Srbija na prekretnici: Kako su postali sluge zločinca… (foto, video)

”Pošto režim nema namjeru da uvodi Srbiju u Evropsku uniju, već ih zanimaju samo pare koje odatle pristižu, nema potrebe ni da mijenja politiku prema Rusiji”

BEOGRAD: Srbija, Zanimljivosti, vijesti, utorak 22- XI- 10: 24… Srbija na prekretnici: Kako su postali sluge zločinca… (foto, video)

Srbija se u tom okršaju jasno i nedvosmisleno svrstala na stranu diktature, neslobode, nasilja, zločina i zla. Posledice su neminovne, osjećaćemo ih narednih decenija, za promjenu strane je kasno, i onako nam niko ne bi verovao.

Piše: Tomislav Marković

U Srbiji je stanje redovno, bar na prvi pogled. U našem pomalo apartnom slučaju to znači da je stanje uobičajeno vanredno, ali ne više od onog na koje smo navikli.

Predsednik Aleksandar Vučić stalno diže tenzije, sukobljava se sa susedima, podiže borbenu gotovost vojske i preti ratom. Kao i obično. Trenutno je raspoložen da pokrene vojni sukob zbog tablica, niko drugi se pre njega toga nije setio, eto lakog načina da uđe u istoriju.

Novinarima stižu pretnje smrću, pojedincima koji se drznu da kritikuju Vučićevu genijalnu politiku njegovi kerberski mediji odmah crtaju mete na čelu, progon kritičkog i svakog drugog mišljenja je u punom jeku. Kao i obično.

Crkva gura društvo u smeru desnice ruke, ako je tamo još ostalo kakvog nepopunjenog prostora, sad se ostrvila na školski sistem uz pokorno sasluživanje državnih organa. U Parlamentu naprednjaci divljaju, vređaju opoziciju, prave vulgarne gestove, takmiče se u uvlačenju predsedniku partije i države.

Mlađahna naprednjačka poslanica prenosi poruke svojih nebrojenih prijateljica, bliže i dalje rodbine, koji se iz dubine duše zabrinute za sudbinu nacije horski pitaju ima li kakvog načina da se Vučiću dodeli doživotni predsednički mandat.

Stanje je redovno– vanredno

Opozicija pokušava da smeni gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, da spreči predviđeno rušenje Savskog mosta i ulazak Rio Tinta u Srbiju na mala vrata. Usput brane Kosovo, svetu srpsku zemlju koja se na potpuno nepoznat način odmetnula od matice, nadmećući se sa naprednjacima u sportskoj disciplini poznatoj pod imenom “ko ima veći patriotizam”.

Održavaju se protesti protiv zagađenja vazduha, hrana je sve skuplja, stočni fond je na izdisaju, ali zato ekološka svest postaje sve razvijenija.

Ratni zločinci se šetaju po televizijama s nacionalnom frekvencijom, mržnja se širi uobičajenim tempom, publici se redovno isporučuju konjske doze laži iz sredstava javnog dezinformisanja u okviru specijalnog rata protiv zdravog razuma i sopstvenog stanovništva koji režim vodi već godinama.

Opoziciona javnost uglavnom se bavi domaćim nepodopštinama korumpiranog naprednjačkog režima, kao i obično. Redovno stanje u jednoj autoritarnoj i zapuštenoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Ni po čemu se ne bi reklo da živimo u izuzetnom istorijskom periodu, da se nalazimo na prekretnici, u trenutku kad se naša budućnost trasira za nekoliko narednih decenija. Nema nikakvih dramatičnih upozorenja da se nalazimo u momentu koji podseća na 1948. ili 1989. godinu, bar takvih alarmantnih glasova nema van margine javnosti. Više medijske pažnje dobija zagonetni crni panter koji možda i ne postoji od činjenice da se nalazimo u prelomnom povesnom trenutku.

Damoklov mač

Otkad je Rusija započela zločinačku invaziju na Ukrajinu svet se jasno polarizovao, sve demokratske zemlje stale su na stranu žrtve, a Vučić je mudro svrstao Srbiju na stranu agresora i ubica. Srbija je zvanično osudila rusku agresiju u Ujedinjenim nacijama, ali samo zato što se takav potez nije mogao izbeći.

Svi drugi potezi naprednjačkih vlasti jasno govore da je režim potpuno odustao od evropskog puta i usmerio naš trošni, crvotočivi brod u pravcu Kremlja. Dovoljno je pogledati medije lojalne vlastima – domaći propagandisti žešće navijaju za rusku agresorsku vojsku od Vladimira Solovjova i Margarite Simonjan.

