UKRAJINKA KOJA JE ZATRESLA SRBIJU: Otvoreno o Miloradu Dodiku, Emiru Kusturici, Srebrenici, nacionalizmu…
Irina Sieidkhanova, Ukrajinka koja na društvenim mrežama i javnim istupima pokušava razbiti prorusku propagandu na Balkanu i glasno progovara o opasnostima koje nosi nacionalizam, fašizam i svaki oblik diskriminacije govorila je za Ljudski.ba o brutalnim uvredama i napadima na svoju obitelj, životu i odlasku iz susjedne Srbiji, te ruskoj agresiji na Ukrajinu.
Irina, rođena u Moskvi, udana za Srbina, svoju djecu odgajala je u duhu tolerancije i otvorenosti, a za portal Ljudski.ba otvoreno je progovorila o svemu.
Britke i oštre objave na društvenim mreža te vaše kritike na račun srbijanskog režima odjeknule su u regionu. Iako ste dugo živjeli u Srbiji ipak ste odlučili s obitelji napustiti tu zemlju. Jesu li uvrede i prijetnje koje su stizale na vašu adresu presudile da sa suprugom i djecom donesete tako drastičnu odluku?
-Ne, naš odlazak nikako nije s tim povezan. Pretnje sam počela da dobijam od 24 februara 2022., a naš odlazak iz Srbije smo pripremali od 2014. godine, to jest od početka rata. Kad je Rusija napala Ukrajinu 2014. i organizovala pseudo republike “LNR” i “DNR” pa anektirala Krim po reakcijama u srpskom društvu smo zaključili da ovde naši putevi trebaju da se raziđu.
Još kad sam došla 2010. godine u Beograd videla sam da su političari i društvo jako proruski orijentisani. Tad mi to nije mnogo smetalo, iako sam nekoliko puta probala da donesem barem do prijatelja sliku toga šta predstavlja sobom Rusija i njen režim. Ipak sam rođena tamo, živela tamo, a i Ukrajinci mnogo dugo posla imaju s Ruskom federacijom u svim njenim oblicima (Moskovija, Carska Rusija, SSSR pa sad i Ruska federacija).
Politika i mentalitet (agresivni, imperijalistički, šovinistički, rasistički, nacistički) se ne menjaju stolećima. Lošu sreću imamo što nam je Rusija komšija. Ali to nam daje i prednost, jer uvek znamo šta da očekujemo i na šta je sve sposobna Rusija. Ovde na Balkanu o tome nemaju pojma. Bilo bi lepo da pitaju nas, a i Poljake, Litvance, Estonce, Letonce… Uvek je bolje učiti na tuđem primeru. Na žalost, meni izgleda, da Srbija i putino-rusofili moraju da zarade svoje modrice sami.
Godine 2014. svako ko je čuo da sam Ukrajinka obavezno je morao da mi kaže “Krim je naš” i “Putin – bog mira”. To je bilo „too much“ za mog muža Srbina koji se svojim stavovima i načinom razmišljanja ne uklapa u srpski standard. Zato je on inicirao naš odlazak. Tako da smo se krajem 2019. preselili u Sloveniju i mnogo mi je drago. Iako, moja deca su Srbi, sa srpskim državljanstvom i sa srpskim kao maternim jezikom, ja ne bi želela da oni rastu u društvu gde u školama pevaju pesme mržnje prema drugom narodu, gde ima veronauka među predmetima i gde ne prihvataju različitost, a nivo tolerancije je ispod nule.
Obitelj i prijatelji vam i danas žive u ratom zahvaćenoj Ukrajini. Pretpostavljam da ste u stalnom kontaktu s njima. Čega se danas najviše plaše?
Znate, skoro svako mi je rekao da se mi, svi koji živimo van Ukrajine trenutno, plašimo više nego oni. Verujem, da je strašno bilo krajem februara, možda do polovine marta. Posle se većina ljudi adaptirala, sabrala se i akumulirala sve svoje emocije u pomoć vojsci, svom narodu, državi.
