Miodrag BAJKOVIĆ: Grobolupežina Dritan i Veleizdajnik Abazović pred sudom…

Na velju žalost Crne Gore- za sobom će ostaviti: silne, teške, tužne, jadne, mračne i sramotne posljedice, koje će morati ispravljati i liječiti više generacija: normalnih, ponosnih, dostojanstvenih, časnih, civilizovanih i proevropski opredijeljenih postojbnika, iliti- rodoljuba dostojnih naše, kroz povjesnicu- uzvišene domovine.

Potlje podugačke stanke i očitoga nerelaksiranoga premišljanja, već podosta skala i bez hitanja Dritan Abazović sudniku – odgovara (integralno citiram njegov monolog iz mojega sna):

”Ti, sudniče, odlično znaš da sam Ja lažac!

Svi prisutni u sudnici znadete da sam Ja lažov!

Ukupna crnogorska javnost zna da sam Ja oberlažov!

U cijelomu regionu i sve do Bruxelles-a znadu da sam Ja lažovčina!

Ali, kad navi čas uložim beśedu držat – zadajem Ti moju RIJEČ da ću konačno, i doslovice po prvi put u vaskolikomu mojemu životu:

• pošteno i otkrito zborit;
• potanko i pravo se ispovijedit i
• sve samu golu istinu izgovorit.

Kad sam bio malen i žgoljav, svi su me, i đeca i odrasli i starci – tretirali još malenijim i žgoljavijim no što sam zbiljski bio.

Mene je strašno śekiralo to što su me posmatrali ka’ šaku jada – i fizički i u pamet.

Svoju življensku muku da sam niko i ništa vučem od đetinjstva.

Baš sporad toga silno sam želio i bio se zainatio da postanem Neko i Nešto!

Prepunan kompleksa među vrsnicima – počesto sam od više ćeskobe prskava’ ka’ crijevo na uglijer.

Tokom mojega teškoga đetinstva, pa potlje ka’ nejaki frkun i sve do dana-danjega – jedino sam se nadahnuto i nadobudno ośeća’ kad šćah na TV programu, u štampi ili na internetu ugledat Dučka, mojega Bendžija, mojega kolegu Muškolina (Benito Mussolini, zvani Duče (vođa) – primj. aut.).

On, Veliki Benito – odvazda mi je uzor bio.

Ka’ on sam bit stio.

Kolega Dolfi Hićo (Adolf Hitler – primj. aut.) nije me privlačio.

Dolfi je vazda ima’ zalizanu frizuru koju nijesam podnosio.

Sa kolegom Francijem (Francisco Franco – primj. aut.) nijesam se baš nešto ponosio.

Franci je bio bitanga.

Daklen, moj pokonji kolega preko Adriatičeskoga mora, u Rimu – bio je vrh-vrhovah!

Jes’ da nije ima’ kose, a ja evo zisto imam; jes’ da je bio (s)puštio drob, a meni je trbuh posalidžan pločicama od samijeh mišića; jes’ da je nosio uniformu, a meni je nijesu šćeli dadnut – ne znajući da će mi to tako teško padnut.

Ali, dragi moj Muškolini je volio da se: prči, peči, beči i degenči – isto ka’ ja.

Drugojače, naški rečeno: volio je da se kurči – taman ka’ ja.

Dučko je ima’ svojega ”Vučka” (mni na A. Hitlera – primj. aut.), ka’ što ja imam mojega A. Vučka pokraj ušća ”dve velike reke” (mni na Beogradski paśaluk – primj. aut.).

Bendži je hodio kod svojega, ka’ što ja hodih k mojemu – samo što je mene moj lješe stima’.

Vala će mi zavazda ostanut žal što ja njega, Vučka – nikad ne primih (laže, prima’ ga je đe je stiga’ da nije ima’ kuđ više ni češće – primj. aut.).

Dalje.

