TOMISLAV Marković: Da li je svaki Srbin Milorad? (foto, video)

Pravni akti imaju prilično strogu, šablonsku formu, a optužnica, recimo, podrazumeva navođenje imena i prezimena okrivljenog, nadimka, imena oca i majke, datuma rođenja, broja lične karte, mesta u kom je lična isprava izdata, adrese stanovanja i zanimanja.

BEOGRAD: Regija, Zanimljivosti, vijesti, srijeda, 06. IX. 2023… 10: 58… TOMISLAV Marković: Da li je svaki Srbin Milorad? (foto, video)

Ništa od navedenih podataka ne poseduju pojmovi kao što su ”srpstvo” ili institucije Republike Srpske, pa je zato protiv njih nemoguće podići optužnicu. Zato kad Dodik kaže kako se njegova garnitura vlasti bori za slobodu srpskog naroda, on zapravo misli na sebe…

Piše: Tomislav Marković

Protesti malobrojnih pristalica Milorada Dodika na entitetskoj liniji nisu prošli baš uspešno, ali su odatle poslate neke– što bi rekli tabloidi– moćne, snažne, važne, brutalne poruke. Razni zvaničnici Republike Srpske su horski zagrajali sa mesta okupljanja kako optužnice protiv Milorada Dodika i Miloša Lukića predstavljaju “udar na institucije Republike Srpske”.

Nije regularni sudski postupak atak samo na određene ustanove, nego i mnogo više od toga, dežurni branitelji su ih nazvali „direktnim udarom na srpstvo preko Drine“.

Kako rekoše demonstranti, nisu oni došli da brane pojedinca “nego institucije Srpske”. I zato poručuju da u Republici Srpskoj “neće odlučivati neizabrani stranci niti pravosudna inkvizicija”. Sve navedene izjave savršeno se rimuju sa Dodikovim priopćenjem, izrečenim na Kočićevom zboru, kako se “savremena garnitura ljudi na vlasti u Srpskoj… bori se za slobodu srpskog naroda”.

Nisu ovakve poruke previše zanimljive same po sebi, niti zato što su originalne, već zato što ih neprestano slušamo već decenijama i zato što su izraz jednog stanja duha koje je u našim krajevima postalo sveprisutno.

Znak jednakosti

Ko šta radi, političari neprekidno stavljaju znak jednakosti između sebe i države, naroda, svih građana svoje zemlje ili entiteta. Kakve to veze ima s realnošću nikom razumnom nije jasno. Dovoljno je navesti elementarne činjenice, pa da se manipulatorske političke poruke razveju u dim i maglu, od kojih su i načinjene.

Optužnice nisu podignute protiv nekih institucija, nego protiv konkretnih ljudi sa imenom i prezimenom. Da li je iko ikada video optužnicu u kojoj se apostrofira “srpstvo preko Drine”? Da li je to “srpstvo preko Drine” uopšte pravna kategorija? Kako bi ta optužnica uopšte izgledala?

Pravni akti imaju prilično strogu, šablonsku formu, a optužnica, recimo, podrazumeva navođenje imena i prezimena okrivljenog, nadimka, imena oca i majke, datuma rođenja, broja lične karte, mesta u kom je lična isprava izdata, adrese stanovanja i zanimanja.

Ništa od navedenih podataka ne poseduju pojmovi kao što su “srpstvo” ili institucije Republike Srpske, pa je zato protiv njih nemoguće podići optužnicu. Zato kad Dodik kaže kako se njegova garnitura vlasti bori za slobodu srpskog naroda, on zapravo misli na sebe. Srpskom narodu ne preti zatvaranje u ćeliju, za razliku od Dodika.

Ovaj model izjednačavanja ne primenjuje se samo na političare, već i na druge kategorije, mahom na ratne zločince, masovne ubice i slične najgore pripadnike nacije koji tvrde da su sva zločinstva počinili u ime svoje nacionalne zajednice. Tako smo mogli hiljadu puta da čujemo kako se u Hagu ne sudi konkretnim zločincima, već celom srpskom narodu.

Kao što znamo, nikada u istoriji nijedan narod nije sedeo na optuženičkoj klupi, pa se to nije desilo ni u Haškom tribunalu. Uprkos ovim očiglednostima, širom Srbije bila je popularna parola “Svaki je Srbin Radovan”, a odevni predmeti sa ovim lažljivim sloganom prodavali su se kao alva.

Načelo apsolutne neodgovornosti

Nije neophodno da se neki zlikovac ili političar nađe na mestu okrivljenog kako bi se pokrenuo mehanizam identifikacije sa zajednicom. Dovoljno je i da se pojavi mogućnost da politički funkcioner bude pozvan pred sud u svojstvu svedoka, pa da se alarmira vaskolika patriotska javnost. To se dogodilo 2011. godine, kada se u javnosti govorkalo kako bi Vojislav Koštunica trebalo da svedoči o ubistvu Zorana Đinđića.

