Sud nikšićki, sud Karađorđev, Dušanov sud i sud Sv. Save… (foto)

Po Dušanovom zakonu iz člana 106 on bi verovatno morao da vadi usijano gvožđe iz kipućeg kotla u slučaju da ga ,,sebri“ mogu tužiti zbog nasilja – to je narod van plemstva i crkve, to su seljaci, sluge, zanatlije, trgovci i dr…

PODGORICA: Crna Gora, Kolumne, vijesti, nedelja, 25. 02. 2024… 19: 32… Sud nikšićki, sud Karađorđev, Dušanov sud i sud Sv. Save… (foto)

Dragan Veselinov Autor

Zbog Cetinja će, godinu kasnije, policija u Podgorici da štiti potpisnike Temeljnog ugovora na tajnom susretu, da izbegnu narod.

Krađa crkve kod Crnogoraca je stotinama godina bila podjednako prezirana i kažnjavana. Otuda je velika sreća za kler Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori što su savremeni Crnogorci razlabavili privrženost odbrani svojih crkava.

A nesreća je Crnogoraca u tome što je to malaksavanje njihovog žara za odbranu imovine otišlo toliko daleko da danas možeš – ne samo da im ukradeš iz crkve jednu sveću – već možeš da im ukradeš sve crkve sa svim svećama, kao što se dogodilo u avgustu 2022. godine sa Temeljnim ugovorom, usred Podgorice…

Nikšićki sud je presudio da je policija kriva zbog preterane sile nad cetinjskim demonstrantom 5. septembra 2021. godine.

Građane na Cetinju je tada policija tukla i trovala gasom jer su negodovali zbog padanja crnogorske crkvene imovine pod Srpsku pravoslavnu crkvu i helikopterskog imenovanja njenog filijastičara Joanikija Mićovića za šefa crnogorske mitropolije pod Beogradom.

Zbog Cetinja će, godinu kasnije, policija u Podgorici da štiti potpisnike Temeljnog ugovora na tajnom susretu, da izbegnu narod.

MOGUĆI OBLICI SUĐENJA

Ipak, crnogorski komandant policije iz 2021. godine se sigurno oseća srećno što Crna Gora nije pod Srbijom, iako je Krivokapićeva vlada tome hodila.

Jer da je pod njom, onda bi, možda, zbog ,,temeljnog čuda“, došao pod udar Karađorđevog suda za proveru ko je veštac i veštica, a ko to nije. Na sreću policijskog komandanta, njega nisu tučeni građani na Cetinju optužili da je Nečastivi.

A da jesu, a on to odricao, onda bi ga Karađorđe svezao u konopce da ne može da mrda i bacio u duboku vodu. Ako bi ovaj isplivao na površinu Karđorđe bi prihvatio da je nevin jer voda neće da udavi časnog čoveka.

A ako ode na dno, zaslužio je da završi u blatu. A ni to nije sigurno, jer neće u srednjem veku ni svaka zemlja da primi mrtvog nečastivog – ne da svaka zemlja da se nečastivi pokojnik useli u nju, već ga izbaci iz groba. Da ga vide lisice i gavrani.

Širom srednjovekovne Evrope je primenjivan ovakav ,,sud vode“ kad god sudija nije mogao da se odluči koja je strana u sporu u pravu. Tako je bilo i kod Slovena, i kod Germana, i kod Latina. A to je i stari semitski sud, on postoji kod sumerskog Hamurabija.

Ministri u Crnoj Gori od avgusta 2020. godine na ovamo ne moraju da se boje ovakvog akva-suda, jer ga Crnogorci nisu imali. To ne znači da oni neće ulaziti u nove tajne sporazume sa Beogradom oko imovine.

Ali ko zna, narod veli ,,sve se vraća, sve se plaća“.

KOTAO KOD DUŠANA I SV. SAVE

Ni kod Dušana u 14. veku Krivokapićev komandant policije na Cetinju ne bi bolje prošao nego kod Karađorđa.

Po Dušanovom zakonu iz člana 106 on bi verovatno morao da vadi usijano gvožđe iz kipućeg kotla u slučaju da ga ,,sebri“ mogu tužiti zbog nasilja – to je narod van plemstva i crkve, to su seljaci, sluge, zanatlije, trgovci i dr.

