Fatima Medjedović-”HALA ZADA”

Često i rado se sjetim nase hale Zade. Iako je bila mome ocu hala, svi, cak i moja djeca su je tako zvali, hala Zada. Ako je bilo na ovome svijetu dzennetskih hurija, onda je to bila ona.

Sicusna, sa ocima poput svjetloplavoga neba i izrazito bijelog tena sa izrazeno rumenim jagodicama, sa lica joj je blistao nur hanume, kakve smo mogli sresti samo u vremenu kada su djeca, pogotovo zenska, vaspitavana da budu poslusna, pokorna, tiha i u duhu vjere. Pravi ehlezan, narocito u intatu svome efendiji i to dotle da bi ga svakodnevno pitala sta bi tog dana voleo jesti.

– Mahitaga, hoces li danas da pristavim pasulj?

– Pa mozes Zado.

-A koliko da stavim, dve ili tri sake?

– Stavi Zado koliko ti mislis, pa ne moras me za to pitat'…

– Moram Mahitaga, bogomi si ga ti zaradio teskom mukom, nije dzais da te ne pitam.

Najveci dio svog zivota je provela u kuci, tkajuci cilime ili krpeci djetinju odecu.

Retko je izlazila u carsiju, Mahitaga je donosio sve sto za idaru treba.

Nikada u zivotu nije obukla haljinu, uvijek je oblacila carsav i namazbes, jos od vremena kada su joj, dok je jos bila mlada, skinuli feredju.

Bila je pravi mazlum, nije nikome i nikada pomislila zlo.

Voleli smo je svi i cesto isli kod nje, mada je ona retko isla bilo gde.

Iznenadilo me je i obradovalo kada mi je najavila svoj dolazak u vrijeme prvomajskih praznika.

– Rece Mahitaga da dodjem, nece deca ic’ u skolu. Bi mi milo sto mi rece, Allah mu dao zdravlje!, rece ponamestajuci se na minderu do prozora.

– Moja Dado, ja ti jedva dodjoh, koji mahljuk po carsiji, ne moze da se prodje. Poredjali se na obadvije strane ulice, dalj’ nesto cekaju neznam… Ja vala udarih srijedom, dje nema nikog’. Ona’ narod poce da mi sljepka. Uto ona milicajac sa strehnjacom poce da zvizdi u ona’ pisak, ja se okrenuh, on mi vice: – Dje ces zeno?

Rekoh kod Prtinki vazdan! Nasmija se on, rece idi krajem, sad’ ce parada. Ja pohitah Dado, sve se okrecem da me opet onaj ne psuje, pa udarih u jedan znak glavom, valahi sve mi svijetlaci na oci!

-Hej doboga hala Zado, daj da ti stavim kvasnu oblogu, malo ti nateklo!
– Ada neka toga Dado, nego sedni sinko da ti ispricam sto sam se ljuto iskidala. Napravila sam ti mom Hajru cutek, pa sam ti plakala od muke.

-Ada kako ti da nekom napravis cutek, ne verujem!

– E jesam vala, ja sebet, niko drugi! On umutio da odem ja na roditeljski, zar znao da ce se ucitelj zalit’ na njega, pa kaze rek'o ucitelj moraju majke da dodju. Sta cu, moradoh. Spremih se ja i ranije. Tamo pitah dje je taj ucitelj Dabedic, udjoh i odmah ugledah moga Hajra, te se uvukoh kod njega u klupu. Ona’ ucitelj ne prekida, nesto prica deci. Hajro mi vice:”Majko jos traju casovi, rano si dosla! Ja ga usutkujem, vicem mu: Slusaj sta prica ucitelj! Dodje posle jos dosta ljudi i ona’ ucitelj poce da proziva. Kad bi za Hajra, kaze dobro uci, ali zadirkuje drugu decu, mnogo postao nemiran. Ja se okrenuh pa reko’ : Vala ti verujem i kuci decu carka ispod sofre!.

Oni se ljudi nasmijase!

Mahitagi moradoh da kazem da je malo nemiran, a jok mnogo, a on ubra prut i vice” E vala nece ni malo, zapamtice mi!

Vala moj Hajro dobi cutek mojim sebetom. Ja izadjoh u mutvak da makar ne slusam i oplakah. Posle uzeh ona’ prut, pa probah dal bolji, a bogomi boljase! Vala posle sam mu svasta izvikala.

– A kome halo, Mahitagi? Dobro smede.

– Jok Dado njemu u oci, no kad je otis'o u kahvu.

– Pa bolje sto si rekla hala Zado, djeca od tebe nemaju strah, samo od Mahitage, a i nije ga prebio, rekoh da bi joj malo olaksala.

– E vala jeste dosta Dado, ja posle gledah, tako mi Boga, sve fruzge mu behu ostale po dupetu, da oprostis! Ponovo zaplaka.

– Hajde halo uzmi popij tu djulsiju, malo ces se razgajretit’ !

Reknij mi halo kako ti je ovo bratsko dijete, cujem da mu se majka jos nije vratila.

-Nije vala Dado, zuc mi puce sto se ne vraca, morebit je moj Ibro nesto mnogo nakahrio, cim ne dolazi, a zna da je dijete slabo i da smo ga vodili cak u Kraljevo. E samo da ti ispricam moja Dado, Ibro visu muku im'o sa mnom, neko sa onom makanjom, a demek ja posla da mu pomognem. Ne mogadoh da mu reknem da necu, a to mi prvi put da pomerim dalje od carsije. Postom lijepo iz Pazara stigosmo, te u nekak'u cekaonicu. Ja pomislih da smo to stigli kod doktora, pa uzeh da razvijem dijete da vidim da nije ovlazilo pelene.Velim Ibru…

– Fala Bogu Ibro, nista nije ucineo, kad mi on zavika:

-Hej Zado, ada dobro te naslo, ovo je zeljeznicka stanica, ja samo iso da uzmem karte, voz samo sto nije stig'o!

Ja nekako zaceprljah ono dijete, te napolje. Kad ono, sestro mila, cu se neka huka, a sve nekakav dim!

– Sta su ovi sporeti Ibro?

-Nisu Zado sporeti, tu cemo mi da udjemo!

– Suphanullah, ja necu ziva tu, e jarabi sacuva!

Te Ibro veseli jednom rukom mene, a drugom i dijete i kese, nekako ugura u voz. Unutra behu neki neprostrti minderi, bas nam lijepo bi…

Kad stigosmo u bolnicu, Ibro odnese one upute na salter, a ja ostah da cekam sa detetom ispred te sobe dje je doktor. Ona sestra iz te sobe izadje , te me uvede unutra. Ja rasceprljah dijete i dadoh doktoru, a on me pita koliko je staro dijete. Hic ti Dado, za onu makanju kaze da je staro.

-Nije staro doktore, skoro se rodilo!

Ona se sestra nasmija, a doktor me opet upita:- Pa koliko vam dijete ima meseci?

– Sad'cu ja pitat Ibra, on zna, te istrcah u hodnik. Ibro posle udje, te him rece, a ja posle sve suteh, da nesto ne pobrkam. Ona’ doktor mu dade inekcije, ja vala oplakah, dje ticku makanju da bodu. Valahi Dado jos prima inekcije.

– Bice inshAllah dobro hala Zado, deca su to, moraju da su bona!

Nego hajde posluzi se malo, danas sam mahsus za tebe pravila dudove, nisu jelan, nego starinski, oni ubutani, pravi. Hajde bujrum!

Autor: Fatima Medjedović

https://ibalkan.net