ŠTA SRBI MOGU DA NAUĆE OD KOMŠIJA BOSANACA… (foto i video)

Majka mi je Bosanka i nebrojeno puta je istakla kako smo (mi) Srbi prvo neljubazni, te kako su i ljudi u Beogradu hladni, uvijek mi je to bilo čudno, ipak odavde sam, i najnormalnije mi je da me neko otkači ukoliko postavim pitanje…

BEOGRAD: Regija, Zanimljivosti, vijesti… nedelja, 29.08. 2021… 00: 34…ŠTA SRBI MOGU DA NAUĆE OD KOMŠIJA BOSANACA… (foto i video)

piše: SELENA RIBIĆ

Ne mogu da vam nabrojim koliko puta me je neko zaustavio na ulici i pitao za smijer, a da sam ja rekla da ne znam ili da nisam odavde. Em što jesam, em što znam gdje treba da uputim osobu, ali prosto mi nije bio dan ili mi se nije dalo da se zamlaćujem razgovorom sa nepoznatim ljudima. Ispadam tako poprilično nadrndan lik- što u Bosni ne možete sresti.

Majka mi je Bosanka i nebrojeno puta je istakla kako smo (mi) eto Srbi a i Sremci neljubazni, te kako su i ljudi u Beogradu hladni. Uvijek mi je to bilo čudno, ipak odavde sam, i najnormalnije mi je da me neko otkači ukoliko postavim pitanje. Koliko puta sam samo pitala nekoga usput kuda da idem, i usputno bi rekli samo ovuda– da bi to „ovuda” na kraju ispao potpuno pogrešan pravac.

Uvijek su mi mamini prijatelji djelovali neizmerno toplo i gostoljubivo, ali mislila sam se u sebi– prijatelji smo, valjda to tako i treba. Dok eto, nisam imala priliku da boravim u Bosni par dana i uvjerim da se da su svi baš sa kojima smo se susreli upravo takvi.

Prošle godine smo u Visokom stigli u smještaj, gde nas je gazda dočekao kao rod rođeni. Kako je smještaj bio daleko od Tunela Ravne– gdje sam a to je bilo svakodnevno išla– ponudio se da nas vozi svaki dan i skupi nas kad budemo želeli nazad.

Mislila sam da je to reda radi, i da to sad kaže samo da ostanemo, a posle će biti kako bude. Iskreno nisam očekivala da će ispoštovati svoju riječ. Ali on je svako jutro čekao da ustanemo, nije se spuštao do grada da ispuni svoje obaveze, nego je raspored totalno uklopio sa našim. Čak smo jedan dan krenuli pješke,  jer nam je bilo glupo što se čovjek toliko cima oko nas, što nam je on i zamjerio i prekorio nas što se mučimo po suncu. Ipak je već bio avgust.

Ukoliko nam je trebalo bilo šta u gradu, vodio bi nas gdje je najjeftinije ali i čekao ispred prodavnice. Da ne pričamo o tome, pošto smo bili dugo, on je nama smanjio i cijenu smještaja, a to gorivo i njegovo vrijeme naravno da nije uključio u cijenu. Čak su i za rođendan mog momka spremili roštilj i okačili zastavice i balone– jer za dernek se u BOSNI živi.

Kako je Visoko mali grad, retko gdJe ima mJenjačnica, posebno ne ona koja radi vikendom i nažalost nam na nekoliko mJesta nisu zamijenili novac bez lične karte (koju ne nosim sa sobom u inostranstvu, jer bi to inače bila prva stvar koju bih izgubila). Čuvši kako negodujemo, po vrućini, prišao nam je jedan dečko.

„Koliko treba da promenite?”

„50 eura, ali nikako da nađemo gdje je to.”

„Hajde sa mnom, nemam toliko kod sebe, ali znam nekog ko ima.”

Začuđeno smo krenuli za njim i prošli dva, tri kafića. Ušli smo u sledeći i dečko viknu: „Šefe, de zamjeni im novce, muče se po suncu, tužno mi ih bilo gledat”, što je šef i učinio. Zahvalno smo izašli iz lokala i u nevjerici eto smo i prokomentarisali situaciju. Ne da nismo to nikad iskusili, nego je pitanje da li bismo se mi tako postavili da se nađemo u cipelama tog dečka.

