DRAGAN Veselinov: POP I EVROPA- od Vladivostoka do SINJEG MORA…

Velikosrpska Porfirijeva „novljanska“ zamisao o jedinstvu Banata sa jadranskom obalom je najobičnija fantasmagorija. Tako može da se zamisli i velika rusko- srpska- crnogorska krajina od Vladivostoka do Herceg Novog.

Religija se i zasniva na mašti, popovi u njoj, naravno, ne oskudijevaju, ali naglo evoluira u ratnu kada je prihvati državno- crkvena alijansa. To je sada slučaj u Beogradu…

Zbog nje su stradali Ličani, Kordunaši, Banijci i Hercegovci, kao i mnogi bosanski Srbi. Kao i Srbi u Slavoniji i Zagrebu

Sigurno smo uočili da srpski Hristovi doksolozi, svečari iz Herceg Novog, retko izgovaraju reč „Evropa“. Za razliku od njih, političari su gotovo dnevno sa njom. Zašto je to tako?

To je tako zato što pravoslavni teolozi u Srbiji ,,slepo vide“ da je Evropa još uvek operativna teritorija hrišćanstva a ne žele da vide da je ona već 600 godina teritorija humanističke ideologije prirodnih ljudskih prava i neograničene istraživačke slobode ljudi u odnosu na Boga.

Sa stanovišta antropocentrizma Fičinija, Montenja i Mirandolinog zahteva za izmirenjem svih religija, ekskluzivna hrišćanska Božja država je zabludni zatvor jer zabranjuje etiku prirodnog života, ona je protivnik neprekidne slobodne kreacije ljudske države.

A ni ljudska država ne bi pred Božjom trebalo da pati od kompleksa nadmoći jer nije ništa manje duh sanjalica od Hristove države na nebu. Ali je neograničena, i to joj je glavna prednost nad Avgustinovom.

To je tako od firentinskog Kozima Medičija u XIV veku na ovamo, roditelja Renesanse, rođenog 1389. godine gde je posle te godine Firenca pokrenula sa njim ceo svet. A Srbi su posle te godine stvorili deseterac neistina na jednožičanoj gusli o Kosovu i zatvorili se od sveta u bogohulnom samoljublju svetog naroda.

U kadrovskoj sekularnoj praksi razdvajanje države od crkve znači da pop u svojstvu popa ne može da bude predsednik države već samo crkvene organizacije, ali može da popuje predsedniku svih stanovnika njegove države bez obzira na to kog su političkog identiteta, etničkog mita, koncepta nacionalne jednakosti svih socijalnih slojeva, i hiljadu drugih identiteta. Ali ima prividnog izuzetka.

To je– kaluđer predsednik…

TRI PROGRAMA

U Crnoj Gori su u kolopletu tri spoljno-politička programa: program za Evropsku uniju, program za ,,Open Balkan“ i velikosrpski program od Dunava do sinjeg mora – Velika Srbija. Nijedan nije hrišćanski u teološkom smislu. Od ta tri, jedino je prvi civilni i miroljubiv, drugi je prividno svenarodni i antiosvajački, dok je poslednji, dunavski, čist nacionalistički program, i već je sada na ivici da bude ratni.

Ovaj treći, hercegnovski program, nije verski, već državno- crkveni program za nacionalnu preraspodelu teritorija. Tu ne „ratuje“ patrijarh Porfirije za veru već za tuđu zemlju budući da je u Crnoj Gori grčka interpretacija Biblije podjednako rasprostranjena među Crnogorcima i Srbima, i Biblija stoga među njima nema suprotstavljenih teoloških učitelja.

Porfirije Perić, čini se, ne nalazi u sudbini Kipra i politici arhiepiskopa Makariosa nadahnuće za svoju politiku. Zato se i nije susreo sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem. A to je šteta, jer ta ravnodušnost i čudan izostanak gospodskog bačkog vaspitanja produbljava sukob Srbije i Crne Gore i priziva kiparski nacionalni raskol. S tim što je na Kipru ostao teži, jer je i rivalske prirode između Hrista i Muhameda, kao i kultura dva istorijski različita naroda.

KRAJINA

Jedina kako-tako povezana srpska linija slična navodnoj velikosrpskoj liniji Dunav – Herceg Novi, je postojala u XVIII/XIX veku kada je u Austriji nadograđivana stara hrvatsko-slavonska vojna krajina sa novom, tako da su od Temišvara do Knina u nekim regimentnim delovima većinu imali Srbi, posebno u Banatu. To je nestalo 1873. godine.

Ova velikosrpska Porfirijeva „novljanska“ zamisao o jedinstvu Banata sa jadranskom obalom je najobičnija fantasmagorija. Tako može da se zamisli i velika rusko-srpska-crnogorska Krajina od Vladivostoka do Herceg Novog.

