ŽELJKO Ivanović: Pogrešan čovjek i pogrešni ljudi
Više puta sam crnogorskim političarima objašnjavao zašto je Stojan Cerović bio u pravu kada je pisao kako je najgora pozicija za pristojnog čovjeka kada dođe u situaciju da ga „pogrešni ljudi hvale iz pogrešnih razloga“.
Te 2001. godine, Slavko Perović je nesumnjivo bio demokratski lider, žestoki kritičar Đukanovićevog koncepta privatne države, ali pošto nije imao dovoljno jaku partiju da sam zaljulja režim, udružio se sa „pogrešnim ljudima“. Koji su počeli da ga hvale iz pogrešnih razloga. Miloševićeve marionete i promotori ondašnjeg srpskog sveta, počeli su da veličaju Slavka kao istinskog demokratu! Posebno zbog njegovog stava „prvo demokratija pa država“, što je značilo odlaganje referenduma na neodređeno. Odnosno zauvijek. Vrhunac te epizode je bio momenat kada je utvara od Vojislava Šešelja našla za shodno da pohvali Perovićev demokratski kapacitet. Pošto je svima, a posebno Perovićevoj biračkoj bazi, bilo jasno da Žižić, Peđa Bulatović, Momir, Peco, ne hvale Slavka zato što je i njima do demokratije, već zato što im je lider independizma odlično oruđe da spriječe referendum i nezavisnost Crne Gore, Liberalni savez Crne Gore se na prvim izborima, sa 15 procenata, sveo na nešto iznad šest. Ostalo je istorija.
Pametan čovjek uči na lošim iskustvima drugih – nepametan na sopstvenim. Ne mislim na Spajića, već na Medojevića. Hronološki je on mnogo prije Mickeya došao u Slavkovu situaciju – da ga pogrešni ljudi podržavaju iz pogrešnih razloga. Tako je nastao Demokratski front. Medojević s jedne strane, sa istinskom vjerom u demokratiju, Soroša, otvoreno društvo, pravnu državu, i Mandić/Knežević/Danilović koji su bili za sve to, ali ne istinski kao Medo, već kobajagi. I tako je PzP sa 12 odsto, umjesto da zadrži trend najbrže rastuće partije, počeo da klizi u provaliju. Zato što su svi, osim naivnih Medojevića i Branka Radulovića, vidjeli da ih pogrešni ljudi podržavaju iz pogrešnih razloga. Javnost je godinama svjedočila da je Medo smokvin list Mandiću i društvu da bi pod firmom navodnog srpsko-crnogorskog pomirenja i građanske države promovisali i širili svoj nacionalistički i rusofilski autoritarni koncept uređenja društva. I u toj zloupotrebi lidera PzP-a bili su toliko nemilosrdni da su od nekadašnjeg Medojevića, građanskog aktiviste, ljevičara, buntovnika i zapadnjaka, napravili strašilo u vidu „konzervativnog hrišćanina“, promotora Trampa i ostalih teorija zavjere, mrzitelja Soroša i otvorenog društva, dakle, antipod svemu onome što je čovjek nekad bio.
Nadao sam se da će se sa Medom okončati epoha naivnih političkih lidera, da je bilo dosta, i da više nijedan novi crnogorski političar neće dovesti sebe u tragikomičnu situaciju da ga pogrešni ljudi hvale iz pogrešnih razloga.
I onda nam se desio Dritan. Bio je dečko koji obećava više čak i od Slavka, mnogo više naravno od Medojevića, ali kada ga je jedne noći u decembru, ili januaru 2022, u Patrijaršiji lično ugostio patrijarh srpski PP, sa bocom ljute i srdačnim zagrljajem, Abazović je takođe pao u nemilost „pogrešnih ljudi koji ga podržavaju iz pogrešnih razloga“. S jedne strane popovi, Porfirije/Joanikije, s druge topovi, Mandić/Knežević, ubijedili su mladog Ulcinjanina da je baš on bogom dan da pomiri Srbe i Crnogorce unutar Montengera, a Albance i Srbe ne samo u regionu već i „na čitav svijet“… Na kraju se sve svelo na mnogo prizemniji i konkretniji rezultat u vidu Temeljnog ugovora. Već dan nakon potpisa, braća Srbi su zaboravili Dritana. Zato danas Joanikije za podgoričke izbore blagodari Mikijevog Mujovića, a ne Dritanovog Rakčevića. Istina, tome je doprinio zlatousti antisemita i fan Hitlera, vladika Nikolaj Velimirović, u čiji se rad i pisaniju zaljubio kandidat za gradonačelnika Mujović. Iako bi se od dekana Elektrotehničkog fakulteta prije očekivalo da nirvanu nađe u djelu Nikole Tesle ili Imanuela Kanta.
