Dragan VESELINOV: “ZEJTIN kao oružje za ustanak”- neko hoće bunu na Petrovdan… (foto)

Ovo je plan: prvo ćemo malo iz Beograda da izazovemo nervozu u narodu Crne Gore zbog zejtina i moguće druge nestašice prehrambenih proizvoda, a potom ćemo otići 12. jula u Berane da, prije 13. jula- Dana ustanka Crnogoraca iz 1941. godine, odande dignemo srpski narod da, kao spasilac, odbrani pravo svih gladnih Crnogoraca na hljeb. I da, usput, iredenta napadne Vladu u Podgorici i otjera Crnogorce u torove Šumadinaca i kapele Crkve Srbije…

Verovatno niko u Evropi 1840. godine nije pomislio da će ulje postati strateško oružje. Te godine je na našem kontinentu prvi put od suncokreta isceđeno ulje. To Peruanci i Meksikanci, od kojih smo preuzeli ovu biljku u 16. veku, nisu činili.

Oni su uglavnom grickali semenke, hranili perad, mleli ga u brašno i dodavali u hleb, a kuvali su i čaj od njega. Ali se nisu dosetili da ga stave pod presu, da ga iscede u zejtin, da ga smešaju u majonez, kao Španci iz Mahonea na Minorki, i da proizvedu margarin umesto putera, kao Francuzi Napoleona Trećeg – da njime hrane vojsku i siromahe.

I mi nemamo podatke da su ga američki domoroci koristili za međunarodno zavitlavanje kao što to čini Vlada Srbije obuzdavanjem izvoza zejtina u Crnu Goru. Ona bez razloga pokazuje mišiće Podgorici, ali na svoju štetu. Pokazuje ih na štetu svojih zabrinutih seljaka zbog veštačkog smanjivanja tražnje za zejtinom, na štetu izvoznih trgovačkih firmi, na štetu povoljne međunarodne cene zejtina zbog pada njegove proizvodnje u Ukrajini, i na štetu političkog poverenja koje bi odnos između Podgorica i Beograda trebalo da podrazumeva.

OTKUD BLOKADA

Malo ko može da razume zašto se Beograd odvažava da vuče anti-ekonomski potez sa zabranom izvoza zejtina u Crnu Goru. I zašto to čini bez službene odluke Vlade? I zašto o obustavi izvoznih ugovora o zejtinu Beograd nije obavestio Vladu Crne Gore?

I zašto će za jednostrano otkazivanje izvoza možda biti izložen zahtevima Crnogoraca za obeštećenje? I zašto zejtinom obustavlja obaveznu slobodnu trgovinu zemalja CEFTA, koje mora da se pridržava? I zašto sa podsmevanjem ,,bratskom narodu“,Crnogorcima, obećava svojom navodnom prezrivom nadmoćnošću da ih neće ostaviti gladne- kao da Podgorica ne može da kupi zejtin u drugoj zemlji?

I zašto zlobno, usred letnje turističke sezone, izaziva prehrambenu krizu u Crnoj Gori, baš onda kada je njoj potrebna dodatna hrana za desetine hiljada novih usta?

Blokada Beograda ima isključivo politički smisao. Tako izgleda napad Velike Srbije koja od ,,braće“ zahteva pognutu glavu. Slep je to napad osionosti, i izveden je afektivno, bez razmišljanja. Ta blokada ne može da baci Crnu Goru na kolena kao što Srbija ekonomskim sankcijama nije u svojoj istoriji nikada i nikoga uspela da kazni. Od nje niko ne zavisi.

Poslednji put je to pokušala, u pratnji potčinjene Crne Gore, sa Slovenijom 1989/90. godine. Završilo se to porazom: Slovenija je otišla, a za dve godine je izvela svojinsku transformaciju privrede i izašla na Zapad, ekspresno je 2001. godine pod svojim sjajnim ekonomistom Jože Mencingerom uvela tolara umesto dinara i nije odmah dozvolila upad stranih banaka na svoju teritoriju koje bi profit prebacivale na svoju teritoriju bez investicija u Ljubljanu.

