnog mnjenja moglo da se desi, biće to jedna priča, ali ako to bude Demokratski front biće sasvim druga. Jeste da je pobeda pripala Jakovu Milatoviću, ali su porasli i apetiti Andrije Mandiće. A što se Beograda i njegovih preferencija tiče, setimo se samo kako je brzo niz vodu pustio do neba slavljenog Zdravka Krivokapića kada nije ispunio njegova očekivanja. Iz (pro)Vučićevih medija već se postavljaju zahtevi daleko od stavova koje je, nakon izbora, tu i tamo iznosio novi crnogorski predsednik. Ima i natruha razočarenja.

Pred Crnom Gorom su zanimljiva vremena. Bilo bi bolje da su manje uzbudljiva. Da li će odoleti retrogradnim snagama i restauratorskim tendencijama? Nisu sigurni ni njeni temelji. Ni ono što se (do) juče činilo stamenim poput Lovćena danas više ne izgleda tako. Sve je na probi, svako je na ispitu.

Izvor: Peščanik.net

Share this:

Related