Prosto je neverovatno gledati kako se ujedinio narod za ovih skoro 10 meseci. Iz pepela se rodila svesna i jaka nacija, koja je konačno stavila tačku u dugogodišnjoj nasilničkoj rusifikaciji. Godinama su nas Rusi hranili pričama o tome kako smo mali narod, kako naša istorija nije prava, kako naš jezik ne postoji (iako Rusi ne razumeju ukrajinski, toliko o tome da smo isti) kako smo manje vrednosti, kako smo braća. Pa eto, sad smo u fazi de-bratifikacije. Nikad nismo bili braća s Rusima, ne možeš biti brat s onim ko vekovima pokušava da te izbriše kao naciju.
Tako da ljudi u Ukrajini znaju zbog čega su bez struje, bez vode, bez grejanja. Svako koga ja znam deli isti stav – bolje biti bez struje nego s Rusijom; bolje biti bez hrane nego s Rusijom; bolje biti bez vode nego s Rusijom. Raketama teroristička federacija uništava kritičnu infrastrukturu Ukrajine, da nas ostavi u mraku i mrazu. Ali naš mrak je privremen, a u Rusiji neće više svanuti nikad.
Mislim da mogu reći u ime svih Ukrajinaca- jedino čega se plašimo je da Rusija ne dobije zasluženu kaznu za sve što je uradila nama i drugim zarobljenim narodima. Ali to kako se svet ujedinio oko nas daje sigurnost u tome da će Rusija, Putin i svi ratni zločinci biti kažnjeni.
Jedno vrijeme živjeli ste i u Bosni i Hercegovini. Mogu li se usporediti ruska agresija na Ukrajinu i agresija koju je vojska Srbije potpomognuta paravojnim jedinicama izvršila na BiH?
-Više puta sam pominjala da sad gledajući slike iz tog vremena i sadašnje iz Ukrajine ponekad više ne mogu da prepoznam da je to Mariupolj, ili je to Sarajevo, da li je to hrvatski Vukovar!?
Iz celog regiona samo Srbija je stala na stranu agresora – Rusiji, svi ostale ex- yu države na strani su žrtve – Ukrajine. Mislim da je to odgovor na vaše pitanje.
Teroristički režimi su svuda i za sva vremena isti. I to što je Rusija glasala protiv priznavanja genocida izvršenim nad vašim narodom 90-ih je još jedan dokaz da su rukopisi isti.
Kako građani u Srbiji gledaju na rat u Ukrajini. Jesu li svjesni kakav scenarij Putinov režim sprema u toj zemlji?
Kao što je rekla moja prijateljica ruskinja Saša Seregina – Rusija je uspela okupirati Srbiju bez jednog ispaljenog metka i bez da direktno graniči s njom. A u Srbiji retko ko smatra veliko prisutstvo Rusije kao pretnju.
Iako ja vidim i često pišem o tome- tako se sve počinjalo s nama. Sve te priče “ista vera”, “bratski narod” posle će se pretvoriti u “srpski jezik je pokvareni ruski”, “ruskogovoreće stanovništvo je ugroženo”. Premo zvaničnim podacima od 24. februara u Srbiju je došlo preko 140 hiljada Rusa i tako dalje. Stvarno mi je žao onoga koga je Rusija izabrala za bratski narod.
Srećom, sve više upoznajem ljude koji su i te kako svesni ogromne pretnje od tolikog prisutstva Rusije u političkom i svakodnevnom životu Srbiji. I oni se bore. Čast mi je biti deo te borbe. Nije mi svejedno. Hoću da imam negativni odgovor na pitanje moje dece “Mama, a da li je nama i Srbija neprijatelj?”.
Šta je Irina rekla o secesionistističkoj politici Milorada Dodika, Emiru Kusturici i genocidu u Srebrenici pročitajte OVDJE.
izvor: ljudski.ba
Hrvatska je s dvije pobjede već nakon 2. kola osigurala Read more
„Srbija je u pregovorima oko Kosova spremna na kompromis, ali Read more
Gulijev oborio rekord evropskih prvenstava na 200 metara... Bilo je Read more
Kada je hrvatske fudbalere u Zagrebu dočekalo pola miliona navijača, Read more