I još pre njenog ulaska u EU, Vašington joj je 2007. godine odobrio tromesečni bezvizni ulazak građana u SAD i postala je prva zemlja iz nekadašnjeg evropskog socijalističkog kampa sa takvom mogućnošću. Srbija to nema sa Vašingtonom do danas.

A svojom balkanskom i promoskovskom politikom Srbija neprekidno ugrožava i bezvizno tromesečno pravo boravka svojih građana u EU dobijenog 2009. godine, dok je njen status kandidata za Evropsku uniju od 2013. godine do danas gotovo zakopan u arhive Beograda.

I gledajući ekonomski, nije jasno zašto je Srbija u martu ove godine ograničila na devet meseci i uvoz zejtina i margarina. Ona je time na štetu interesa potrošača sprečila pad cena u trgovinama i pad seljačke cene suncokreta kao sirovine.

Na ovo drugo, na pad domaćih cena sirovina se u poljoprivredi reaguje kompenzacionim dotacijama farmerima, a ne zabranom uvoza konkurentskih roba. Tako Srbiju danas vode nevešti ministri poljoprivrede koji istovremeno zabranjuju i uvoz i izvoz, i time samo podgrevaju kotao protesta i seljaka, i prerađivača, i uvoznika, i izvoznika- i bratske odnose sa Crnom Gorom. To je finalna cena izolacionističkog nacionalizma: zatvorena trgovačka država. A to Srbija nikako ne bi smela da bude, jer je mala za politiku samodovoljnosti. Ekonomska autarkija male države je njeno međunarodno samoubistvo, a iznutra zahteva autokratski politički sistem.

KOSOVO SLIJEDI SLOVENIJU

Ali zato Srbiju Kosovo uspešno kažnjava zabranom uvoza roba iz Srbije. Kosovo se trgovački i valutno sa eurom maksimalno udaljilo od Srbije.

Kao ranije Slovenija. Beograd kao da još nije dovoljno uvideo da nije isto kada si sam na svetu- kao Srbija, i kada nisi sam- kao Kosovo sa NATO i EU podrškom. I šta ako se ,,kosovski sindrom“ Srbiji ponovi sa Crnom Gorom, tako da jednog dana Podgorica zabrani bilo kakav uvoz iz Srbije, počev od zejtina? Recimo da utvrdi navodno nedozvoljene supstance u zejtinu.

I možda će Podgorica tada da podseti ,,braću“ da braća svakako jesmo, ali da svaki brat ima svoj džep, svoju kuću, svoju decu i svoju državu?

Ipak, ne dozvolimo da odemo toliko daleko, braća ne bi trebalo da se preko plota gledaju mrkim pogledom.

CRNA GORA JE SIGURNA- NEMA RATA HRANOM

Ne može danas doći ni do kakve humanitarne krize u Crnoj Gori. Beogradska ,,zejtin politika“ je pucanj u prazno. U robnim rezervama Podgorice možda nema dovoljno interventnog zejtina – a čak i da ga nema za uobičajenih dva-tri meseca, ima ga verovatno dovoljno da daju vremena Vladi i crnogorskim uvoznicima da se okrenu okolnim isporučiocima jestivog ulja.

Nisu daleko Turska i Bugarska, kao ni Francuska i Rumunija. A ako uvoznici ne uspeju, uvek države mogu jedna drugu zamoliti za interventnu humanitarnu pomoć. U Evropi je danas nezamislivo da tu pomoć iko odbije, jer svako ima u svojim rezervama po koji džak žita više nego što mu je neophodno.

Pravo na hranu je postalo utvrđeno ljudsko pravo. Srbija ne bi smela da ga krši. Po Međunarodnom sporazumu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji su donele Ujedinjene nacije 1966. godine, do februara 2024. godine su ga potpisale 172 zemlje. Po njemu je ,,pravo na hranu“ postalo pravni derivat u trećem delu sporazuma, u članu 11.

