STRAH OD KOMITA TREĆI PUT MEDJU VELIKOSRBIMA!!!

Nijedno ljudsko osjećanje nije toliko oblikovalo istoriju kao strah. Po riječima antičkog rimskog pisca Cecilija Stacija ”strah je stvorio prve bogove”. Strahom se manipulisalo masama, njima vladalo i na tome formirala prva carstva, koja će kroz vlast autoriteta kreiranog strahom ostati na vlasti do unazad nekoliko stotina godina.

Sposobnost da se odoli strahu prozvana je hrabrost, a u ratnim vremenima junaštvo. One su postale dosta rijetke, ali veoma poštovane osobine, koje su njihove imaoce utkale u svjetsku istoriju – kroz prozu, poeziju i ostale umjetnosti.

Crnogorcima su često pridavali nadljudske osobine junaštva i oduzimali i samu pomisao na to da je jednog Crnogorca moguće biti strah. Pišući putopise o svom boravku u Crnoj Gori i svom poimanju Crnogoraca, britanski pisac Roj Trevor konstatovao je da su ”Crnogorci ljudi bez straha. Oni se samo Boga boje.”

Danas kod pojedinaca imamo jednu dosta interesantnu vrstu straha. Strah od komita!

I, to onih fiktivnih, jer ih odavno više nema. Osim u njihovim glavama. ”Strah životu kalja obraz često”, rekao bi Njegoš.

Ne bi to bilo slučajno da taj strah nije endemičan samo za velikosrbe. Čak i nasljedan, budući da se evo javlja treći put kod novopečenih nosilaca te destruktivne ideologije. Valjda jer znaju da su komite prirodan odgovor na svaki pokušaj utapanja Crne Gore u tuđe velikodržavne projekte i atak na crnogorsku suverenost.

Dugo vremena su čete Todora Dulovića i drugova kažnjavale te izdajnike. Dok im živote na muke ne izvadiše, što bi Đilas u svojoj Besudnoj zemlji rekao ”od Todora ne ostaviše ništa u zemlju da se bači”. Odlaskom pod zemlju braće Bulatović krajem dvadesetih godina prošlog vijeka, oni kojih je od njih bilo strah konačno su mogli da odahnu.

Povampirio se taj strah početkom devedesetih godina kada se u hotelu “Jugoslavija” u Beogradu (logično, đe će drugo), osnovao nekakav pokret za ujedinjenje Crne Gore i Srbije. Naravno, uz srdačno pokroviteljstvo prvoga od novopečenih vojvoda, Voje Šešelja. Njihova zamisao je bila da se Crna Gora pripoji Srbiji, sa nekakvom kvazi autonomijom, jer po oprobanom receptu ”što će nam dvije srpske države”?

Zadesi se tu i jedan pametan, nama nepoznat velikosrbin, da braći skrene pažnju na činjenicu ”A, što ćemo sa Crnogorcima kojima se to ne bi sviđelo? Ne bi valjalo od njih napravit komite, jer bi to bilo opasnije od milion naoružanih Šiptara”, reče ovaj umni pojedinac.

Eto ti muke. Nijesu o tome razmišljali. Iz iskustva znaju da to nije isplativo. 

Prekide im posijelo jedan Crnogorac koji im reče da će se ”sudbina Crne Gore rješavati u crnogorskom parlamentu, a ne u hotelskim salama. A, ti vojvodo ako misliš drugačije, ovaj skup ponovi na Cetinju.” Srećom ta kampanja nije uzela maha, i nije pokušan nikakav ”referendum o ujedinjenju”. Doprinio je tu dosta i patološki strah od komita.

U svitanjima novog velikosrpskog pokušaja, među fanovima poznatog kao ”srpski svet”, koji će bojim se Balkanu nanijeti više štete od onog potonjeg oivičenog graničnom linijom Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, opet se javio strah od komita. 

Ne bi to bilo ništa čudno, da nije fiktivan. Todora Dulovića i drugova odavno više nema. ”Đe dođe strah, san rijetko ima mjesto” rekao bi Publije Sirijski, svetac hrišćanske crkve.

Ođe samo treba snom zamijeniti javu, pošto se komite pričinjavaju i u njoj.

Toliko, da nam je prvog među jednakim apostolima strah da ide na posao pješke! Čak je i toliko najavljivani odlazak na rabotu taksijem otpao jer vjerovatno se neđe može desiti da taksista bude komita ili ubačeni element zlih cetinjskih hordi i tekovinaša bajičkih ustanika!

I, drugi manje bitni apostoli, dobiše prve simptome komitofobije. Nažalost modernoj nauci, nije poznat lijek za tu opaku bolest, od koje obolijevaju velikosrbi. Ne pomaže čak ni bijeli luk ili crveni konac oko ruke.

Priče o istoriji i gorepomenutom potencijalu, ”gorem od milion naoružanih Šiptara”, doprinijele su da tinja taj strah. Pa se on reflektuje i na proteste crnogorskih patriota koji se održavaju svake neđelje. Ne shvataju da je to demokratsko pravo građana na okupljanje. Ne shvataju da neko može da protestuje protiv njih ”savršenih i pobožnih”. Jer, narode desila se sloboda. Mi smo protestovali jer smo smatrali da smo ugroženi, ali vi nemate pravo da smatrate da ste ugroženi, a još manje da protestujete.

”Ja bih mnogo bolje radio ove reforme, kad ne bih morao da poštujem zakon”, reče prvi među jednakima. Valjda bi i to demokratsko pravo na mirni protest riješio po kratkom postupku. Ili možda ne bi, od straha, ipak mu se od svakog patriote pričinjava Todor Dulović. 

A, komitofobija je opasna stvar.

autor: Alek Barović

izvor: analitika.me