Odmah su rodoljubivi intelektualci pokrenuli peticiju za odbranu Koštunice od progona koju je potpisalo na stotine intelektualaca, umetnika, pisaca, akademika među kojima su bili i Emir Kusturica, Matija Bećković, Dušan Kovačević, Siniša Kovačević, mitropolit Amfilohije, Dobrica Erić, Siniša Pavić, Kosta Čavoški, Vasilije Krestić i mnogi drugi. Umne glave su silovito pružile otpor napadu na srpstvo s ove strane Drine, oličeno u melanholičnom liku nekadašnjeg predsednika Demokratske stranke Srbije. Strategija odbrane je providna kao prozor, ali uvek upali.

Svako razuman bi se upitao šta taj čovek krije, kad se boji da izađe pred sud i odgovori na neka pitanja. Čak i da ranije nije bio sumnjiv, čim započne ovakva odbrana, bilo bi logično pomisliti da tu nisu čista posla. Suđenja upravo i služe tome da se stvari razjasne i izvedu na čistac, ali naši političari baš to nipošto ne žele. A takozvana patriotska javnost ih zdušno podržava u sprovođenju načela apsolutne neodgovornosti.

Novinarski napadi na Srbiju

Nije neophodno čak ni da političar bude pozvan da svedoči pred sudom, pa da to bude proglašeno udarom na svekoliko srpstvo, institucije, državu i sve postojeće. Dovoljno je i da neki novinar kritički piše o vlastodršcima, ili da neki nezavisni intelektualac prozbori koju oštriju reč na račun državnih funkcionera. Aleksandar Vučić i njegova napredna bulumenta koriste se ovakvom lažnom argumentacijom već 11 godina, i odlično im ide.

Od početka vladavine naprednjački propagandisti sve medije koje ne drži pod svojom kontrolom, sve medije koji rade svoj posao i kritikuju vladajuću garnituru, optužuju da nisu patriote, da rade protiv svog naroda i države, da napadaju Srbiju i sve u tom stilu.

U režimskim medijima svaka legitimna kritika posednika političke moći tumači se kao “napad na Vučića”, a onda u sledećem koraku to postaje “napad na srpski narod”. Nije samo Vučić izjednačen sa celokupnom nacijom, već i svi članovi njegove dvorske svite. Kad su Sjedinjene Američke Države nedavno uvele sankcije Aleksandru Vulinu, to je odmah protumačeno kao “novi direktni napad na Srbiju i srpske institucije”.

Niko u SAD-u nije pominjao ni Srbiju, a još manje srpske institucije, lepo piše da je samo Vulin pod sankcijama i to zbog vrlo konkretnih razloga – umešanosti u organizovani kriminal i obezbeđivanja platforme Rusiji za širenje malignog uticaja u regionu.

Pored političke oligarhije, i drugi pojedinci ili ustanove bliski vlasti uživaju zaštitu i bivaju izjednačene sa celom zajednicom. Ko god se usudi da kaže neku kritičku opasku na račun Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti, Novaka Đokovića, raznih nedodirljivi nacionalnih veličina– biva proglašen za izdajnika, plaćenika i neprijatelja koji mrzi sve što je srpsko.

Kako lepo reče Ivica Dačić: “Svaki napad na SPC je napad na srpski narod”. Kad na Kosovu neki kriminalac bude priveden, jer je dilovao drogu ili počinio neko drugo krivično delo, i to biva proglašeno za napad na ceo srpski narod.

Nacionalistička matrica

Prava je šteta što se logika jednačenja nema malo širu primenu. Na primer, neko u Beogradu opljačka zlataru, policija ga uhapsi, tužilaštvo ga optuži za krađu, a lopov se razgalami: “Ovo je udar na srpstvo! Napadaju ceo srpski narod!” Nekog optuže da je plagirao doktorski rad, a on se pobuni da je to direktni udar na srpske institucije.

Ups, ovo poslednje se zapravo desilo, kad je ministar finansija Siniša Mali optužen za plagiranje doktorskog rada. Doduše, takva odbrana važi samo za pripadnike vladajuće kaste, a ne i za obične plagijatore koji nisu članovi povlašćene elite.

Slične pojave prisutne su i u drugim sferama društva, nacionalistička logika se proteže na sve ljudske delatnosti. Davno je na to upozoravao Danilo Kiš u “Času anatomije”, kada je pisao da je nacionalizam “poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu”. Odatle je sledio logičan zaključak:

“Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše ‘iz naroda i za narod’, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima”. Nacionalistički pisci i nacionalistički političari slede istu matricu mišljenja i delovanja, samo se služe različitim sredstvima.

Nešto kasnije, početkom devedesetih, Slobodan Blagojević je u tekstu “Sumrak kokota”, povodom Matije Bećkovića, poslao jasnu poruku piscima da prestanu sa neodgovornom kamuflažom: “Ne sklanjaj se više iza države, nacije, plemena, krvi”.

Umesto skrivanja u plemenskoj masi, Blagojević je apelovao da se stvarnost spoznaje “autonomnim neposrednim uvidom svakog oslobođenog individualiteta”, a ne zadružnom logikom u kojoj nema mesta za pojedinca.

Nešto slično bi se i danas moglo poručiti političkim funkcionerima koji sebe identifikuju sa državom i nacijom: Prestanite da se krijete iza države i naroda! Naučite već jednom da sami odgovarate za svoja nepočinstva. Neka sud utvrdi da li ste krivi, kad već građani odbijaju da vas pozovu na odgovornost.

(zurnal.info)