Uzgred, ovaj sporazum izričito zastupa u prvom delu, član 1, da ,,svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje“ i da ,,slobodno odrede svoj politički status“. Uhhh, i sami uviđate… nekada to vodi redu, a nekada neredu, sve zavisi koliko si jak – Kosovo je jedan slučaj, Republika Srpska želi da bude drugi, Katalonija je treći, Ukrajina potpuno četvrti, a Gaza nerešivi peti slučaj, i mnogo drugih širom sveta. Na svetu je oko pet hiljada naroda bez države. Kako svakog namiriti? Da je Zemlja velika kao Jupiter, možda bi to bilo izvodivo.

A kada je rat, onda jedni drugima palimo žito, opljačkamo goveda iz vajata i sa livade, svinje iz kočine, jagnjad sa pašnjaka, otmemo dimljene kobasice i šunku iz pušnice i isteramo flotu na more da drugima spreči dovoz hleba.

A to se dešava i u sopstvenoj državi kada čak i u miru zavedemo blokadu celog naroda kao Staljinov SSSR Ukrajini 1932/1933. godine kada je pobijeno neizbrojivo od četiri do osam miliona Ukrajinaca.

A potom je Staljin pobio i sve beležnike sa popisa stanovništva iz 1937. godine koji su utvrdili desetkovanje ukrajinskog naroda. Sada kamioni UN čekaju i po dva meseca ispred Gaze da uđu u nju i donesu unezverenom narodu brašno, konzerve, vodu, higijenu za bebe i žene, i lekove. Mnogi su za to odgovorni, ne samo Hamas i Izrael.

SPASIOCI SRBA

Ovo je plan: prvo ćemo malo iz Beograda da izazovemo nervozu u narodu Crne Gore zbog zejtina i moguće druge nestašice prehrambenih proizvoda, a potom ćemo otići 12. jula u Berane da pre 13. jula, Dana ustanka Crnogoraca iz 1941. godine, odande dignemo srpski narod da kao spasilac odbrani pravo svih gladnih Crnogoraca na hleb.

I da usput iredenta napadne Vladu u Podgorici i otera Crnogorce u torove Šumadinaca i kapele Crkve Srbije. A ovo – Crkva Srbije jeste službeno izražavanje vaseljenskog patrijarha Vartolomeja Prvog, i nije naša konstrukcija da se iko naduri. Patrijarh u Carigradu najbolje zna kako se stvarno zove SPC.

Mislimo li da smo sa ovim preterali? Jesmo, ali samo utoliko što u Berane glavni spasilac iz Beograda ipak neće doći. Nije još zrelo za ustanak – kao što nije na Kosmetu bio i onaj Radojičićev. A ko je ktitor ustaničkog hrama u Beranama? Po autobiografskom iskazu predsednika Republike Srbije i jednog od šefova srpske iredente u Crnoj Gori – to je on sam, predsednik. Šef Srbije gradi Crkvu Svetog Simeona Mirotočivog u drugoj državi.

Po načelu sekularnosti, vlast i Vlada u Srbiji ne bi smele da izgrade nijednu crkvu. A stare crkve i manastire od istorijske vrednosti moraju obnavljati, i to podržavamo. I po sebi se razume da svaki građanin može biti privatni ktitor bilo koje verske ustanove, ali ne i u državnom svojstvu. Nije status predsednika Republike i njegov odnos prema državnom budžetu u 21. veku isti sa državnim statusom župana Stevana Nemanje, kralja Milutina i cara Dušana.

Ta nedovršena beranska crkva svesrpskog srpstva je u 2020. godini već bila jedna od baza srbijanskog intervencionizma kada je beogradski pesnik Bećković pozvao Crnogorce da shvate da je ,,protivkandidat gospodinu Đukanoviću i njegovoj vladajućoj partiji ovoga puta Sveti Vasilije Ostroški, a sa njim i Sveti Petar Cetinjski i Sveti Arsenije Ždrebaonički i Sveti Stefan Piperski. A sa njima i Sveti Sava i hiljade oltara Srpske pravoslavne crkve“.

