NASILNIK PROTIV NASILJA: „Vučić bi da je hrabar, ali je neuvjerljiv, komičan i preplašen kao zec“

Tekst objavljen na srbijanskom portalu „Peščanik“ prenosimo u integralnoj verziji.

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Predsednik često govori o svojoj neuporedivoj hrabrosti, u iskrenoj nadi da je ta neukusna narcisistička apologija uverljiva. Hrabrost jeste sposobnost da se savlada strah, svojstvo da izbegneš slom koji preti pred nadolazećom silom, ili pred padom u nepoznato.

Predsednik javno tvrdi da se ničega i nikoga ne boji, jer nema šta da izgubi, osim života. A to je sitnica, bar kako se njemu čini. Tako je, sa neizmernom dozom patosa i žaljenja za sobom, naglasio da se ne boji za svoj niti za bilo čiji život. Nego za nešto mnogo važnije, što ga uverava da je neustrašiv pred svakim ko je nameran da mu ugrozi vlast. I povodom izgledne mogućnosti da ga s vlasti smaknu, potresa ga i najveći strah. Hrabrost ispoljava pred sobom, sklonim da lični kukavičluk odgaja kao svoju vodeću odliku, koju ničim nije moguće sakriti.

To ispoljavanje napadne smelosti u zagrljaju Kobri i policijskih odreda, i članova partije spremnih da se potovare u autobuse i dođu u Beograd kako bi isporučili odanost i podršku, pokazuje neskriveni užas i specijalni oblik panike koji se otkriva u začetku velike drame, a ona se već doima neizbežnom.

Hrabrost je ona osobina koju bi predsednik želeo da ima, da to bude vrlina koju svi vide, i pristalice i protivnici, ljubitelji, mrzitelji i ravnodušni pred njegovim delima i nedelima.

No, pošto je bio neuverljiv, komičan i preplašen kao zec u pokušaju da pokaže svoju neustrašivost, uzeo je sebi još teži posao: da u jednom nejasnom izlaganju objasni šta je to u Srbiji nasilje, kako ga prepoznati i kako se ono ispoljava.

Rekao je da nasilje neće biti dozvoljeno, da je tome kraj. Ko je učinio to što se ne sme odgovaraće pred nadležnim državnim organima.

Šta su to nadležni državni organi? To je suštinsko pitanje za razumevanje nasilja, koje građani podnose od kada je radikalski preobraćenik uzeo svu vlast u Srbiji.

Nasilje je sve ono što čini ovdašnju svakodnevicu: nasilje nad ljudskim slobodama, nad imovinom, nad medijima. Nasilje nad društvom, prirodom, okolinom, zakonima. Sve ono što bi moralo da nas sačuva od nasilja, izloženo je nasilju.

Osim što je najhrabriji, predsednik je najnasilniji. Upotrebio je „institucije“ da bi izvršio nasilje nad njima, tako da one više ne postoje. Ostao je sam, kao Ivan Grozni, koji se u jednom času upitao: „Gde je moj narod?“

Predsednik se poziva na narod, željan je masovne ljubavi, a nje nema. Sve emocije koje dobija prinudno se dovoze autobusima. Iznuđivanje toplih osećanja „svoga naroda“ pouzdan je znak vrhunske surovosti u vršenju zlodela.

Rekao je da su Srbi sa Kosova spremni da dođu u Beograd, oslobode dvor iz građanskog obruča i spasu ugroženog vođu. Tek da se zna čemu služi Marko Đurić. Voz-crkva vraća se u glavni grad kao oklopni voz!

Kad se obruč odvezao, a demonstranti koji su držali omrznutog predsednika u blokadi se zgađeni razišli, izašao je i on.

Dočekali su ga uzvici, uvrede, pogrde. „Izašao si pacove, a?“

Neprijatan dokaz nedostatka bilo kakvog oblika ljubavi prema vođi i još nekim uporedivim živim bićima.

