BAJRAMSKI NASIHAT

Nebo iznad Gazilara, crnilo se od jata vrana, čije je grktanje jezivo odjekivalo u još ne svanulom danu. Gazeći pokošenu travu, na kojoj su iskrile kapljice rose i pogravale k'o sićušni silani, upravljajući puteljkom uz brdašce, Meho se polahko primicao vrhu. Iako još nije bilo svanulo, on je znao put i sigurnim korakom provlačio se između očišćenih i umivenih nišana. Oko njega je bila mrtva, skoro jeziva tišina. Kako je bilo bajramsko jutro i sređeno mezarje mu ličilo na obrijane i ošišane svatove spremne za polazak, pokošena trava mu čudno mirisaše, Meho malo zastade,šapatom izgovori:

– Rahmetlije, eselamu alejkum i Bajram mubarek olsun, – čučnu i izučenu Fatihu im svima pokloni.

Grabio je da obiđe majčin i babov mezar dok svijet obavi bajram namaz, jer ga je bilo stid da neko vidi kako sam obilazi mezare, bez dva sina, među sebom zavađena.

I Meho sa starijim bratom nije govorio skoro dvadeset godina, pa je htio i brataniće preduhitrit, da se ne bi sa njima susreo i pognute glave ih razminuo.

Kad se zora provlačila između nišana i obasjavala imena umrlih, bat Mehovih koraka u jutarnjoj tišini odzvanjao je šapatom:

„Rođen – preselio, rođen-preselio“

„Da, sve se ovdje završava, imanje, nemanje, briga, radost, sve se jednom ovdje zatrpa, nestane,“ – hodajući, Meho zapali cigaru. Kad u blizini, na vrhu jednog nišana, pokrupnija vrana glasno kraknu, uplašen, Meho odskoči.

Primičući se majčinom i očevom mezaru, u njemu nešto čudno poče drhtat, trest ga poput groznice, noge mu presječe. On se u nemoći da stoji, nasloni na majčin bašluk, baš kao onda, kad je bio mali i želio joj se zavuć pod topao džamadan.

– Majko, babo, ja vam evo dođoh, hediju da vam u Fatihi i Jasinu uputim, – kroz suze jedva šapnu.

Kad se malo razdani, Mehu se učini da iz majčinog taze mezara čuje šapat:

„E, moj, sine, zalud nam sad učiš Fatihu i Jasin, kad ste nas za života i ti i Džemo svojim ćotilukom ljuto zakahrili. Nahuškaše vas žene te za stopu zemlje između sebe gotovo oči povadiste, otuđiste se jedan od drugog ka’ da ste bir jabana. Jazuk vam bilo i ne halalimo vam ni toga ni ovog svijeta. Nosila sam vas pod pojasom u istoj utrobi, istim mlijekom dojila, ponosna bila što sam prvencu sinu rodila brata, mislila biće te jedan drugom najveći oslonac kad mi pomremo, a vi se za dunjalučko, prolazno, za šačicu mala, i to onu što smo mi zaradili, a ne vi, pogočkaste i jedan drugom postaste katili.

„Pridržavajući se da ne padne. Meho zakorači ka očevom mezaru, pomilova upisano mu ime, godinu rođenja – preseljenja.

– Babo…kriv sam, kajem se… – zajeca.

Kad vrana, graknuvši, prhnu sa nišana i preletje iznad Mehove glave, na džamiji u Šutenovcu se oglasi sabahski ezan.

„Meho, sine što si nam doš'o sam?„ – odjekivao mu je babov šapat.

– Sinovi u zavađi, ne mogu s njima, ne zboru. Da dođem s’ jednim, od onog drugog mi medeta nema.

„Oko čega se zavadiče, Meho?“

-Šta, oko čega, oko ničeg, zbog oluka. Ova mlađa snaha viknula na stariju da joj s njihne kuće kiša kapa iz oluka pravo u saksije sa cvijećem. Komšilukom se sve orilo šta su s prozora reziluka jedna drugoj rekle. Ja hi šutk'o, al’ ne bi za fajdu, sahat su cilikale, jedna na drugu, k'o zmije kamenjarke.

„Ti puče što je mene cvijeće ovamo huknulo i napreduje mi bolje od tvoga. Zato si, kučko, nakrivila oluk ovamo, da mi se kiša ruči u cvijeće, jel’? Frnduljo, jedna, zna se ko si i od kojija si!!!“ – siktala je Medovica iz sveg grla.

-Ja stišav'o, ali one jasale, odlijegala je mahala, narod se skupio oko naših pendžera, seirio našem ukubetu.

Žena mi u sobu zakovrnu, jedva smo je povrnuli sa onim sprejom pod jezik.

