KAD ČETNICI DOBIJAJU PARTIZANSKE NAGRADE
Kako su krenuli, mogli bi mirno da dodijele Nagradu oslobođenja Nikšića još nekim zaslužnim pokojnicima, na primjer Draži Mihailoviću ili njegovom vojvodi Pavlu Đurišiću.
U svakodnevnom teatru apsurda koji eufemistički nazivamo našim državama i društvima ponekad je teško izdvojiti najveću nebulozu, usled njihovog prekomerja.
Pa ipak, dogodi se da dežurni Apsurdistanci zapnu iz petnih žila, prevaziđu i sebe i žestoku konkurenciju, i direktno se upišu u antologiju domaćeg nonsensa. U takve slučajeve spada i nedavno posthumno dodeljivanje Nagrade oslobođenja Nikšića blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju Radoviću.
Razumljivo je što su novi nikšićki vlastodršci osetili potrebu da se oduže Amfilohiju, budući da su na vlast zaseli upravo surfujući na talasu litija koje je pokrenuo i budno nadzirao upravo dotični laureat. Nema sumnje da je reč o vraćanju duga, čim naslov za ovu vest u Vučelićevim „Večernjim novostima“ glasi „Nikšić se odužio svome Đedu“.
Nije lako ni novim vlastima, treba dodeliti zaslužnom pokojniku neko priznanje, a na raspolaganju imaš samo jednu nagradu koja se zove tako kako se zove, velike su to muke. Bolje išta nego ništa, važno je počivšem mitropolitu odati počast, nagrada je mila ma kog imena bila, priznanju se u petokraku ne gleda.
Mrzitelj komunista, obožavalac četnika
Davalac nagrade i laureat su apsolutno ideološki kompatibilni, problem je u imenu priznanja, u tom protivprirodnom spoju se i krije apsurdnost čitave situacije.
Nagrada je osnovana u čast 18. septembra 1944. godine, dana kad je ovaj grad oslobođen od nacističkog okupatora i njegovih saradnika, prevashodno četnika. Nikšić su oslobodili partizani, kao i sve druge gradove u Jugoslaviji. Bili su to borci Šeste crnogorske i Druge dalmatinske brigade Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, vojske koju je predvodio maršal Josip Broz Tito.
Mitropolit Amfilohije je na samom začelju golemog spiska ljudi kojima bi imalo smisla dati ovakvu nagradu. Amfilohije je bio zakleti antikomunista, pristalica Ravnogorskog pokreta, obožavalac Draže Mihailovića i savremenih nastavljača njegovih zlodela– Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Tito je bio mitropolitov arhineprijatelj, koliko ga je mrzeo vidi se po tome što je socijalistički period nazivao „brozomorom“, a još više po tome što je naložio da se u podgoričkom hramu Hristovog vaskrsenja naslika freska na kojoj se Broz peče u vatri pakla, zajedno sa Marksom i Engelsom. Kada je u Podgorici bilo planirano podizanje spomenika vođi Narodno-oslobodilačkog pokreta, Amfilohije je izjavio: „Bolje bi bilo da dignu spomenik Musoliniju nego Titu”.
Za četničkog vođu Dražu Mihailovića govorio je da je “vožd trećeg srpskog ustanka”, a umeo je da se izrazi i mnogo dirljivije o ovom kvislingu: „Đeneral Dragoljub-Draža Mihailović je jedan od onih koji su život svoj položili za bližnje svoje, za narod svoj, koji su se žrtvovali i koji su bili žrtvovani na oltar vjere i otačastva”.
Draža i njegovi koljači su bližnje svoje uglavnom klali i pljačkali, dovoljno je prisetiti se masovnog pokolja u Vraniću nadomak Beograda kad nisu poštedeli ni bebu u kolevci. O pokoljima nad Bošnjacima da i ne govorimo, njih Amfilohije ionako nije smatrao bližnjima, uprkos Hristovom nauku, već „lažnim ljudima lažne vjere“. Dražini bližnji bili su italijanski fašisti i nemački nacisti, za njih je i dao život.
Nagrada okupacije Nikšića
Čitavu ujdurmu s nagradom još apsurdnijom čini činjenica da su Nikšićani i Nikšićanke masovno učestvovali u Narodno-oslobodilačkom ratu. Iz nikšićkog kraja poteklo je oko oko 11.000 boraca, za slobodu je poginulo čak 1.241, a 45-oro je proglašeno narodnim herojima. Mnoge od njih ubili su upravo Amfilohijevi miljenici– četnici, na primer Ljuba Čupića.
Njega je četnički sud osudio na smrt streljanjem početkom maja 1942. godine. Osudili su ga oni koji su u to vreme bili sluge italijanskih okupatora Crne Gore, da bi nakon kapitulacije Italije postali sluge nacističke Nemačke, što su ostali do kraja rata.
Novi gradonačelnik Nikšića Marko Kovačević takođe je poklonik četničke ideologije, voli da se fotografiše noseći na glavi četničku šubaru sa kokardom, negira genocid u Srebrenici, a i funkcioner je Nove srpske demokratije, partije na čijem je čelu Andrija Mandić, četnički vojvoda. Sudeći po ideološkim preferencijama novih vlasti i laureta, bilo bi mnogo smislenije da su preimenovali priznanje, pa da se zove, na primer, Nagrada okupacije Nikšića ili bar Ravnogorska nagrada. Onda bi sve bilo logično i dosledno.
Ovako je sve izvrnuto naglavce: pristalice četnika nagrađuju počivšeg četničkog obožavaoca priznanjem koje nosi ime po onima koji su Nikšić oslobađali od četnika. Kako su krenuli, mogli bi mirno da dodele Nagradu oslobođenja Nikšića još nekim zaslužnim pokojnicima, na primer Draži Mihailoviću ili njegovom vojvodi Pavlu Đurišiću. Kad su već duboko zagazili u mutne vode besmisla, što ne bi išli do kraja…
Izvor: http://Al Jazeera
Hrvatska je s dvije pobjede već nakon 2. kola osigurala Read more
„Srbija je u pregovorima oko Kosova spremna na kompromis, ali Read more
Gulijev oborio rekord evropskih prvenstava na 200 metara... Bilo je Read more
Kada je hrvatske fudbalere u Zagrebu dočekalo pola miliona navijača, Read more