Nije ovde toliko važno što je u beranskom hramu Crkva ustala protiv socijalističkog predsednika – po nama ona ima pravo da se politički izjašnjava, pogotovo u hramu, već je važno to što se u Crnogorce usađuje ludilo misticizma – ludilo da su stari hrišćani bili protiv republike i nezavisne Crne Gore u 21. veku. Što bi bili protiv republike – pa to je bio i Dubrovnik, a i Kotor pod Venecijom! Čak je i pod Nemanjićima uživao veliku autonomiju.

I mit je da su stari crnogorski kaluđeri bili nacionalni srpski hrišćani. Dajmo ijedan njihov tekst koji to dokazuje. Dajmo tekst u kojem je Sremac Arsenije, Savin naslednik iz 13. veka, govorio o srpskoj naciji u Crnoj Gori i da je hteo da ga Crkva Srbije prebaci 1920. godine u ženski manastir Ždrebaonik u Sekulićima! To bi bilo isto kao kada bismo mi kazali da je Arsenije Sremac već tada u 13. veku znao i da je Vojvođanin i da je to isto znao i Sveti Teodor Vršački iz 16. veka.

Ima tu jedna sumnja koja nas nagriza: zašto je Arsenije Sremac položen u Ždrebaoniku kod Danilovgrada? Da li je to stoga što je tamo, izgleda, sahranjeno i stvarno telo njegovog gurua Svetog Save? A Sava izgleda nije u Mileševi i nije spaljen na Vračaru? A ako je spaljen, otkud mu ruka u Mileševi ako su ga Turci već odande odneli 1594. godine.

I otkuda onda njegovo nespaljeno telo u Ždrebaoniku? Svi volimo misterije, ali ne volimo kada one služe velikosrpskom nacionalizmu protiv želje jugoslovenskih naroda na slobodu. A patrijarh Pavle je o misteriji stvarnog Savinog groba govorio, navodno, ovako: ,,Ne tražite uzorak DNK od navodnog Save u Ždrebaoniku radi dokaza da je Nemanjić Rastko baš tamo.

Kada dođe vreme, on će se sam pojaviti“. Dobro, čekaćemo, vekovi su verovatno pred nama i neko će dočekati istinu. Ipak, zašto su navodno i Sava i naslednik Arsenije sahranjeni na teritoriji Crne Gore? To je možda tapija na nju iz 1920. godine. To je godina osnivanja beogradske Srpske pravoslavne crkve.

PROPALA BUNA U BERANAMA

Mi možda nezasnovano slutimo kako Dodik deli novac narodu da ćuti u svojoj bosanskoj ,,republici“ i gradi crkve u Bosni, u Republici Srpskoj. A kako on puni budžet svoje ,,države“ za diskrecionu potrošnju? Možda je to i ovako: Banjaluka objavi da nudi prodaju državnih obveznica (sovereign bonds) po ceni od 375 miliona eura na Londonskoj berzi.

Te ,,obveznice“ bez garancija Bosne i Hercegovine – a možda uz kontragarancije Narodne banke Srbije, kupuju ulagači iz sveta. Ko su ti? Da li je to Putinova Rusija? Kupuje ih i Srbija. Narodna banka Srbije neće da objavi koliko je navodno kupila Dodikovih obveznica i da li je dala garancije za isplatu ostalih ulagača. Dodik je svakako odličan berzanski špekulant i operativni politički organizator. Ali mu, uprkos novcu, nedostaje vojna moć i nema populističku harizmu da diže Crnogorce na noge.