A i mitropolit Joanikije ima sreće, i to baš zato što ne živi u doba Sv. Save. A da je mitropolit Mićović tada živeo kod svog nadbiskupa, onda bi on bio suočen sa ovom proverom istine oko toga čija je crkvena imovina: ako bi kaluđeri za vreme obnove Hilandara i života Svetog Save zapali u međusobne sukobe, Sava bi im priredio vreo kotao i usijano gvožđe u njemu kao božiji sud pravde.

Koji se kaluđer vađenjem gvožđa ne skuva i ne opeče, taj nije kriv. To je ukinuto tek posle Savine smrti sa dve hilandarske hrisovulje iz 1355. godine.

Niko ne zna kako bi mitropolit prošao na prosvetiteljskom Savinom ,,sudu kotla“ ako bi tvrdio da je cetinjska imovina beogradska.

Nije šteta što su varvarski sudovi ukinuti, već je šteta što državni službenici i crkveni prelati nisu napustili ugnjetavanje naroda. A narod je otišao dalje i od popova i od nedodirljivog ministarskog plemstva. Stoga pozdravljamo odluku nikšićkog narodnog suda.

NAŠI LIJEPI ZABORAVLJENI OBIČAJI

Sada vas podsećamo na kapitalni rad Tihomira Đorđevića – ,,Naš narodni život“ iz 1929. godine – koji u četiri knjige opisuje stare običaje, tradicije i kultove našeg sveta na Balkanu. Taj rad je neiscrpno nadahnuće za sve folkloriste, etnologe, istoričare, muzikologe i druge.

Nije nikakvo iznenađenje da je na isti dan 1937. godine Đorđević primljen za stalnog člana Srpske kraljevske akademije, zajedno sa Teslom.

Evo šta, po Đorđeviću, inače rođenom u svešteničkoj porodici, naši stari govore o krađi crkava.

Kaže Dubrovčanin Vuk Vrčević, lični sekretar crnogorskog kneza Danila od 1852. do 1855. godine i saradnik Vuka Karadžića: ,,Nema toga čovjeka, žene ni djeteta u cijeloj Hercegovini- makar najgori hajduk ili lupež bio, da će se usuditi išta što se manastirsko zove- ukrasti, a još manje u kuću unijeti“.

A navodi Đorđević šta govori otac sinu: ,,Ako, sinko, ikad pođeš u manastir, pazi da kad iz njega izađeš dobro očistiš noge o pragu avlijskih vrata, da ni prah manastirski ne uneseš u očinu ti kuću“.

A o Bokeljima se govori ovako: ,,Krađu svaku, a osobito crkvenu, preziru, jer vele: Tuđa muka traje do unuka, a crkvena do devet koljena“.

A pisac Cetinjske hrisovulje o Cetinjskom manastiru iz 1485. godine je izneo sledeću naredbu: ,,Ako bi ko što ukrao od ovog manastira, kakvu stvar, ili od stada, ili pčela ili brava, da plati tri put toliko i da se bije i progna. Ako ko krade ovu crkvu, Boga krade, i gospodara i sve hrišćane koji su pod ovom mitropolijom. Takav da bude ubijen kamenjem od svega naroda“.

To je sledio crnogorski knez Danilo kada je u svom ,,Zakoniku“ iz 1855. godine zapovedio ovakvu kaznu: ,,Koji bi se lupež uhvatio da crkvu krade, taj će, i ne pazeći na to da li je još krao ili sudu griješio, biti na smrt osuđen“.

Krađa crkve kod Crnogoraca je stotinama godina bila podjednako prezirana i kažnjavana. Otuda je velika sreća za kler Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori što su savremeni Crnogorci razlabavili privrženost odbrani svojih crkava.

A nesreća je Crnogoraca u tome što je to malaksavanje njihovog žara za odbranu imovine otišlo toliko daleko da danas možeš – ne samo da im ukradeš iz crkve jednu sveću – već možeš da im ukradeš sve crkve sa svim svećama, kao što se dogodilo u avgustu 2022. godine sa Temeljnim ugovorom, usred Podgorice.

I da niko ne ode na sud.

