SENAD- Senko Župljanin: Kad su sudbine utihnule u akšamski vakat

Novi Pazar, šeher drevni, ogleda se u mutnoj vodi Raške, dok se iz dućana širi miris tek pečenih somuna i prženih kestena. U zlatnoj izmaglici akšamskog vakta, dok ezan doziva duše na smirenje, u jednoj begovskoj kući gori svetlo u gornjoj odaji. Sin jedinac, Mehmed-begov, sedi kraj prozora i zamišljeno posmatra čaršiju osluškujući žagor ljudi koji se vraćaju kućama.

Lep mladić, ponosit i otmen, ali stidljiv do nespretnosti, nikad nije umeo prići devojci kako dolikuje. A srce mu se zagrejalo za Ajšom, devojkom kojoj su mnogi dolazili, ali ne po reč ljubavi, već za noć strasti uz proklete pare. Bila je nešto starija od njega, ali lepota joj nije venula – naprotiv, imala je onaj sjaj žene koja zna sudbinu i ne mari za nju.

Mehmed ju je često sretao u prolazu, pokušavao da joj priđe, ali mu se uvek izvlačila, kao da beži od nečega što ne može da se izgovori. On nije odustajao. Srce mu je gorjelo, misli su mu bile nemirne.

Te večeri, pod nebom koje je gorelo u bojama tuge i rastanka, sačeka je kod jedne stare kuce kraj česme. Vetar je donosio miris bosiljka iz obližnjih bašta.

– Ajša, stani, aman! – povika, gotovo u očaju.

Ona se trgnu, pogled joj se razlije u senkama akšama.

– Šta hoćeš od mene, Mehmede? – glas joj drhtav, ali su joj oči bile oštre i jasne, kao mesečina nad mahalom.

– Imam sve što poželiš, mogu ti kupiti što god hoćeš. Lep sam, jedinac sam u majke, reci mi, zašto bežiš od mene? – reči su mu tekle kao bujica, strah i želja spojili se u jedno.

Ajša je zaplakala. Stavi ruke na obraze, a iz njenih krupnih očiju suze potekoše kao reka koja je predugo stajala u koritu.

– Šta da se radi, Mehmede… Kad nam nije suđeno…

Pogleda ga sa tugom kakvu samo žene nose u sebi kada znaju istinu koja se ne sme reći.

– Ja ne mogu biti s tobom… Jer ti i sam ne znaš… Mi smo od istog oca, Mehmede.

On zaneme. Kao da je izgubio tlo pod nogama. Vetar prestade da duva, noć postade nema

– Šta to govoriš, Ajša?

– Tvoja majka ne zna, niko ne zna… Mojoj majci je tvoj otac nekad bio gazda . Ona mu je služila, a onda… Onda ju je uzeo, onako kako moćni uzimaju one koji se ne mogu braniti. Kad je saznao da nosi mene, kupio joj je kuću na drugom kraju grada i naredio da se o tome ćuti. Nikad nije hteo da zna za nas… Na samrtnoj postelji, majka mi je sve ispričala. Zato te izbegavam, brate moj…

Tišina. Samo ezan sa džamije probija noć.

Mehmed klonu na kolena, kao da su mu se noge oduzele. Nebo se srušilo na njega. Sve što je želeo, sve za čim je patio, bilo je zabranjeno, ukleto, nemoguće.

Ajša se okrenu i nestade u mraku. A Mehmed ostade sam, pod mesecinom što je plakala zajedno s njim.

Te noći, Pazar je spavao mirno, ne znajući da su se dve sudbine zauvek razdvojile na onoj livadi kraj česme, pod svodom akšamskog vakta.

Kao da nikad nisu ni postojale.

Autor teksta i fotografije: Senko Župljanin

http://ibalkan.net