Vučić sve to ima, ali sa ograničenim dometom. Domet su mu granice NATO, Brisel, Vašington i slobodna štampa. I sve dok tako bude, obojica će simulirati ustanke u Beranama i neće od toga odustajati, a beogradski kadeti će i dalje drsko marširati gluvim ulicama Prijedora bez odobrenja Vlade u Sarajevu.

TRI BEOGRADSKE BEZOBZIRNOSTI

Sa stanovišta diplomatskog protokola, predsednik Republike Srbije je verovatno povredio dostojanstvo Crne Gore kada je, u svojstvu šefa države, objavio 30. juna 2024. godine da namerava da poseti Crnu Goru 12. jula 2024. godine bez poziva predsednika Republike Crne Gore i bez njegovog znanja.

On tada, protokolarno, ako dolazi bez poziva ijedne državne ustanove najvišeg stepena- u stvari predsednika Republike ili predsednika Vlade, ne posećuje Crnu Goru kao državu, već dolazi u privatnu političku posetu bilo kome po svom nahođenju. Dolazi kao građanin.

A takva se poseta ne najavljuje kao vid međudržavne saradnje. Suprotnim postupkom, Beograd je istakao da šef Srbije ne drži do ugleda predsednika Republike i šefa Vlade Crne Gore, i da može samovoljnim ponašanjem na tuđoj teritoriji činiti što mu je volja. To je oblik prezrenja crnogorske države, i to je više od protokolarnog diplomatskog skandala. To je protokol sile koji se ne obazire na estetiku utvrđenog diplomatskog protokola čija je svrha da poboljšava međudržavne odnose, a ne da ih pogoršava.

Najavljeni dolazak predsednika Republike Srbije je objašnjen pozivom bar jedne parlamentarne stranke iz nacionalnog iredentističkog korpusa u Crnoj Gori. Čak i kada pozivar ne bi bio iz prosrbijanskog političkog tela i stigao on iz bilo koje partije, to bi opet bio diplomatski skandal, jer na poziv šefa jedne partije dolazi u goste drugi šef partije, a ne predsednik druge države.

Predsednik Republike Srbije nije šef nijedne partije i njegov dolazak u Crnu Goru bi značio podršku politici te pozivarske partije čiji je program antidržavni i protiv je nezavisnosti Crne Gore. U tom smislu bi dolazak šefa države Srbije mogao biti protumačen kao provokacija i neprijateljski akt protiv državne sigurnosti Crne Gore i njemu bi bio zabranjen ulazak u Crnu Goru.

Tada bi se predsednik Srbije pridružio izolaciji Putina i postao bi dodatno opravdanje Aljbinu Kurtiju da ga ne pušta na Kosovo – kao što to ovaj i najavljuje. To je već Đukanović učinio sa Dodikom iz Republike Srpske.

Ulazak šefa sekularne države u bilo koju crkvu, pa tako i u Crkvu Svetog Simeona Mirotočivog u Beranama, jeste njegov privatni akt zagarantovan ljudskim pravom. On, ni u jednu crkvu, na molitvu, pod beogradskom patrijaršijom kojoj pripada, ne ulazi kao šef države, već kao vernik ili u bilo kom diskrecionom svojstvu. Ali kada je takav ulazak u crkvu samo deo političkog skupa iredentističkih partija radi napada na Crnu Goru u korist države Srbije, onda bi takav njegov akt bio čin flagrantnog mešanja Beograda u unutrašnji poredak u Crnoj Gori i predstavljao bi poziv na pobunu protiv Vlade u Podgorici. Možda je to predsednik Republike Srbije ipak shvatio i zbog toga odbio da na 12. jul crkvene slave u Beranama provocira slobodarski 13. jul Crne Gore i diže narod na pušku protiv sopstvene vlade u Podgorici.

Jednom rečju, zejtin je klizav da se njime vodi politika, a svesrpsko sakupljanje srpskih Srba po crkvama u Crnoj Gori je još klizavije. Možda Sveti Petar i Sveti Pavle nisu protiv našeg zaključka?!

autor: Dragan Veselinov

izvor: pobjeda.me