Vučić neprekidno kukumavči kako zapadne zemlje vrše strašan, neviđen pritisak na njegovu malenkost da uvede sankcije Rusiji, ali on stoji postojano, kano klisurina, i ne popušta pod pritiscima belosvetskih hohštaplera koji su nas bombardovali.

“Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, dok šteta po zemlju ne bude prevelika”, viče predsednik na sav glas. “Srbija bi možda mogla da promeni stav o uvođenju sankcija Rusiji samo ako joj nad glavom bukvalno bude visio Damoklov mač”, patetiše srpska kraljica drame koja, na nesreću svih nas, gospodari ovom zalutalom zemljom.

Narečeni pritisci, usput budi rečeno, ne postoje – Srbija se sama obavezala da svoju spoljnu politiku usklađuje sa spoljnom politikom Evropske unije. Dobro, to je važilo dok je naša zemlja bila na kakvom-takvom putu evropskih integracija, ali pošto režim nema nameru da uvodi Srbiju u Evropsku uniju, već ih zanimaju samo pare koje odatle pristižu, onda nema potrebe ni da menja svoju politiku prema Rusiji.

Putinovi vazali

Vučić koristi svaku priliku da demokratskom svetu gurne prst u oko i da pokaže kako drži stranu Rusiji koja je u međuvremenu praktično postala teroristička država. Savetnik Ramzana Kadirova Turko Daudov nedavno je boravio u poseti Aleksandru Vučiću i preneo mu pozdrave iz Čečenije.

Daudov je rekao kako je “Rusija došla u odbranu duhovnih, tradicionalnih i porodičnih vrednosti, pokazala Zapadu odbacivanje vanzemaljske ideologije koju su oni nametnuli”, ali se u toj teškoj situaciji Srbija našla na pravoj strani.

“Uprkos svim poteškoćama i ogromnom pritisku koji vrši Evropa, rukovodstvo i narod Srbije ne samo da se nisu suprotstavili, već su pokazali i svoju podršku Ruskoj Federaciji”, rekao je Daudov. “Ramzan Kadirov me je zamolio da vam lično izrazim poštovanje i prenesem da su vekovni bratski odnosi između Rusije i Srbije još jednom pokazali svoju snagu“, zaključio je savetnik obraćanje predsedniku Srbije.

Vučić uzvratio istom merom, po serdar- vojvoda modelu: “Ruski narod je za nas bratski narod, a vekovna istorija je to dokazala više puta. Stoga se rusko-srpski odnosi ne mogu uništiti ni pod kakvim pritiskom“. U prevodu na srpski, to znači da Srbija podržava uništavanje ukrajinske infrastrukture koje ostavlja građane bez struje i vode, sa očiglednom genocidnom namerom.

Podržava Srbija i granatiranje civilnih ciljeva, stambenih zgrada, kulturnih ustanova, dečjih igrališta, škola, vrtića, verskih objekata, pravoslavnih crkava.

Podržava Srbija zločinačke pokušaje zatiranja jedne zemlje i jednog naroda. Jer niko tako dobro ne brani porodične vrednosti kao onaj ko ubija porodice, niko ne stoji čvršće na braniku duhovnih vrednosti od onog ko ruši i spaljuje bogomolje. Vučić se ponosno fotografisao, navukavši na pleća poklonjeni čečenski gunj, držeći u rukama šubaru kakvu nosi Putinov vazal Ramzan Kadirov, šaljući još jednu jasnu poruku svetu.

Ruska oaza slobode

Istog dana u Srbiji je počeo sa radom portal Russia Today pod imenom RT Balkan. Dotični medij je pod sankcijama Evropske unije, ali što bi to smetalo Srbiji, kod nas mirno radi i Sputnik, koji je takođe pod sankcijama. Glavna urednica Sputnika je Ljubinka Milinčić, koja se proslavila izjavom da je ono što Rusija radi u Ukrajini “primoravanje na mir”.

Eh, tako je i Hitler pokušao da čitav svet “primora na mir”, ali svet nije imao razumevanja za njegove plemenite namere. RT vodi Jelena Milinčić, Ljubinkina ćerka, koja se odmah proslavila sličnom istinoljubivom izjavom kako je Srbija “oaza medijskih sloboda” i da će RT u Srbiji publici ponuditi “ruski pogled na svet”.

Više naša medijska scena liči na pustinju nego na oazu, ali treba čestitati na iskrenosti Putinovoj propagandistkinji, neće RT ponuditi istinu i činjenice, već pogled na svet ruskog režima. To je i inače posao RT- a pod čvrstom palicom Margarite Simonjan, to nije medij, već oružje u rukama ruskog diktatora.

Simonjan se inače otvoreno zalaže za još veću i radikalniju cenzuru ono malo preživelih slobodnih medija u Rusiji, iako je cenzura već tako drastična da novinari ne smeju da napišu ni da Rusija vodi rat u Ukrajini, reč “rat” je zabranjena, dozvoljeno je reći samo “specijalna vojna operacija”.