Religija se i zasniva na mašti, popovi u njoj, naravno, ne oskudevaju, ali naglo evoluira u ratnu kada je prihvati državno-crkvena alijansa. To je sada slučaj u Beogradu. Zbog nje su stradali Ličani, Kordunaši, Banijci i Hercegovci, kao i mnogi bosanski Srbi . Kao i Srbi u Slavoniji i Zagrebu.

Može da se zamisli i Srbo-Rusija od Vladivostoka do Bara, od Pacifika do Jadrana, od Kurilskih ostrva do hotela „Mamula Island“ na Lastavici. To bi, doduše, zahtevalo svetsko uništavanje svih slovenskih naroda koji stoje između Rusije i Srbije, jer su oni listom ustali ne samo protiv najezde Moskve na Kijev, već uopšte ne pate od ideje panslavizma još od Prvog svetskog rata. Čuvaju svoje zemlje.

A panslovensku državnu himnu među Slovenima je imala jedino socijalistička Jugoslavija, kada je pozvala Južne Slovene u zajedničku granicu.

Sigurno ste opazili da jugoslovenski komunisti nisu himnom „Hej, Sloveni“ pozvali nacionalne radničke klase na ujedinjenje već cele narode kako je to učinio slovački autor Samo Tomašik kada je od poziva svojim Slovacima 1834 .godine da ustanu i zatraže državu pozvao naknadnom preradom pesme sve Slovene na ustanak. I tako se njegova himna i pevala na panslovenskom kongresu u Pragu 1848. godine, na muziku poljske himne „Još Poljska nije umrla, dokle god mi živimo“. Od Slovaka smo mi, Jugosloveni, uzeli reči himne, a od Poljaka muziku.

Ali Rusi- nisu. Rusi nisu autori sveslovenstva, oni su autori svog samostalnog gospodstva nad Slovenima. Zamena su za nekadašnju Austriju, Nemačku, Italiju i Mađarsku.

I šta se dogodilo? Mi, južni Sloveni, smo uništili sopstvenu državu, nesposobni da živimo zajedno. Odbranili smo je u Drugom svetskom ratu od starih gospodara sporeći se oko toga ko nam je kriv. Niko nam nije kriv, i po prvi put u našoj istoriji ne možemo nikoga izvan sebe da optužimo za svoj debakl, ni sultana, ni cara, niti Brankovića.

Kada je srbijanskim nacionalistima bilo jasno da sa Titovom federalnom raspodelom nacionalne vlasti u Jugoslaviji pada karađorđevićevska ideja srbijanskog gospodstva nad jugoslovenskim narodima, oni su izdali Jugoslaviju da bi koristeći srpski element na spoljnim teritorijama razbili granične zemlje i stvorili svoje dunavsko-jadransko kraljevstvo.

Doprinos i drugih jugoslovenskih nacionalista tom raspadu je nesporan, ali sa drugačijim teritorijalnim ciljevima. Tako je Srbija postala krajina svesrpstva koju svi Sloveni gledaju sa negodovanjem i čude se tome ko je Srbiji danas najveći prijatelj u Evropi- Mađarska. Razmislimo o tome .

GDJE ĆE SAD CRNOGORCI

Crnogorci svakako neće u vinogorskom savezu sa Albanijom, Srbijom i Makedonijom pronaći razlog za državnu bezbednost i sreću naroda. Crnogorski ,,šardone“ je dovoljno dobar da mu da konkurentsku snagu i samostalnu prodornost bez pristanka na degustaciji okolnih predsednika država. Bilo bi pogibeljno da Crnogorci pristanu na vinske kvote sa siromašnim balkanskim državama bez usklađivanja sa takvim kvotama u Evropskoj uniji i politikom subvencija.

Unija je neuporedivo veće tržište i njene kvote bi za Crnu Goru bile veće, a subvencije bi bile zbir domaćeg i briselskog budžeta. To važi i za sve druge strateške agrarne proizvode – ministar poljoprivrede to zasigurno ima u vidu. Već zbog vina je ideja o „Open Balkan“ protivna interesima Crne Gore.

I drugo, s obzirom na to da Srbija i Albanija neguju izvesne teritorijalne snove o Kosovu i Crnoj Gori, i o Makedoniji – sa vremenom će Podgorica otkrivati koju mapu njene teritorije zajedno grafikuju Beograd i Tirana. Kosovo Albaniji, Crna Gora Srbiji? Ma, ne, nemoguće.

Zbilja?

EVO GDJE

Iako je hrišćanstvo po Pavlu dužno da narode povezuje nad-etničkim religioznim „nacionalizmom“, to Srpska pravoslavna crkva nije u Herceg Novom učinila. Ne samo u ovoj varošici već nigde na svetu. Pojam „poobožavanja“ je svela na srpsko etničko ujedinjavanje pod Beogradom.

To je njen glavni program, a ostalo je otkrivanje homoseksualaca na beogradskim ulicama i zavirivanje u pantalone Ane Brnabić, kao i nikanorsko sakrivanje novca u Australiji i vladičina balvanska neoporezovana trgovina u Bosni. Ali su zato crkveni pedofili u svojim redovima sigurni , iako je pedofilija po zakonu zabranjena.

