Bajka o sponzoruši i kasirki, svi treba da izvuku pouku…

Letnja je noć…

I petak…

Ispred Maxija je parkiran crni džip, ponos Bavarske, lijep koliko samo može biti jedan auto…

Uobičajno pitanje samom sebi i sudbini: “hoću li ja ikad ovo voziti?“…

Vrata se otvaraju, muzika odjedanput postaje preglasna i onda vidim nešto još ljepše od auta, iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati: 25 godina, crna kosa, crne oči, crna šminka, crna majca, crni šorčić, crne sandale…

Vrat, ključne kosti, dekolte, butine, kolena i dio listova…

Večernji parfem, doduše za nijansu prejak…

Bijeli zubi, grohot, ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola… Grubo…ali ne dijeluje da joj to smeta pošto se kliberi od uha do uha. Kratak poljubac i dorćolski bariton: “uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“. Nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sijedišta…

Maltene se sudaramo na ulazu…

Propuštam je, što iz džentlmenstva, što da bih vidio i drugi dio listova…

I ulazim u Maxi…

Uzimam uobičajne stvari za večeru i stajem u red. Taman iza nje…

Malograđanski odmeravam šta je kupila.

Uobičajni set za petak veče, idealnu pripremu za splav- džek, nekoliko red bulova, eurokrem blok, durex i orbit…

Vraćam se u pristojnost u trenutku kada podiže korpu na pult…

I onda vidim nju: 25 godina, plava kosa na kraju, smeđa na početku, štreberske šiške, plave oči bez ikakve šminke, bijela flekava majca ili nekoliko njih i onaj ljubičasti prsluk, bijele pantalone, bijele klompe…

Podočnjaci, umorne oči, prve bore, ali ipak, ispod, neobično lepa…

Dostojanstvena, mila i vredna, iako joj je duša u nosu i verovatno mrzi i sebe i Maxi i Srbiju i svet…

Možda i zgodna, ali ko bi to mogao znati, ispod svih tih krpa koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore… Tu baš i nema džentlmenstva.

Osmeha naravno bez…

Posmatra vršnjakinju, kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju bez obzira na pol…

Pakuje sve što je Crna uzela i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“, onako…polu – nadrndano, polu – kao da će da zaplače…

Crna nehotice plaća, njoj ionako te cifre ništa ne znači, ionako nije njen novac u pitanju…

Plava uzima svoje tri dnevnice, prebrojava ih uz knedlu u grlu, vraća kusur i zahvaljuje se, potpuno profesionalno, iako deluje kao vulkan pred erupciju…

Crna odlazi…

Razmišljam…

Koja je lepša?

Sa kojom od njih bih, hipotetički, želeo da budem?

Koja od njih bih želeo da budem?

Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?

Koja od njih je u pravu?

Kojoj od njih je bolje?

Kojoj je teže?

Kojoj će kako biti za godinu?

Ili za pet?

Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile i kada bi Plava produžila u ludu noć, a Crna u običnu noć u Maxiju?

Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?

Teško je i jedno i drugo…

Da je ovo film, verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje.

I imali bismo kratki fleš bek.

Plava u prvom redu, sređena fruzura, uredna garderoba, složene sveske i pernica, sve po PS-u, širok osmeh, ponos njene radničke porodice i razredne i sve petice u knjižici.

Crna pozadi, u trenerci, sa neurednom kosom, zagledana u telefon, sa žvakom u ustima koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati, neispavana, namrgođena, nadrndana, jer ponovo nije spavala cele noći, dok su joj se roditelji svađali i razvodili… Nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga.

Presek…

Sledeći kadar…

Pet godina kasnije…

Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu, presrećna zbog svojih koji je čekaju uz gibanicu i pivo, da se proslavi kako dolikuje…

Crna na Megatrendu, pretužna, jer njenih nema nigde…To jest ima ih, ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje, kao ustalom mnogo ranije i nju samu, zagledani u svoje fantazmagorije, iluzije, novčanike, ljubavnik(c)e i poroke…

Bez obzira kako nam spolja izgledalo…

I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procjene -auto u kome se neko vozi ili mijesto gdje radi ili bukvalno bilo šta…

I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…

Ko vodi kakve bitke?

Kome se povraća zbog sebe same, a kome zbog života koji živi?

Kome mislimo da je loše i kvazi ga sažaljevamo, a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti da bi nama bilo lakše, a on je u stvari na Pravom Putu sa Planom, na Misiji Usrećivanja Sebe…

To ionako nije pitanje za nas…

Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak dok ga sam ne ponese…

Uostalom…

Ko je od nas bezgrešan i savršen?

Zato je i važno da ne sudimo…

Već da viježbamo Saosjećanje…

Altruizam…

Podršku…

Ljudskost…

I Ljubav…

Jer…

Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…

“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…

Izvor: Noizz.rs