CETINJSKI ARHIV I DIZANJE DRŽAVE

Godine 1865. je Milan S. Piroćanac (rođen Nedeljković), sorbonski diplomac i budući predsednik vlade Kneževine/Kraljevine Srbije, na svoje zaprepašćenje utvrdio da je V.M.G. Medaković u svojoj knjizi iz 1860. godine pod nazivom ,,Život i običaji Crnogoraca“ bio u pravu: Crnogorci još ne čuvaju službena dokumenta, oni veruju na reč.

U stvari, kako je do izbora Danila Petrovića za naslednog knjaza 1852. godine, Crnu Goru vodio cetinjski mitropolit, onda se i gotovo sva dokumentacija iz istorije države nalazila u Cetinjskom manastiru.

Danilo za osam godina svoje vladavine – do smrtonosnog kotorskog atentata na njega 1860. godine, nije stigao da preseli manastirsku civilnu dokumentaciju u zaseban arhiv, niti da u njemu začne modernu arhivistiku. Da je to odmah počeo da čini, danas bi Crnogorci imali bogatiju sliku o svojoj istoriji koju bi beogradska patrijaršija i nacionalisti mogli još teže da osporavaju. A za to je bio, izgleda, odgovoran i njegov mentor, sam Njegoš.

A možda je odgovorna i njegova knjeginja Darinka Kvekić iz Trsta koja unatoč ogromnom uticaju na njega nije stigla da makar deo cetinjske državne kase, koju je carski trošila na sebe, nameni za arhiv, za biblioteku i muzej.

ŠTO KAŽE NJEGOŠ

Kaže vladika Petar Drugi Njegoš u predgovoru u knjizi ,,Lažni car Šćepan Mali“: ,,Dokumenata slabo se kod nas nalazi jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali“.

Ali V.M.G. Medaković kaže 1882. godine da izgleda ni sam Njegoš nije mnogo držao do arhive i da je na tavanu Cetinjskog manastira bilo mnogo ,,različitijeh hartija“ koje su se razasute povlačile, ,,pa vladika naredi 1836. da se pregleda tavan, a hartije da se izbace i spale, da se ne bi zapalile i da ne izgori manastir…Tu je tad moralo propasti mnogo važnijeh hartija…“

Šteta.

GDJE NEMA ARHIVE, TU NEMA NARODNE SVIJESTI

Arhiv države Crne Gore na Cetinju je osnovan tek 1951. godine, mada je državna dokumentacija pod Nikolom Prvim stala da se postepeno sređuje u njegovom dvoru, a čuvala se i po zasebnim ministarstvima, sudovima, vojsci i na drugim mestima. Ne samo na Cetinju. Ali nije bila katalogizovana.

Ako sada nema drugih informacija, koliko mi znamo, Tihomir Đorđević je 1929. godine predložio da se dvor Nikole Prvog koji je 1923. godine odlukom Beograda proglašen za muzej dopuni odeljenjem za arhivu i biblioteku, slično Britanskom muzeju u Londonu.

To je učinjeno posle Drugog svetskog rata. Đorđević je bio upoznat sa nalazima državne komisije iz 1923-1925. godine za sređivanje arhive Nikole Prvog, a i sam ju je sređivao. Bio je zapanjen ogromnim arhivskim nasleđem koje je za sobom ostavio kralj Crne Gore tokom Prvog svetskog rata.

Kralj Nikola ga je sakrio od neprijatelja – nesređenog u raznim sanducima, nošenih preko Skadarskog jezera, pa vraćenih, i zakopanih u malom dvorištu kraljevog dvora.

Otkopani su 1923. godine i svojim obiljem pokazali da nije tačno da Crna Gora nema dokumentacionu istoriju. Suprotno od toga, ima je od starih pergamentnih tekstova do hartije od Crnojevića, od mitropolita, od Danila i Nikole, u prepiskama sa svetskim državnicima, našim političarima, knezovima, kraljevima, konzulima, književnicima i umetnicima. Tu su i inženjerski planovi poput onog o mogućem isušivanju Skadarskog jezera.