Moj momak je na poslovnom putu u Srebreniku imao susret sa najboljim taksistom na svijetu. Njih troje su seli u kafić i poručili, i ubrzo shvatili da nemaju ništa u kešu osim malo jače od hiljadu dinara i pet eura, on se bacio u potragu za menjačnicom– ali nje ni na vidiku.

Pokušao je da se obrati taksisti sa molbom da mu promijeni novac tako da uzme sebi pola, da njih troje mogu bar kafu da popiju. Taksista je se prvo i uznemireno odgovorio: „Da te nisam čuo da to pitaš, ja ću vam naći nekog da promijeni, a ako ne nađemo ja ću vam platiti kafu. Pozvao je par kolega, i novac je zamjenjen, ali im je ipak falilo pet maraka za parking. Nije htio da uzme eure za parking, samo je izvadio pet KM maraka i rekao– u redu je, izvolite.”

Kad vam fali nekoliko maraka za gorivo– ni to nije frka. Sipala sam benzin u okolini Bjeljine i kako sam imala 20 i 50 eura kod sebe, a račun je bio skoro 30 maraka, pružila sam mu novčanicu od 50 eura. Čovjeku na kasi kao da nije bilo jasno što to činim: „Ma daj mi tih 20.”

„Ali onda mi fali 8 maraka.”

„Pa, šta? Daćeš mi nekad. Aj sretno.”

Nije to neka cifra, to je oko četiri eura. A znate li vi nekoga ko bi kod nas na pumpi ili prodavnici oprostio 500 dinara?

Ja se iskreno nisam srela sa takvom osobom…

Ne daj Bože da u prodavnici zamolim da odem u toalet. Uvijek bi odgovor bio: „Nemamo toalet za mušterije.

” Dok sam nakon kupovine kafe i nekoliko stvari u prodavničici u nedođiji Bosne, upitala da li imaju toalet i naišla da vrlo čudan odgovor i reakciju: „Bona, što ne reče odmah? Jesi ti to kupovala samo da bi išla u WC? Ma hajde samo idi, jesi luda…”

Očigledno da jesam. Ili smo mi ili su oni. Neko jeste.

Ali posjeta Bosni mi vraća vijeru u ljude.

Kao i Vera koja radi na ulazu u Tunele Ravne koju je moj momak pitao da mu da jednu rizlu i filter za duhan, jer nigde ne možemo da nađemo trafiku koja radi nedeljom.

Ne samo da mu je nagurala u ruke dva pakovanja rizli i to čitavo pakovanje filtera, uz riječi da ona ima trafiku ispred kuće i da može usput da kupi. I to nakon mora svratili smo u naše omiljeno Visoko da posjetimo tunele pred polazak kući, nažalost zakasnivši na ulaz.

Pitali smo Veru da li je kasno da uđemo, na šta je ona skočila i poručila svojim kolegama da nas proguraju ispred turista jer znamo puteve. I sve to ne naplativši nam ni kartu!

Ako ih pitaš nešto da ne znaju gdje je ili šta je, napnu se iz petnih žila da ti pomognu. Uhvate te za ruku i odvedu do onog ko može da ti nađe rešenje.

Vicevi o Bosancima i dalje su smiješni, ali se od njih može naučiti šta je velikodušnost, gostoprimstvo i šta znači biti dobar domaćin.

Ili da bar– nije teško biti fin, ne bar u BOSNI…

Ako ih pitaš nešto da ne znaju gde je ili šta je, napnu se iz petnih žila da ti pomognu. Uhvate te za ruku i odvedu do onog ko može da ti nađe rešenje.

Vicevi o Bosancima i dalje su smešni, ali se od njih može naučiti šta je velikodušnost, gostoprimstvo i šta znači biti dobar domaćin.

Ili da bar – nije teško biti fin.

izvor zadovoljna.rs