Potpisujući ”TU”-a u Vili ”Gorica” doživio sam najljepše uzbuđenje moje premijerske, i cjelokupne političke karijere.

Tun mi onadijer, iako nakratko, sa Prletom i Jadotom, koji mi obetaše da će mi svakoje neđelje na letuđijama ime spominjati, doklen gođ budem temeljito lišen slobode – bješe lješe od ijednoga orgazma koji ikad doživljeh u mojemu mlađanom življenju.

Znam Ja odlično da sam se u Skupštini i Vladi, a tijem po dubini primitivističke vlasti, sve do dežurnih i po potrebi agresivnih kučkova to tijeh ulica – udružio sa srbočetničkom bagrom, srbonacionalističkom ološi, klerofašističkim banditima i litijaškouličarskim poganima, ali – meni je bilo važno samo:

• da Ja imam moć;
• da baš Ja DPS-ovce razbijem u tirinte i svedem im kukavičko, dvolično, preletačko članstvo na tanke grane, tj. da jednom, i to skorijeh dana – svi preostali, pravi DPS-ovci mogu stat u jednu prugu (autobus – primj. aut.);
• da se iz inata osvetim onomu podosta, čak za moj ukus i apsolutnu metražu i previše, visočijem od mene – predśedniku Dugajliji koji me Bitangom prozva!

Eto zato sam ovakav!

Nastavljam. 

Glede moje beśede u Potočarima: sudniče, ne može mi bit jasno kako se do sad nijesi aviza’ da sam Ja: površan, neodgovoran i neozbiljan uobraženi fakin, koji na dripački način zalutah u politiku, zarad česa me nekizi zovu Dritan-Dripac.

Glede onijeh koje nazvah ”lelekačima”: kriv sam, ali nijedan od njih me, vala, pljunuo još nije – a svi mi izreda rekoše da sam Ja samoga sebe dovoljno napljuva’.

Glede junačkijeh i pravičnijeh Belvederaca: kriv sam, ali se, eto, uzdam da me neće raščerečit ka’ zeca ili odrat ka’ jarca dok budem sprovođen u Spuž – a imali biše 100 pravica da od mene to učine.

Ni ljudi iz Potočara, ni ”lelekači” sa Trga nezavisnosti iz septembra 2020., ni Belvederci iz septembra 2021., ni ikoji Crnogorac ili Crnogorka mi, za sve što prozborih i učinjeh – ne rekoše:

”Dritane, sve ti aram bilo!”

A toga me najviše strah …; svega sam Ja pođekad svjestan …; ali ne mogu mimo svoje naravi …!

Evo viđećeš što ću Ti dalje danas sve reć!

Popričekaj, da kojijem slučajem ne propuštim: rabim priliku da se sa ovoga mjesta i ovijem putom iskreno zahvalim svim uteklicama iz 90-ih, sa prostora BiH, Hrvatske i Kosova, kojima Crna Gora podari svoje državljanstvo, a koji 30.08.2020., glasaše za nas vladajuću, koalicionu ”bandeću” bandu!

A, glede onoga 21-oga meleona eura: naravna je stvar, nešto sam za samoga sebe zadrža’ – dok sve ostalo razdijelih nekima: saradnicima, članovima partije, glasnogovornicima, glasačima, ulizicama, članovima uže i šire familije, svojti, po restorana ka’ bakšiš, … i, čini mi se, ali nijesam siguran – u humanitarne svrhe (sudnik ovđen prevrnu očima, iako je viši dio iskaza bio istinit – primj. aut.).

Zanimljivo je naglasiti da mi nijedan bivši liberal, glasač URA-e, ne šćaše jedne pare uzet – njima je dovoljna njihova kretenasta bolijest uslovljena dibidus osvetoljubivom mržnjom spram lupeža iz DPS-a.

Slijedi još nešto.