U to s posla stigoše Medo i Senko, pa pošto kod žena u sobe razabraše što se inatu, a one ih tamo nahuškale kako treba, kad Medo izađe ljut k'o ris, ne bi lijen no ona’ oluk sa Senkove kuće iščupa i baci mu ga u avliju. Senko skoči ka njemu, ja potrčah da ga zaustavim i pado’ na sred avlije. Ništa ne znam šta je sa mnom bilo, sem kad sam se probudio u ambulantu, vidoh zabodenu mi iglu u venu iz koje je kapala infuzija.

„Tako znači, Dervišagina kuća se i dalje perišan čini, za šta, za ništa. Ukubet je u čuvenu našu kuću, koju nam raskotariše tuđinke, a vi ljolje, povodite ženama.

E, moj Meho, moj sine, a tuviš li za šta ti sa bratom ovoliki vakat ne zboriš?“- šapat iz očevog mezara Meha u srce ubode k'o nož.

-Allahu ekber, La ilaha illallah, – na džamiji se završi sabahski ezan i počeo klanjat bajram namaz.

„ Čuješ li ovo, Meho, sine? Allahu ekber! To treba dovit i molit se Allahu za ahiretsku kuću, a ne da se komatate za onu dunjalučku, prolaznu. Prouči dobro Kur'an, amanet ti je. E, tu ćeš na mnogo mjesta nać Kur'ansku Odredbu da u Džennet neće ući ona’ rob koji rodbinu ne obilazi, komšiluk, koji ne zbori sa najbližim, koji se ne pokaje za života. Ovdje sad, Meho nema kajanja, rode moj. Bilo šta je bilo, to što si zaslužio, ovdje si donio i nema doturanja, ni ispravke.“

Kad narod poče iz džamije izlazit, Meho streknu, uzvrpolji se.

„E, da da ste ti i Džemo na vakat ljuknuli žene i ušutkali hi da ne jasaju, da s’ bratom živiš u hušnutluku, da se volite ka’ što treba i djeca bi od vas uzela urnek i živjela ka’ vi. Danas nam ovdje, sine, ne bi ti sam dolazio, no ka’ ovamo kod Vehbijage kad mu odjedama dođu sinovi, unuci, pa k'o čuba cvijeća, zakiti se Gazilar od njih. Vehbijaga mrtav ponosan, a mi i ovamo zasramni.

Odvojili smo vas na vakat, svakom dadosmo jednako, ali sve bi za boš, kad nam krvometne snahe u kuću upališe fitilj.

Kad si se ono sa Džemom zavadio , samo za pola metra trotoara, i kad ti je hanuma mjerila čepercima koliko je vašeg uzeto, ja sam joj uputila bedovu.

“Da Bog da se, drugo, ponudila, pa i ti jednom ovaj „šerbet“ popila, k'o ja danas tvojim sebepom!

Nek vidi, orfana, kako je nas boljelo kad ste vi jedan drugog razminjivali i čaršija o tome brujala. Nek osjeti šta znači kad se dva oka u glavu zavadu, a gledence i lubina zabolu do mozga.

No, moj sinak, ako nam hoćeš danas poklonit uz Fatihu i Jasin najljepšu hediju, iz ovih stopa otidi kod brata Džema od bajrama i zatraži od njega halaluk. Budi junak, jer su junaci i veliki ljudi oni koji drugima praštaju, koji prvi pruže ruku pomirenja. A Allah neće svome robu oprostit grijehe, ako ih on drugima ne prašta. Upamti sinak ovaj moj nasihat, da je lijepa riječ jača od stotinu topova, a dobro djelo vrjednije od tovara blaga.“

– Hoću, majko, – Meho zajeca, šaku zemlje sa majčina mezara zahvati, k licu primače.

Sav u suzama trčeći putem niz Gazilar, razminjivao je ljude koji su ga začuđeno gledali, Hitao je da sustigne onih dvadeset godina praznine bez bratske ljubavi, topline, sigurnosti. Iako je putem plakao u njemu je sve pjevalo, otapao se onaj šejtanski „ćin“, onaj inatni crv je iz njega migoljio van, srce mu se punilo radošću, damari pulsirali oprostom.

Pretrčavajući mahalu, za sobom je ostavljao začuđene ljude, zaibrećenu ženu na pendžeru svoje kuće.

Kad je hrupio u Džemovu avliju, ovaj je na pragu kuče nazuvao cipele. Začuvši kapiju, okrenuvši se da pogleda pridošlicu, Džemo se u čudu uspravi, cipelu u rukama podiže.

-Mehooo,tiii…???

-Ja, brate moj, halali mi!!! Možeš li???

-Meho, dragi moj burazere, Bajram Serif Mubarek Olsun!

Kad su se braća čvrsto zagrlila, na bagremu Džemove kuće odjednom zacvrkutaše lastavice, negdje u mahali zasvira saz, a na mezarju Gazilar, dva mezara umjesto suze, ovlaži rosa…

„Dervišaga, Bajram Mubarek Olsun!“

„Allah razi olsun moja Hato. Mubarek olsun nam ovaj današnji bajramluk …“

Autor: Šefka Begović Ličina

http://iBalkan.net