Ali da se vratim „naivnima“. Naredni na listi je premijer Spajić. Mada u njegovom slučaju još nije potpuno jasno da li je on samo amater kojeg pogrešni ljudi hvale iz pogrešnih razloga, ili je sam dio tog pogrešnog društva. Đukanović i njegovi fanovi, okupljeni u Odboru za odbranu crnogorskog Solženjicina Kate, i dalje vjeruju da je Spajić naivan a ne zlonamjeran, amater a ne profesionalac. Bokser i Tamara, Pusić i Biserko, i dalje maštaju da Milojko nije isto što i Mandić, marioneta zvaničnog Beograda. Što bi značilo da je samo sanjar, crnogorski Singapurčanin, koga pogrešni ljudi vode iz pogrešnih razloga. Mandić i Knežević ga veličaju kao našeg Džefrija Saksa, jer inače o ekonomiji pojma nemaju pa ih ništa i ne košta ako sa maglom od programa ES 2, ispadnu neznaveni i smiješni, dok, s druge strane, sistematski i temeljito sprovode koncept pravoslavnog fundamentalizma i deevropeizacije Crne Gore. Kako je, uostalom, govorio Mujovićev zlatousti vladika Nikolaj – Evropa je jeres, a ti, Srbijo, nazad na svoje.
Ali šta ako premijer nije naivan? Ako nije amater već profesionalac, marioneta Beograda takođe, ali ne onog Vučićevog, koliko opozicionog Grigorijevog?! Koji se ne razlikuje od prvog u gledanju na Crnu Goru kao na republiku srpsku 2. Dakle, šta ako je Spajki podjednako pogrešan kao i pogrešni ljudi koji ga podržavaju iz pogrešnih razloga?! Kakvo će tek novo razočarenje Odbora za odbranu Kate uslijediti ako se jednog dana ispostavi da ih je Mickey izigrao, vukao za nos pričom o Singapuru i vraćanju DPS-a u vlast, dok je samo krčio put i teren za svakovrsni slom zemlje, od ekonomije do kulture i sistema vrijednosti na kojima počiva svaka država?!
Da bi ovaj drugi epilog, profesionalac a ne amater, mogao na kraju da prevlada, pokazuje i Spajkijeva prozivka Medojevića i Abazovića kao bad guys, sa kojima se udružio zločesti Milatović. Dok s druge strane abolira i gura pod tepih sve izjave i politiku likova kojima je sam okružen, od Mandića i Aleksića, preko Koprivice i Kneževića, do Milačića i Dajkovića.
Kada se sve uzme u obzir, ispada da bi za Spajića lično čak bilo bolje da, na kraju priče, ispadne naivan kao Medojević. Koga su pogrešni ljudi zloupotrijebili za pogrešne ciljeve. Neka Korčula sačeka, Rovinj zaboravi, a ni Evropa nas ne zanima – to su poruke Mandića, Kneževića, Dajkovića, koje oslikavaju svjetonazor koji vodi aktuelnu Vladu i većinu. Zato Crna Gora sa njima nikada neće ući u Evropsku uniju. Nažalost, ako do toga dođemo, biće svejedno da li je u toj misiji Spajić bio samo nevoljni saučesnik, kao Bečić, ili istinski izvođač radova Beograda i Moskve?! Kao Mandić i Knežević. Dok ih sa nebesa blagosilja Nikolaj Velimirović.
izvor: vijesti.me
Hrvatska je s dvije pobjede već nakon 2. kola osigurala Read more
„Srbija je u pregovorima oko Kosova spremna na kompromis, ali Read more
Gulijev oborio rekord evropskih prvenstava na 200 metara... Bilo je Read more
Kada je hrvatske fudbalere u Zagrebu dočekalo pola miliona navijača, Read more