Oni moj lupež, rmpalija kojega skrajnuh, a koji rabotaše ili petljaše paljevinom cigareta – samo se bio, u nedostatku znanja iz tablice množenja – zbunio, tj. zabroja’ i preračuna’.

Ja sam kriv – zaboravih mu reć da obnovi gradivo iz ”trafikantske” matematike.

Uglavnom:

• Ja sam želio da se pitam;
• Ja sam žudio da po svijetu skitam;
• Ja sam uživao da NY-om vozim bićikleto;
• Ja sam se namučio da bih naučio biti tuđe pseto;
• Ja sam stio da maknem pljanoga i avetnoga Svaštoljuba;
• Ja sam izmišljen da uvrijedim svakojega crnogorskoga rodoljuba;
• Ja sam volio da potpisujem akta – od ”TU”-a do depeša koje službeno pripadahu Dugajliji;
• Ja sam učinio da svakakva ništaroba Crnom Gorom gazi ka’ po zemlji Nedođiji;
• Ja sam šupao Papu po desnoj mu ključnoj kočini;
• Ja sam prepoznatljiv po poviše čela mi kosmatoj izbočini;
• Ja sam meračio da se zajebavam;
• Ja sam rođen da klovna izigravam!

Sudniče, nikad da se ne zaboravi da Ja nijesam samo Grobolupežina i Veleizdajnik, no sam i:

• Državokradica;
• Srbostražnjica;
• Rusoljubica;
• Savosektaška curica
• Kontraevropska gnjidica;
• Openbalkanska lajavica;
• Anarhoidna tvrdomurica;
• Demokratska krivokurica! 

Glede zatvorske kazne koja mi pripada – stvari stoje ovako: ako su onizi mojizi dobili po 15 godinah, ja potom, zanago zaslužujem da dobijem barem duplo, znači: 30 godinah.

U vezi sa mojim budućim boravišnim odajama i tamošnjim uslovima imam 7 želja.

Prva:

Da mi okno od ćelije bude obrnuto put istoka, ka’ što gledaju oltarske apside dražesne mi SPC (mni na Prokletosavsku sektu – primj. aut.).

Druga:

Da u ćeliju do moje, gledano iz ćelije na desnu bandu – bude moja desna ruka, znači – bivši mi ministar policije. 

Treća:

Da u ćeliju do moje, gledano iz ćelije na lijevu bandu – bude moja lijeva, nespretn(ij)a ruka – spomenuti kotrobandžija, tj. ”otpravnik” poslova duvana.

Četvrta:

Da u nekoju najudaljeniju ćeliju, neđe upraj od moje, da ga ni kosačke proz rešetke na oči ne mogu viđet – bude smješten potpredśednik mi Vlade, koji sve što je javno tvrdijo: da je od škola završijo, kako se negda nacionalno izjasnijo, đe je partijski priđe bijo, … – 100% izmislijo, tj. za 180° naopačke obrnujo.

Peta:

Neću da me tamo nečesovi brico po službenoj dužnosti hotimice ošiša, pa da mi glava bude pipunasta ćelavica – ja želim ostati Pudlica.

Šesta:

Oću da mi prva dva mjeseca svakoje subote ili neđelje (kako joj bude nalično i kako je put nanese), i to ne kradimice nako zvanično – u pośetu dolazi moja kosovka đevojka, moja filozofkinja i poslanica, primorska pametnica – dok i nju treći mjesec za grobolupežanje i veleizdaju strpate u bajbokanu.

Nadam se da ćete je smjestit u ćeliju preko portika tačno naspram moje.

Neka ovo što ću Ti sad reć ovđen i pomeđu nas ostane: ona druga moja poslanica – samo se ka’ nečesova bena: veljala, kočila, prsila i bez patisanja ”zorila”; ali neka je – uskoči ona u Skupštinu umjesto podvirepa sa Cetinja, i glasa mi za ”Zakon o zatočeništvu neočetničko-srbonacionalističko-klerofašističke vjeroispovijesti”.