To se odnosi samo na novinare koji su uspeli da prežive Putinovu diktaturu, desetine pravih novinara su pobijene, jer su govorili neprijatnu istinu. Rusija je zemlja koja guši medije i ubija novinare, a propagandna glasila Kremlja poput RT i Sputnjika su ruglo profesije. U Srbiji ionako većina medija radi kao da im naredbe izdaje Roskomnadzor, ali kremaljske propagande nikad previše, treba iskoristiti svaki povod da Srbija stane uz bok Rusije i Belorusije.

Na strani diktature i zla

Nekoliko dana pre ovih nemilih događaja Srbija u Ujedinjenim nacijama nije glasala za rezoluciju kojoj se navodi da Rusija mora biti pozvana na odgovornost za kršenje međunarodnog prava invazijom na Ukrajinu i da to treba da uključi plaćanje odštete Kijevu.

Srpski režim ne misli da agresor treba da plaća ratnu odštetu, što je i razumljivo, budući da Srbiju vode ljudi koji su bili dio udruženog zločinačkog poduhvata u ratovima devedesetih. Što se tiče Vučića i njegove svite, uništavanje Ukrajine je legitimno, nema tu ničeg spornog, što bi ruski narod plaćao nekakve reparacije samo zato što je masovno glasao za vlast koja razvaljuje susednu državu, ostavljajući iza sebe ruševine, masovne grobnice, mučionice i zgarišta.

Ruski političari i propagandisti otvoreno govore i demonstriraju da su u ratu protiv zapadnog sistema vrednosti, protiv demokratije, vladavine prava i zakona, protiv slobode govora i mišljenja, međunarodnog poretka, te kako žele da ustanove novi poredak, desničarsku diktaturu u kojoj važi samo zakon džungle, a pojedinac može da bude samo rob i topovsko meso.

Srbija se u tom okršaju jasno i nedvosmisleno svrstala na stranu diktature, neslobode, nasilja, zločina i zla. Posledice su neminovne, osećaćemo ih narednih decenija, a za promenu strane je kasno, ionako nam niko ne bi verovao.

Iz nekog čudnovatog razloga ova istorijska prekretnica nije ni sporedna, a kamoli glavna tema u srpskoj javnosti. Upravo smo uništili sopstvenu budućnost, izolovali se od sveta i odrekli se svake perspektive, ali na to malo ko obraća pažnju. Ovdašnji ostaci zaklane javnosti su toliko zombirani da nisu u stanju ni da prepoznaju epohalni prelom, istorijski trenutak kakav se događa jednom u pola veka, a možda i ređe.

Glasovi vapijućih u pustinji

Srpska javnost izgleda kao slika Pitera Brojgela Starijeg Pejzaž sa Ikarovim padom. Flamanski majstor je naslikao seljaka kako mirno ore njivu, pastira zagledanog u nebo pored stada ovaca, ribara koji zabacuje udicu u morsku vodu i spokojno peca, i brod koji lagano plovi put zalazećeg sunca.

U dnu, u desnom uglu vidimo naizgled sporedan prizor: dve noge se praćakaju u vodi, iznad njih nekoliko pera lebdi u vazduhu – to se Ikar upravo davi. Samo što na davljenika niko ne obraća pažnju, svi mirno nastavljaju da rade svoj svagdašnji posao.

O toj bizarnoj ravnodušnosti pisao je Tadeuš Ruževič u završnom delu poeme Didaktična priča, koji nosi naslov Prava i obaveze: 

“Ranije ne znam kada/ ranije sam mislio da imam pravo dužnost/ da vičem na orača/ gledaj gledaj slušaj panjino/ Ikar pada/ tone Ikar sin sna/ odbaci plug/ odbaci zemlju/ otvori oči/ tamo se Ikar /utapa / ili onaj pastir/ leđima okrenut prema drami/ krilâ sunca lêta/ pâda/ govorio sam slepci”.

Naša situacija je još grđa, jer ne tone Ikar, sin sna, već tonemo mi, mi smo taj davljenik kojem se voda popela do grla. Dok nas ruski vir polako vuče ka dnu, mi se bavimo drugim stvarima, temama koje bi bile od životne važnosti da nam život nije u opasnosti.

Samo povremeno nam se učini da čujemo nekakvu buku koja dolazi sa margine, ali ih brzo zagluši sveopšta medijska halabuka i bes. Ko bi još u ovoj divnoj oazi slobode slušao glasove vapijućih u pustinji?

BONUS VIDEO: Aleksandar Jerković: Sve Vučićeve sluge će robijati! Evo kako da očistimo celu političku scenu…

izvor aktuelno.me