Đe su sad intelektualci dok se nad Crnogorcima vrši nacionalno motivisani teror!?

Pa đe su intelektualci da se svim tim povodima oglase, i rizikuju sukob sa silama koje ne kontrolišu, koje im mogu ugroziti egzistenciju, dostojanstvo pa čak i slobodu?  Đe su da crnogorsko društvo kojim dominiraju mračne emocije osvete, zlobe, zavisti i lukrativni porivi koji na pazar iznose cijelu državu i nacionalne interese, izvedu iz takvoga stanja i uvedu među evropska civilizovana društva? Premalo ih je!

Nacionalno motivisano vlasti terorišu Crnogorce i svakodnevno vrše represalije nad crnogorskim institucijama. Ovoga puta napadnut je Fakultet za crnogorski jezik i književnost, dok politička situacija tendira ka haosu, a javnost ćuti.

Đe su sad intelektualci koji se tako samoimenovani samopromovišu, da ustanu u odbranu nacionalnih interesa i dostojanstva, i što se pod tim pojmom podrazumijeva? Takvih ima samo nekoliko, i ustali su, a pod tim pojmom podrazumijeva se zbir osobina koje pośeduje samo tih nekoliko javnih ličnosti.

Da bi se mogli nazvati intelektualcima u pravom i punom smislu te riječi, trebalo bi da ih motiviše odbrana, ne samo nacionalnih i državnih, nego obavezno i interesa manjina, ugroženih i ranjivih grupa, a takvih baš i nemamo.

Analizom imena potpisnika raznih peticija, koje se atribuiraju intelektualcima i načina njihovog očitovanja, zaključujemo da pojam intelektualca u Crnoj Gori i Evropi nema istu sadržinu.

U Crnoj Gori intelektualcima se nazivaju ljudi s diplomom fakulteta prirodnih i društvenih nauka, članovi naučnih institucija kao što je Akademija nauka, bez razlike svi nosioci naučnih titula magistra i doktora nauka, književnici, slikari, pjesnici, glumci, reditelji, muzičari, dirigenti i neka slična zanimanja.

A da li je to baš tako, i da li diploma i titula čine intelektualca, ili u sebi sadrže pravo da se bude intelektualac? Odgovor je ne. Taj pojam nije vezan za diplome, titule, članstvo u nekim organizacijama ili javni angažman.

Đe su se sakrili?

Ali ni pretedenata na naslov intelektualca, koji se inače brinu samo o sinekurama i poslovično podupiru svaku vlast.

Neki su i efikasno odžeparili državnu imovinu. O oltaru slobode, s vječnom vatrom nad kosturnicom, u kojoj bi, kao u svim civilizovanim državama, bile sahranjene kosti  crnogorskih građana poginulih i umrlih u izgnanstvu širom Balkana i Evrope, od Skadra do Bregalnice, Rima i austrougarskih logora od Tuzi do Boldogasona, Neđmeđera i Karlštajna, nikada se nije ni razmišljalo. Zloba je presudila da zemlja nema ni Aleju velikana u kojoj bi se sahranjivali zaslužni građani, a odbrana crnogorskih državnih i nacionalnih interesa, radničkih prava, zastupanje siromašnih i ranjivih prepuštena je stihiji i pojedincima.

Pa đe su intelektualci da se svim tim povodima oglase, i rizikuju sukob sa silama koje ne kontrolišu, koje im mogu ugroziti egzistenciju, dostojanstvo pa čak i slobodu?  

Đe su da crnogorsko društvo kojim dominiraju, kako sam već napisao, mračne emocije osvete, zlobe i zavisti i lukrativni porivi koji na pazar iznose cijelu državu i nacionalne interese, izvedu iz takvoga stanja i uvedu među evropska civilizovana društva? Premalo ih je! Na prste samo jedne ruke broje se oni koji se o svemu ovome javno očituju, i mogu se nazvati intelektualcima. Zato nam se ne piše dobro.

Piše: Stevo Vučinići

izvor: aktuelno.me