I još nešto da Ti otkrito povjerim: ona dva preostala poslanika iz koalicije ”Crno na bijelo”, naravno potlje Alja Beća – u Skupštini CG dva su najveća četnička foliranta, klerofašistička prevaranta i litijaškouličarske lisice u rukavice.

Svi oni trebaju da mi budu stalno društvo u spuškoj ”rezidenciji”.

Sedma:

Zahtijavam da mi svakojega ponedionika i četvrtka izjutra potlje objeda u 9.00 časova, na uru i kvarat do uru i po u vizitu dolazi psiholog.

Ja moooram narednijeh 30 godina nekojemu stručnom licu redovito zboriti: kakvo teško đetinstvo sam ima’; ko sam bio kad sam političar stasa’; što sam sve činio; … i kakvu sam vucibatinu od samoga sebe stvorio.

E, sad – pošto me psiholog tokom prve, recimo, po godine pomno sasluša i na njegov način prebiskavajući moždane mi ćelije sagleda – oće li me na poduže razdoblje neuropsihijatru preporučit, pa da neuropsihijatar opet na svoj način provjeri suštinu, ili bolje reć – uzroke znamenite relaksiranosti znamenitoga Dritana Abazovića … – viđećemo?!?

Dako me po tomu osnovu iz jedne institucije prebače u drugu instituciju.

Neka bude što biti mora – iako Ja ovi sud ne priznajem!

Ali priznajem: strašno bih volio, kad za 30 godinah izidem na slobodu – da svoje pensionerske dane provodim kupujući i iznovice čitajući reprint izdanja udžbenika u Srbiji, đe o meni ka’ zaslužnomu bogobitniku na polzu srbstva pišu.

Znam, tadijer ću počesto imat navadu da otidem na to nekoje mjesto u BGD, a neću Ti odat lokaciju – đe će mi Vučko statuu podić.

Obeta’ mi je i tri puta opetova’, a ja u srbaljsku RIJEČ ne sujmam, i nikad posujma’ nijesam – pa neka Dobrica Ć. napisa što napisa.

Gledaću i grliću bronzanoga samoga sebe – i to u ovoj, mojoj prirodnoj veličini (onako stojećke Dritan s obije ruke pokaza vaskoliku dužinu svoje tjelesine, od vrh runa na glavi, pa naniže do vrh crevaljah – primj. aut.).

Jedino se zapitkujem:

”A ja što ću, ali sa kime ću”, ako Vučka skoro strmoglave?!?’

Nesretnji Abazović okonča beśedu obaljene glave.

Ja se probudih i požalih što pripovijest iz sna zbilja nije.

Ža’ mi bješe i što mi san barem još malo ne potraja.

Šćah bit rad da, ako ne u sudnici, a ono barem na dnevniku pročetničke RTCG – ka’ udarnu vijest čujem izricanje presude stoljeća.

Pasaće Dritan, što bi se u moje krajeve reklo: ”u suve smokve”.

Nestaće iz politike ka’ da ga nikad bilo nije.

Na velju žalost Crne Gore – za sobom će ostaviti: silne, teške, tužne, jadne, mračne i sramotne posljedice, koje će morati ispravljati i liječiti više generacija: normalnih, ponosnih, dostojanstvenih, časnih, civilizovanih i proevropski opredijeljenih postojbnika, iliti – rodoljuba dostojnih naše, kroz povjesnicu– uzvišene domovine.

P.S.

Može bit da je đeko od vas ovo štivo uz citate ”iz sna” na trenutke satirično doživio, ali znadite – nijesam ga s tijem ciljom napisa’.

Meni se snovi počesto i do nevjerovatnosti obistinjavaju!

Piše: Miodrag Draga Blažo'a BAJKOVIĆ, iz Građanah (svrh Oberah)– Riječka nahija, atar Prijestolnice Cetinje

izvor: aktuelno.me