Pronađeni su i u samom Nikolinom dvoru u dve zapuštene sobe dokumenti od poda do plafona, a u selu Grude kod Cetinja još četiri sanduka, a otkopan je i sanduk sa dragocenim crkvenim relikvijama. Njegova biblioteka je iznosila oko 10.000 knjiga kako na Cetinju tako i na drugim mestima gde je boravio.

Doduše, ništa od toga nije katalogizovano – kao što će to mukotrpnim radom mnogih arhivara, bibliotekara i muzejskih kustosa biti, ali svakog crnogorskog patriotu mora obuzeti radost što Crna Gora ima koren, stablo i krošnju koje niko ne može poseći.

A BEZ NARODNE SVIJESTI RASTE SVIJEST CRKVE

Ovo ističemo zato što je arhiv države, zajedno sa bibliotekom i muzejem, deponent svesti i istorije naroda. I nije tačno, kako veli Milan Piroćanac 1865. godine, da je na Cetinju ,,pamćenje starešina sva državna imovina. Štaviše, ni sam Knjaz nema svoje kancelarije. Njegova se akta nahode po Skadru i svuda, a za vreme knjaza Danila često su bila i na čišćenje mundštikla upotrebljavana…“

Mi smo srećni što možemo da opovrgavamo Piroćanca, iako nećemo opravdavati cetinjske vladare za nemar. Ali jednog dana bi bili bolji. To je krenulo sa kraljem Nikolom Prvim.

Bez arhiva slabi autentičnost tumačenja prošlosti i ona postaje plen proizvoljnih interpretacija. To je gotovo isto kao da država oslabi, a zakoni nestanu. Jer, tada sva ponašanja naroda odlaze unazad i padaju na predzakonske običaje i na prednacionalnu socijalnu organizaciju.

Poglavito na plemensku i rodovsku. Obnavljaju se sa njima i prevaziđeni mitovi i kultovi. A formiraju se i novi počev od ,,brđanskih“ psalmi da su Crnogorci isto što i stanovnici iz Kuršumlije i da moraju ljubiti Moravu više od Morače.

Kada ne postoji pisana već samo usmena istorija naroda, onda Crkva jedina ostaje sa centralizovnim kako-takvim dokumentima sa cele teritorije svog dejstva i predstavlja istoriju naroda na uži način od mogućeg. I ona tada širi opravdanost svoje konzervativne uloge u zemlji.

To se danas vidi u Crnoj Gori. Crkva neprekidno tumači prošlost kao ,,srpsku“, iako u svojoj arhivi ona nema ,,srpsku dokumentaciju“- ne zato što je dokumentima čistila muštikle. Ali narod to ne zna i potčinjava se kolonijalnoj politici susedne države.

To je jedan od savremenih razloga zbog kojeg se Crnogorci sa teškoćama bore da ističu svoju zasebnu političku istoriju i pravo na državu. I to je razlog zbog kojeg se nauka i istraživači sa nepotrebnim teškoćama nose sa rekonstrukcijom prošlosti.

To je tako bilo u celoj Evropi i Latinskoj Americi. Sveta Stolica u Rimu je vekovima jedina imala uređenu arhivu i biblioteku o kontinentalnoj i interkontinentalnoj istoriji sveta zahvaćenog njenim prisustvom.

I sada, ne samo crkveni ljudi, već i istoričari raznih usmerenja odlaze u Vatikan da u njegovim kilometarskim arhivskim hodnicima pronađu dokumente iz svog interesa. I još uvek neke rimske istine nisu dostupne, a ne bi tako bilo da je Evropa mogla da razvija nauku i prosvetu nezavisno od crkve. Dugo nije bila dorasla tom izazovu sve dok nije naučnom revolucijom počela da piše drugačiju povest.

NA ČIJOJ JE STRANI BOG

Arhiv, muzej i biblioteku na Cetinju bi morala da čuva policija i vojska, ali ne od Crnogoraca, već od stranih zavojevača da helikopterom ne ulaze u manastirski dvor Sv. Petra Cetinjskog i otmu mu crkvu.

A kipuća voda u kotlu i usijano železo Sv. Save čekaju da Podgorica i Beograd reše svoj spor oko toga čije su crkve i sveće. Bog će tu biti na strani istine i arhiva.

izvor Pobjeda.me