NAPAD NA SENADA: Glavna urednica beogradske redacije Sputnjik, “Sačekao da Vučić ode, a onda…” (foto)

Ne, nažalost, milion dolara nego milion lajkova, koliko je za samo jedan ili dva dana „zaradio“ Senad Hadžifejzović najavom super ekskluzivnog, „historijskog“ intervjua sa Vučićem da je, zamislite, doživeo „transfer blama“, piše u kolumni Ljubinka Miličnić…

BEOGRAD: Regija, Zanimljivosti, vijesti, ponedeljak, 08.03.2021…13: 59… NAPAD NA SENADA: Glavna urednica beogradske redacije Sputnjik, “Sačekao da Vučić ode, a onda…” (foto)

Piše: Ljubinka Milinčić

A najava je zaista majstorski urađena – drama na najvišem nivou: – Jeste li pucali na Sarajevo, pita novinar, pa ponavlja, pa opet ponavlja… A Vučić umesto odgovora, uzbuđeno i ljutito viče– tačka, tačka, tačka!

Uzalud, razgnevljeni novinar, ponovo pita…

Ali, što ima u izlogu, nema u radnji– ta ponavljanja samo veština montažera koji je, očigledno, bio bolji od novinara– višestruko, jer je uneo dinamiku i dramu koje zapravo – nema. Intervju neodoljivo podseća na jednu davnu anegdotu, kada se jedna komšinica žali drugoj da ju je muž istukao.

Zgranuta komšinica pita: „A ti?“ i dobija odgovor– svašta sam mu rekla, i konju jedan, i đubre jedno i stoko jedna… i ko zna šta još… Komšinica, sad već uplašena, ponovo pita:- A on?  Odgovor je– on je već bio otišao.

I novinar Fejsa je sačekao da Vučić ode, a onda seo i dosnimio uvod u kome je izlio sav svoj bes, mržnju, frustraciju… Sve što nije mogao (umeo) da kaže – malo mu je veli, bilo pola sata- izrecitovao u uvodu! Šta li bi tek propustio da pita da je imao sat ili više, koliko je tražio.

A pokušao je, najpre, da bude novinar, i to čak – objektivan, pa pominje „naše jade”, ali jadi su, očigledno, samo njegovi i– mora se reći– banalni. I umesto da nam pokaže da su Vučić i Srbija, kako u dosnimljenom delu navodi „generatori problema u regionu“, on se žali na okolnosti, te javljeno mu je kasno, te nije imao napisana pitanja „na papiru“ (kao da ih je Vučić imao), te pitaće drugi put…

A i ono što je pitao, nikako da postigne cilj– „srpski svet“ nije zazvučao dramatično kao„Velika Srbija“(„manite me tih vaših geometrijskih figura“) … Pokazao je, zapravo, ne samo da nije dorastao sagovorniku, nego da mu sagovornik i nije bio potreban, intervju je samo povod da ispriča svoju priču– od 37 minuta, koliko emisija traje, više od 10 je njegov (dosnimljeni) monolog! 

I ma koliko demonstrirao svoju dobronamernost pominjući Vučićevog dedu, „velikog čoveka“, poznavanje situacije u Srbiji i Vučićevog rada, i zna sve šta predsednik Srbije nikad nije rekao, glavnu lekciju nije naučio– da je Vučić već hiljadu puta odgovarao na pitanja tipa– šta ste radili pre 20 god. I isto toliko puta ponovio da nema razloga da ne govori istinu jer, „samo magarci ne menjaju mišljenje“.

A ko ovde ne menja mišljenja, potpuno je jasno. Ali upravo zato i ono „ubojito“ pitanje, nekoliko puta pomenuto u najavi,„da li ste pucali na Sarajevo“ zvuči smešno kad mu srpski  predsednik odgovori kao iz topa– nikad nisam držao snajper u rukama, i vi to odlično znate, i izbije iz ruku sledeće potencijalno pitanje– da li ste bili na Palama, odgovorivši odmah da– jeste. 

Ipak, vrhunac svega je onih deset minuta pravdanja što nije „napao i ubio Vučića“, rečima, naravno. A mogao je, kaže. Samo je, eto, bio fini jer se boji da će tako propustiti priliku da naknadno dobije odgovore na pitanja koja nije postavio! „Ništa ja njega nisam pitao ono što bih ga pitao”. 

„Gorak ukus sramote,blam,šok, neverica, stid, sram, bruka, poniženje, skandal“… To je Hadžifejzovićeva definicija Vučićevog postupka (doniranja vakcina), a zapravo je to definicija ovog neprofesionalnog intervjua i novinarstva u kome se, između ostalog, kaže da je novinar „prozvao“ sagovornika!

Ovih dana imala sam prilike da gledam još jedan intervju – čuveni ruski novinar Vladimir Pozner razgovarao je sa piscem Evgenijem Vodolaskinim i, kad je na svoje pitanje dobio odgovor koji mu se ne dopada, kaže otprilike ovako – ja drugačije mislim, ali ovo je intervju, gledaoce zanima vaše mišljenje, a nas dvojica možemo sesti i o tome posle emisije razgovarati uz šolju čaja!

Kad to nauči, moći će sebe da nazove novinarom, pa i „novinarčinom“ kakvi, kaže, postoje u Beogradu. Sigurni smo da postoje i u Sarajevu, zaključila je u kolumni Ljubinka Milinčić.

Uvjereni smo da odgovor Senada Hadžifejzovića neće izostati…

izvor (SB)