Šefka Begović Ličina: SVE SE OPET OBRNULO

-Džemka!

-Ha, Rušitaga?

Što me zoveš? Allaha ti, što se to smiješ?

-Ada, prisjedni malo o'de kod mene da ti nešto reknem.

-Hajrolah.

-Ha, ha, ha, nešto se od jutros misljim i smijem. Veljahaule, kako se vakat obrće unazad. Ha, ha, ha…

-Izgovori jadan, nemo’ se samo smijat.

-Ne mogu od smijeha, a vala ni od meraka. Evo petnes’ dana kako smo mi stari, zbog ovog hićmeta i ove zaraze, u kutnji pritvor, te ne smijemo nos napolje promolit, pa misljim kako se sve obrnu ukotur.

-Šta se to obrnulo, haj, rekni mi?

-Sve. Kad sam ja bio dijete, ljudi samo sedeli kući, pušili, razgovarali, mlade nasihatili, ibadetili, a stare žene sedele na šiljte, kahvenisale, ponešto u ruke raduckale, pomalo unučad prifaćale. Posle se promijeni vakat pa se stari od evlada obnepitaše, ne znadoše ništa, omatufili, nisu moderni.Vaktile su svekrve novorođenu unučad za četres’ dana svako jutro kupale, pa hi posle snahe ka pahčad od unučadi izmakoše, puhćiše one sestrice iz bolnice da him decu na brzinu kljaturaju i bogme podobre him peškeše u njedra zapeljaju. Kad ti snahi i šćerkama nam vika da priđu šporetu da hi šta podučiš jelu, one sve tri uglas zagraktaše ka čavke. „ Ene, šta imamo da učimo, kad u čaršiju ima da se kupi svega i svačega?“ Do tu skoro smo mi stari placali dazbine, isli po radnja u nabavku idare i tabljajile ovim mladima donosili, a oni nam zatrakevali ne sviđa him se ovo, ne sviđa ono. Ja donosio i fučio, ti teglila za svija nas. E, sad, pogljedni! Obrnulo se sve ukotur. Oni sad nama donosu, kroz vrata proturaju, a mi na šiljte. E, jako je, tako treba. Ova zarazna boles’ smehći sve na svoje mesto, kako je odavno trebalo.

-E, vala bi ja voljela da mogu đe mrdnut, pa jako bi i furila i hizmetila. Mene drob boli za ovu Samkovu dečicu. Haju moje lokume…

-Pa imaju l’ majku?

-Prođi mi se majke, Allaha ti. Ka da ne znaš da ona ništa numije turit.

-Umeće, umeće, viđećeš kako će umet. Dal’ je pokrastila na ruke one nokte?

-Ada nisu ono njejzini nokti, no lijepljeni.

-Aman, zar ima i plastičnija nokti? Hej juče da sam umro ova ibret ne bi zn'o. Pa ima l’ išta na ova mladež nešto što nije plastično?-

Nanaaa! O, nananaa!!!

-Ha, snaho!

-Kako se zamesuje hljeb, al’ bez bez kvasca? Niđe ga u radnje nema.

-Ene, sad pitaš? A kad vas ja moli’ da vam šta pokažem, ti i devojke mi rekoste da svega ima u čaršiju. A za kvasac, sama ga napravi. Evo kako…

-Džemka, šta hoće to snaha?

-Pita me kako se mijesi hljeb.

-A, je li? Ogladnjela persona. Virio sam je jutros kroz ključaonicu kako sa mušeme skupljaše brašno u tanjir. A ti kad si strugala brašno iz vangle, vikala ti je da si tivtiska što čuvaš i da makar brašna ima. Još čuh kad reče Samku da him deca u ovoj oskudici jedu ka vučad i da ne mogu hrane da him navakšu. Veli snaha moram him zaključat ona’ krem što mažu na hljeb. A nama su se skoro smijali kad smo pričali da nam je majka šećer i mermeladu držala pod ključ.„ U, daleko bilo da ja nešto sklonim od moje dece! Uuuu, kaki su to bili roditelji?

