NEBOJŠA Redžić: Srbija, na moru… (foto)

Ovaj, po Ervinu „nedopustiv propust“, samo je djelić iz kolekcije bestidnih pokušaja da se Crna Gora uključi u sastav „srpskog sveta“, ali da to nekako ostane nezapaženo, neupadljivo i iznad svega, logično i normalno.

To da im nedostaje ono što mi imamo– naša istorija i naše more– odavno je poznato. Ali, saznanje da na ovakve nesojluke treba da reaguju ljudi na društvenim mrežama, a da institucije države ćute– izgleda da je segment one najavljene Crne Gore „na koju ćemo se morati navikavati“. 

Piše: Nebojša Redžić

Da su se na Sajmu vina u kineskom Guangdžou, na platnu iza srpskih boca vina nekim slučajem našle Husein pašina džamija u Pljevljima ili džamija Sultana Murata II u Rožajama, Vučićev šef diplomatije za Crnu Goru Ervin Ibrahimović bi takođe ćutao, kao kada je ugledao fotografije Budve, Kotora i Bokokotorskog zaliva. Jer, naš Ibra nije tu da gleda, misli i odlučuje, već da slijedi logiku „srpskog sveta“ po kojoj more pokraj Crne Gore nije više crnogorsko. 

Kažu da je dugo trljao oči u nevjerici kada je od dijela javnosti koji još drži do saznanja da nije lijepo krasti tuđe, čuo da se neko buni zbog cover fotografija mora iza natpisa Srbija. Kada su ga novinari upitali kako to da na novi srpski nesojluk nema odgovora iz MVP, Ibra je odbrusio da „provjeravaju sve navode i utvrđuju neophodne činjenice u cilju reagovanja“.

Baš kao da učestvuje u nekom beogradskom kvizu gdje smo upravo saznali da je Oktoih prva srpska bogoslužbena knjiga štampana 1494. godine, te da je Durmitor planina u Srbiji, Ibra je zatražio pomoć prijatelja da bi odgovorio na novinarsko pitanje. 

Ibra ne bi bio džoker velikosrpske, četničke ideologije, kada bi na prvu loptu odgovorio: da, to jeste Budva, da, to je Kotor i vidi se more

Sjećam se da su nas na Pravnom fakultetu učili da se „očigledne stvari ne dokazuju“. No, Ibra ne bi bio džoker velikosrpske, četničke ideologije, kada bi na prvu loptu odgovorio: da, to jeste Budva, da, to je Kotor i vidi se more.

Ne, on je u diplomatskom maniru, provjeravajući sve činjenice do tančina, morao utvrditi da se Srbi možda nijesu dokopali fotografija Panonskog mora, pa njih postavili ne bi li ubijedili Kineze da se srpsko vino najbolje ispija pored morskog plavetnila.

I onda, tek nakon što je ustanovio da Magelan nije bio Srbin, a da Đerdap ipak ne liči na Bokokotorski zaliv, Ibra je mudro informisao javnost da je „nedopustivo da fotografije jedne države budu prikazane na štandu druge“! I dobio, vele, usmeno izvinjenje. 

Kada se jednoga dana bude ispisivala istorija prvog kvartala 21. stoljeća, Ibra će zajedno sa svojim MVP ući u antologiju mudrosti i diplomatskog takta, jer je državi koja mu je simbolično prisvojila najljepše komade teritorije, umjesto da ih počasti protestnom notom, odbrusio sa „nije lepo“.

Kakav uzvišen gest razumijevanja za sitne pogreške susjedne države, kakav akt tolerancije za pretenzije susjeda da izađe na naše toplo more i izbriše tragove o postojanju, što bi Nikola Pašić rekao, „bedne Karadaglije“. 

Ironiju na stranu, ali ne treba previše mozgati da bi se zaključilo kako je upravo MVP i crnogorska diplomatija sfera koja je doživjela najveći kolaps u četiri godine vladavine od Beograda instalirane vlasti u Crnoj Gori.

Jedan za drugim, ređaju se bezlični ministri vanjskih poslova, koji takmičeći se u neradu i neredu aktuelne vlasti, nijesu u stanju da imenuju diplomatske predstavnike Crne Gore u ključnim centrima odlučivanja širom svijeta, a kamoli da vode vanjsku politiku.

Istina, prije nekoliko dana u Kinu je otputovao novi ambasador Crne Gore iz Nove srpske demokratije, mislim da se preziva Bulatović, ali sumnjam da je uspio stići do Guangdžoua. Ma, sve i da je stigao, siguran sam da ne bi primijetio neku nelogičnost u činjenici da iza natpisa Srbija stoje slike nekog mora. Pogotovo ne– crnogorskog. 

Alesandar Vučić voli vina i crnogorsko more

Novi skandal sa prisvajanjem crnogorske istorije, geografije, kulture, tradicije i svega lijepog što mi imamo, a Srbija nema, vjerovatno će se brzo zaboraviti. Neko će reći da je sve bilo slučajno, da oni to ne bi nikad, ali im se omaklo, da su se, eto, usmeno izvinili i tako redom.

Ali, donji prag trpeljivosti kada su u pitanju ovakve stvari, u Crnoj Gori, izgleda, postoji samo još kod dijela javnosti koji se oglašava na društvenim mrežama. Kad već gradžanska opozicija ćuti. 

Naravno, nije bilo reakcije ni iz preduzeća „Plantaže“ koje je navodno, takođe bilo izglagač na Sajmu u Kini. A i kako bi kada je novo, vjerujuće rukovodstvo tog brenda još prije četiri godine, nakon čina helikopterskog ustoličenja popa Joanikija, lansiralo vino „Aksios“ (dostojan), pokazujući tako da im je izdaja vlastite domovine prvorazdredna misija.

Ovaj, po Ervinu „nedopustiv propust“, samo je djelić iz kolekcije bestidnih pokušaja da se Crna Gora uključi u sastav „srpskog sveta“, ali da to nekako ostane nezapaženo, neupadljivo i iznad svega, logično i normalno.

To da im nedostaje ono što mi imamo – naša istorija i naše more – odavno je poznato. Ali, saznanje da na ovakve nesojluke treba da reaguju ljudi na društvenim mrežama, a da institucije države ćute – izgleda da je segment one najavljene Crne Gore „na koju ćemo se morati navikavati“. 

Srbima, onim u Beogradu, izgleda da je dosadilo da ironično, tužnim glasom, onda kada im nešto ne odgovara u domovini za šta je obično kriv sistem – izgovaraju onu poznatu:

Oj Srbijo, među šljivama. Izgleda da je lakše i nekako pitoresknije zamisliti Srbiju na crnogorskom moru i Acu Vučića kako sa nekim odrođenim Crnogorcima tipa Bata Carevića ili Sveta Marovića (kada mu zastari kazna) pije ispod neke murve čašu vina izloženog u Kini. Idila jedna. 

izvor aktuelno.me