Otuda su pravoslavne crkve pale na poimanje „duhovnosti“ kao obrednog proslavljanja mističnih moći popova. Liturgija je srce pravoslavnih a ne znanje šta da se uradi da bi vernik živeo u boljoj zajednici.

U postocima to je ovo: Obredi su 99 odsto pravoslavne crkve, znanje o novom svetu je jedan odsto. Crkva je obredna liturgijska zajednica koja u pokornosti čeka na Carstvo Božije. Zato je pasivna i pop ne zna šta da radi i svako ko ga sluša traći svoj život. On ne zna šta je Evropa, osim što se zavarava da je to Hristova teritorija.

On ne razume reči ugledne evangelističke nemačke pastorke Antje Hajder- Rotvilm da „krvava evropska istorija već pokazuje da hrišćanske crkve ne obezbeđuju automatski srce i dušu Evrope . I jasno je, Evropa je starija od crkava, ona obuhvata germansko, jevrejsko i slovensko nasleđe.

Rimska i grčka antika i arapsko-saracenska kultura su u podjednakoj meri napajale evropske razvojne tokove… Crkve su upletene u nepravdu i krivicu – kakav se ogroman teološki, a istovremeno i politički zadatak krije u tome da to sebi zajedno predočimo, izgovorimo pred Bogom , primimo oproštaj i zajedno krenemo novim putevima“.

Da je još Hajder-Rotvilm dodala da Božji oproštaj nije dovoljan i da su i popovi kažnjivi pred zemaljskim zakonom za svoje reči i akte, kompletirala bi pristup za opštu prihvatljivost.

Ali gde smo čuli da je pravoslavni teolog govorio kao ova protestantska pastorka? Grom je ubio, zar žena da bude pop i da više zna od Saborne crkve u Beogradu!? Ona je jedino dobra da vodi decu do puberteta, a potom ih mi, popovi, preuzimamo u svoj svet liturgijskog varvarizma i programske impotencije.

U BRISEL

Stoga želimo da istaknemo ciljeve ovih organizacija koje je Srpska pravoslavna crkva podržala u poslednjih 20 godina kako bi svaki vernik, Crnogorac i Srbin, mogao da je pita: „ Dokle se velečasni stiglo?“

Evo samo nečega od onog važnog što je potpisala i u čemu je učestvovala Srpska pravoslavna crkva: Suprotstaviće se ona zajedno sa drugim crkvama opasnosti od razvijanja Evrope na integrisani Zapad i dezintegrisani Istok, odupreće se svakom pokušaju zloupotrebe vere i Crkve u etničke ili nacionalističke svrhe, suprotstaviće se svakom vidu nacionalizma koji vodi nepoštovanju drugih naroda i nacionalnih manjina, založiće se za nenasilna rešenja i proces demokratizacije u Evropi, suprotstaviće se nasilju nad ženama a posebno trgovini ljudima, radiće na izgradnji evropske ekološke mreže, radiće na miru i pomirenju u Jugoistočnoj Evropi kao doprinosa crkava Paktu za stabilnost– Strazbur , 2001. godine.

Te iste godine, na drugom sazivu, potpisana je Charta Oecumenica (Ekumenska povelja) gde u sedmoj tački stoji da crkve podržavaju integraciju evropskog kontinenta i da će se crkve odupreti svakom pokušaju da se zloupotrebi religija i crkva za etničke i nacionalističke svrhe– ovo je već postala mantra evropskih crkava.

U osmoj tački crkve se obavezuju da učestvuju u smanjivanju razlika između bogatih i siromašnih, kao i za prevazilaženje nezaposlenosti, i crkve traže izjednačavanje prava žena sa muškarcima u svim oblastima života.

Dvadeset i jednu godinu kasnije, u januaru 2022. godine, u Strazburu je predsednik Konferencije evropskih crkava Kristijan Kriger na zboru ove organizacije „O budućnosti Evrope“ istakao značaj digitalne tehnologije za razvoj demokratije, osudio nejedinstveni i nehumani karakter odnosa u nekim evropskim državama prema ljudskim pravima migranata, a posebno je istakao da su crkve samo ravnopravne komponente sa drugim ustanovama u civilnoj državi.

Da se ne bi doneli neusaglašeni zaključci sa ove konferencije sa politikom Evropske unije, Kriger je zajedno sa predstavnikom Vatikana kardinalom Žan Klod Olerišem otišao 29. juna do predsednice Evropskog parlamenta Roberte Mecole radi usaglašavanja stavova. Još se radi na konačnom tekstu.

Nema potrebe da ukazujemo na razliku između humanističkog i savremenog jezika evropskih crkava u odnosu na lokalni govor Srpske pravoslavne crkve. I sami vidite do čega je ona došla u primeni iznetih ideja- do Herceg Novog. 

Autor: Dragan Veselinov

izvor: analitika.me