“Roditelji naši bili vrući, pošteni, sa cijelom nogom gazili po zemlji, a mi, iako smo puno nečeg željkovali, bili siti i presiti. Duša nam nije bila gladna, ka ovima danas. Moš him najes gladna usta, a gladne oči jok, hote još. Dok neko ne zna šta će za ručak, a šta za večeru, pojedinima mala i jedna kuća sa petnes’ soba, no tak'u istu, ako ne još višu, podignu i sinu, pa daj još i unuku, unukama, pa praunuku, pa kupuj kuće na more, stanove u Tursko, pa kuće na planinu, pa hotele, pa skupljaju kirije od deset dućana, pa poreda pred kućom vozila ka u putničko preduzeće, pa gomilaj mal, gomilaj, daj još malo, još, još… A ne znaju da hi Allah sa takvim imetkom samo iskušava i da ga mogu za dekik izgubit.

-Nanaaa! Pita te hala Miska kako praviš gurabije, Tražu joj deca nešto slatko da jedu.

-Ene, pita ti sine nju zar nisu gurabije najprostiji kolač? Što deci ne naruči onu tortu sa onom sapunjikom? Ja vas kumih da šta od mene naučite dok sam živa, ali vama bi za fajdu. Sve ste tri u glas calale: “ E, vala sad u čaršiju svega ima, sem tičjeg mlijeka. Čak neko mi skoro reče počeli sutlijaš i muhelebije da se po radnjama prodaju. E, pljunula bih vam ja u te ruke kad ne umijete sutlijaš skuhat i svoju decu obradovat. Šala nije kad domaćica jemekom okupi roblje na sofru pa zapripše ka svakad što je bio adet, a sad jok no majke praćaju decu po čaršiji da him je tuđina hrani.

-Biko, otvori mi vrata da uđem da vidim ta Džennet što je pod tvoje noge. -Ko to veli, Ismaile?

-Maloprije babo reče mojoj mami da joj je hljeb zdindan i tvrd ka fora, da joj je sutlijaš židak ka splačine, da niko numije ka ti zgotovit jela. Pa posle zavika da mu je Džennet pod tvoje noge.

-A, jel’ tek se sad od, straha, davranis'o. E, sine, tvom babu jes’ Dzennet pod mojim nogama, a tvoj je pod nogama tvoje mame. Ne mogu ti vrata otvorit, zabranjeno je deci da se sa starima miješaju. Haj, moj sine, igraj se tamo u sobu.

– Ene, pa što sad plačeš? Šta ti bi Džemka?

-Ene, šta mi bi? Uželjela se dece, svakoga. Polude’, bre, u ovu sobu samo s tobom u ova haufluk. Da si, ka vaktile, mlad i gledan i da ti je čelenka na kapu, za ovoliko dana samo s tobom bi mi omrz'o. Samo što brda nisam uzela, aman, aman.

– A mene si ti, vala, gledna, ka gorska vila. Pa i ja tatrim samo u tebe gariba i u ove zidove. Pogledni se u ogledalo. Ona je Džemkina ljepota davno fujnula neđe, pa te moram trpet onaka kaka si. Lice ti se nabralo ka sutlijaš, veđe ti se spuhćile na kapake, a ispod njih oči ti cmilju ka lamba kad hoće da se utulji.

-Vala, kake goj da su mi veđe, imam hi. Tebe hi nema ni početka, no si ćos. A nos ti se zakofrčio ka u orla. Neka su mi oči cmiljave, sam da nisu buljave ka te tvoje, što me ovija dana sa njima stravljuješ kad te poglednem. Samo što nisam od pameti fiknula.

-E, dina mi, mene, pored tebe, pamet fikće od ka smo se o'de zatarabili.-Ada, tebe fikće pamet što ne moreš u kahvu, jadan ne bio. Da tamo tabiriš čaršiske havadise i da se injatiš oko domina. A dal’ sam gledna il’ nisam, ne brižim. Mlađa sam od tebe, haman deset godina i vala za trohu sam od tebe glednija.

-E, kamen ti u usta. Ti glednija? Đe more žena bit glednija od čoveka? Kakav goj da je čovek je pripsaniji i viđeniji od ikake žene. Čuješ ti nje?

-Haj, duše ti, ne zavrzuj zubima, klapara ti ta doljna vilica, hoj je progunut pa da ti se zaglavi u dušnik. Ništa te ne razumijem.

-Vala, demek, ja tebe, brez doljnija zuba razumijem. Mumlaš tune ka mutava. Kad se nasmijeeš da se insan od tebe prestravi!

-Samkooo! O, Samkoooo! Moj sine, duše ti, otključaj mi ova vrata da ispanem. Hoću da se prijavim da kiham i kašljem dako me zatvoru i kultarišu me ovoga staroga matufa…

Autor teksta: ŠEFKA BEGOVIĆ-LIČINA

https://ibalkan.net