ŠOKANTNI REZULTATI NAKON EKSPERIMENTA: 8 sati bez telefona, kompjutera i televizora za tinejdžere… (foto)

Porodični psiholog je osmislio zanimljiv eksperiment. Naime, želeo je da testira svoju hipotezu da se moderna deca previše animiraju, te da zbog toga nisu u stanju da se pozabave svojim unutrašnjim stanjem.

Deci od 12 do 18 godina ponuđeno je da dobrovoljno provedu 8 sati sami sa sobom, bez mobilnog telefona, interneta, radija i televizije.

Bilo je dozvoljeno da pišu, čitaju, sviraju muzičke instrumente, crtaju, rade ručni rad, pevaju, hodaju i td.

Porodični psiholog je osmislio zanimljiv eksperiment. Naime, želeo je da testira svoju hipotezu da se moderna deca previše animiraju, te da zbog toga nisu u stanju da se pozabave svojim unutrašnjim stanjem

Deci od 12 do 18 godina ponuđeno je da dobrovoljno provedu 8 sati sami sa sobom, bez mobilnog telefona, interneta, radija i televizije. Bilo je dozvoljeno da pišu, čitaju, sviraju muzičke instrumente, crtaju, rade ručni rad, pevaju, hodaju i td.

Autorka ekperimenta, koja je inače porodični psiholog, htela je da testira svoju hipotezu da su nam deca previše animirana, usled čega ne znaju kako da se ponašaju kada ostanu sami.

Prema pravilima ekperimenta, deca su morala da dođu sutradan kod nje i da ispričaju svoje utiske o vremenu provedenom u samoći. Tokom eksperimenta im je bilo dozvoljeno da zapišu svoja osećanja, dok je psiholog mogao da prekine eksperiment ako uoči da je dete napeto, da mu je neprijatno ili da se oseća anksiozno.

Psiholog je verovao da je eksperiment bezbedan i bezopasan, ali niko nije očekivao ovako šokantne rezultate. Od 68 učesnika, samo tri osobe: dve devojčice i jedan dečak, su završili eksperiment.

Troje je imalo samoubilačke misli.
Pet je doživelo akutne „napade panike“.
Učesnici su imali mučninu, znojenje, vrtoglavicu, nalete vrućine, bol u stomaku, osećaj „pomeranja“ dlaka na glavi i td.
Gotovo svi su imali osećaj straha i anksioznosti.
Sve je ovo nastalo samo dva, do tri sata od započinjanja eksperimenta. Deset ljudi je prekinulo eksperiment posle 3 i više sati, ostali su odustali u prva dva sata.

Devojčica koja je „preživela“ eksperiment do kraja, zapisivala je svoje stanje, a kada je psiholog čitao njene beleške naježio se od neprijatnosti.

*Iz etičkih razloga te beleške nikad nisu objavljenje.

Šta su tinejdžeri radili tokom eksperimenta?

Kuvali su ili jeli;
čitali ili pokušavali da čitaju;
odradili su nekoliko školskih zadataka (pošto je bio raspust, ovo su uradili iz očajanja);
Gledali su kroz prozor ili su šetali po stanu;
Izašli su napolje da prošetaju do prodavnice ili kafića (bilo im je zabranjeno da komuniciraju sa drugima, ali konobar i kasirka se nisu računali);
Složili slagalicu ili lego kockice;
Farbali kosu;
Kupali se;
Čistili sobu ili stan;
Igrali se sa psom ili mačkom;
vežbali ili se istezali;
svirali gitaru, klavir (jedan je svirao flautu);
zapisivali svoja osećanja;
troje je pisalo poeziju ili prozu;
jedan dečak se gotovo pet sati vozio autobusom ili trolejbusom kroz grad;
jedna devojka je vezla;
jedan dečak je otišao u luna park, posle tri sata je odustao od eksperimenta;
jedna devojka je otišla u muzej, drugi dečak u zoološki vrt;
jedna devojka se molila;
jedan dečak je pešačio s kraja na kraj grada (oko 25 km);
Skoro svi su pokušavali da spavaju, ali skoro niko nije uspeo, objašnjavali su to da su im se „glupe misli“ vrzmale po glavi.
Kada su odustali od eksperimenta, 14 tinejdžera je odmah proverilo društvene mreže, 20 je nazvalo prijatelje sa mobilnog telefona, troje je zvalo roditelje, pet je otišlo kod prijatelja.

Ostali su uključili televizor ili su jednostavno gledali nešto na internetu.

Pored toga, skoro svi su uključili muziku gotovo odmah ili su stavili slušalice na uši.

Svi strahovi i simptomi su nestali odmah posle prekidanja eksperimenta.

63 tinejdžera su retroaktivno prepoznali eksperiment kao koristan i zanimljiv za samopoznaju.

Šest ih je ponovilo eksperiment i tvrde da su posle petog ili šestog puta uspeli da „izguraju do kraja“.

Kada su analizirali šta im se dogodilo tokom eksperimenta, 51 osoba je koristila izraze „zavisnost“, „ispostavilo se da ne mogu da živim bez….“, „doza“, „razbijanje“, „sindrom povlačenja“, „ne mogu da živim u tišini“ i td.

Svi, bez izuzetka, su bili strašno iznenađeni mislima koje su im pale na pamet tokom eksperimenta, ali nisu bili u stanju da ih pažljivo razmotre, zbog pogoršanja njihovog stanja…

Izvor: hronograf.net