Čovek sačinjen od smelosti, praćen Kobrama koje su ga videle poniženog, gutao je knedle. Uvukao se u auto kao popišan.

Upad u javni servis već je na nivou raspadnute države i inficirane kolonije analitičara definisan kao nasilni čin.

Javni servis? Zar to već nije postala agitpropovska centrala hrabrog i nasilnog predsednika, u kojoj odavno ne rade novinari. Nego su tamo u većini podanici sa isplaknutim umovima koji tačno znaju šta ne sme da se kaže, a ne znaju šta sme. Oni su postali službenici nasilnika i nasilja, i ništa im u tome nije nedostajalo, čak ni izgubljena profesija.

Upad je bio logična odbrana od teške informativne klaustrofobije, iznenadna, nedovoljno dobro organizovana, ali neizbežna. To je bila implozija nastala kao proizvod ignorisanja javnosti i glupe vladajuće arogancije. Ali uz prilično naivnu ideju ideološki neskladne grupe opozicionih vođa: da će ih neko pustiti u program.

No, kako se dogodilo da Boško Obradović, civilizacijski pacifikovani desničar, ali dovoljno robustan da to ostane, postane lider opozicije?

Ispada da je on sebe izabrao, podstaknut mlakošću drugih opozicionih lidera, koji su ga kao alfa mužjaka prihvatili na atavističkoj ravni. Snažan je, ume da započne akciju, da se rve sa bilo kim, nije bez harizme, obrazovan je, zna da govori.

Tako je Obradović podelio nešto lične žestine opoziciji ujedinjenoj pred zlom, a oni njemu nedostajući demokratski obol. Pred Vučićevom ludačkom autokratijom, Boško se doima kao liberalni buntovnik protiv toga, i deluje uverljivo ako ne poteže svoj inače nesprovodivi politički program. Ko zna, možda je to začetak njegove demokratske evolucije.

Da li je Boško Obradović dovoljno dobar liderski (samo)izbor za nastavak protesta? Ne postoji pouzdan odgovor na ovo pitanje; povodom toga u političkoj čaršiji je razvijeno nekoliko škola mišljenja. Ako bar nešto u tome valja, on je taj koji do krajnjih granica nervira Vučića, dovodi ga do serije nervnih slomova i vadi ga iz kože.

Ni to nije malo.

Upad na „javni servis“ bio je neizbežan impuls i podstrek građanskim protestima koji su počeli da jenjavaju i pretvaraju se u benigno subotnje korziranje.

Dragan Bujošević se za nekoliko godina od novinskog urednika relativno liberalnih nazora premetnuo u podatnog, mekanog i servilnog medijskog Vučićevog slugu, nesposobnog za suvisli javni nastup, prepadnutog pred svojom slikom u uneređenom RTS-u.

U tome je već prevazišao svog neslavnog prethodnika na istom mestu, Dragoljuba Milanovića.

Predsednik je davno prestao da poštuje Ustav Srbije na koji se zakleo, a o Miroslavljevom jevanđelju da ne govorimo.

Svu vlast, reprezentativnu, parlamentarnu, izvršnu i sudsku uzeo je u svoje ruke, uz kriminalnu pomoć onih koji su mu sve to uručili.

Tako je izvršio državni udar, poništavajući i kršeći sve norme koje inače mora da štiti.

Upad u televiziju i blokiranje zgrade u kojoj predsednik stoluje pokušaj je protivudara građana na državni udar predsednika.

Kada onaj koji je dužan da se drži ustava započne da ga bezobzirno krši, a ignoriše sve zakone i ugrožava sva demokratska prava građana, pravo je građana da stvari zakona uzmu u svoje ruke.

Nelegitimno izabrani predsednik, kako je njegovu vlastohlepnu poziciju definisao Rastislav Dinić, uveren je da je jedino njegovo nasilje legitimno.

Je li moguće da odgovor na besprizorno nasilje vladara u Srbiji ipak protekne u miru i bezgraničnom trpljenju?

Bojim se i nadam se da neće. 

izvor: /https://pescanik.net/