Priča iz KOVID bolnıce u Pazaru: DEDO MUMIN IZ KLADNICE… (foto)
Virus Korone polako posustaje i sve je više praznih soba na odeljenjima kovid bolnice u našem gradu . Mi Volonteri NP ne odustajemo od zacrtanog cilja da se svakodnevno brinemo da obezbedimo unos i iznos kiseonika na svim odeljenjima. Rekli smo da ćemo biti tu dok i posljednji pacijent ne ozdravi.
Svega smo se mi tu nagledali , puno toga odradili, nismo se žalili. Muški i ženski deo naše ekipe svedok je raznih dešavanja. Posle svake smene ili etape oko kiseonika voleli smo i to nam je bila neka tradicija popiti kahvu ili se osvetiti u kafiću pored rampe na ulazu bolnicu. Ljubazno osoblje, dobra kahva i malinada su bili kao mehlem na ranu posle napornog rada. Tu smo se dogovarali, raspravljali, pravili planove, šalili i svašta po nešto. Tako uz tu kahvu i nastade ova priča jednog volontera.
Volonteri svojim tijelima ispisali NP
Kaze da je zapazio da svakog jutra u isto vreme skoro u minut u vojnim šatorima gde se leče bolesnici od Korone viđa jednog starog deda kako se uredno doterava. Kaze da prvo obavezno se normalno umije , pa onda opere zube i onda se obrije i tako svakog dana i to sve u isti vakat , ko da je u vojsci. Sijedi deda kako mi opisa nas volonter je bio baš dobro , preboleo je onaj prvi talas i sad broji sitno i pitanje je dana kada će kući svojima.
Dok ispija svoju prvu kahvu drug, moj Beni volonter, nastavlja da mi priča sa osmehom na licu o ovom dedi koji je na njega očigledno ostavio neki poseban utisak. Kaze da se kao i prethodnog dana pozdravio sa dedom poneo mu voca i vode pitao ga za zdravlje jer dedo je bio u šatorima, nas komšija tu preko puta nas gde smo se mi volonteri okupljali i presvlacili u skafandere .
Beni taj vredni momak dobre duše zastade za trenutak, mahnu glavom i ode negde u svojim mislima. Mislim dobro pa iskreno šta bi tu moglo se istakne. Ja svoju malinadu popih od meraka i krenuh da idem, on me uhvati za ruku i sa osmehom deteta reče stani nije tu kraj priče.
Nastavi da mi priča o tom dedi sa toliko meraka ko da mu je rod rođeni Kaže da ga je jutros zvao i da ga je zamolio da mu kupi majicu i ves. Dugo je tu njegovi su sa sela tu negde kod Sjenice . Naravno da ga je poslušao dedo sa druge strane ograde pružao pare , ovaj nije hteo uzeti rekao mu da će mu novac uzeti kada se vrati jer nezna koliko to košta,bunio se kaže dedo ali na kraju pristao .Odmah mu je kupio majice ves i sve što mu je rekao i još po nešto što je mislio da će mu trebati, kada se vratio kaže jedva je čekao da dedu to i preda .
Dedo je bio baš sretan i nasem voloneru odmah ponudio novac za to ,ali ovaj nije hteo ni da cuje nego mu je rekao da je to poklon od njega i volontera. Bunio se dedo, nije hteo ni da cuje, cak je u jednom trenutku i bacio novac preko ograde koja ih je razdvajala. Beni kaze da mu je isti novac ponovo vratio ,tu se stvorila i mala guzva, deda je hteo jednog trenutka i preskociti ogradu samo da ne ostane kao duzan. Da nije bilo dezurnog vojnika koji ih je upozorio da drze distancu ko zna kolimo bi se oni raspravljaji. Mozda se dedo drzao one narodne da pametniji popusta nevojlno je odustao i pristao na cinjenicu da ovaj ipak nece uzeti novac.
Sutradan kako mi je ispricao volonter Beni, dedo ga je sacekao na ogradi i trazio da mu on nesto obeća, naime trazio je dedo ljudina stara da mu on obeca da kada ozdravi mora doci do njega sa svojim volonterima bude gost a on ce pripremiti jedno jagnje za sve da se pocaste i proslave njegovo ozdravljenje,uz osmeh preko vojnicke ograde rečeno je da ce tako i biti.
Isprica sve ovo meni moj drug,i ja sutra dan brze bolje trazim deda ga fotografisem kako se to on doterava, ali deda nema .Vidim njegov sator zatvoren nema nikoga sve je prazno , prođe me neka jeza, pomislih da nije zivot bas tako surov i kako biva u tim trenucima svasta ti prođe kroz glavu ali na srecu tu naiđe dezurni vojni lekar pa me obavesti da su preostali bolesnici njih nekoliko prebačeni u medicinsku skolu koja je pretvorena u kovid bolnicu i da u satorima vise nema bolesnih .
Iskreno i ako pometutog deda ne poznajem bilo mi je drago sto je tako , uzgred nam on rece da je dedo dobro i da ce vec ovih dana svojima kuci
Jutros mi volonteri poneli smo voce i vodu za sva odeljenja pa i u medicinsku skolu. Rekose da je nas junak price dobro, saznadosmo da se nas dedo zove Mumin i da je iz Kladnice.
Vec sledece nedelje dedo Mumin ide u Sjenicu u svoju Kladnicu kod svoje porodice. Dedo ako Bog da za bajram kod kuce a mi volonteri nekako se interno dogovorismo da naseg deda posetimo u njegovoj Kladnici i zajedno u slast pojedemo ono jagnje sto nam ljudina pesterska ponudi od srca onako od meraka, pa ako jagnjeta i ne bude ostace zabelezeno da je on ponudio mnogo vise nego sto mu je Beni kao volonter doneo kao mali poklon srca svog.
Takav ti je narod Sandzacki, sita duša a srce veliko kao Muminova Pester.
Autor i foto: Senad Senko Zupljanin
Hrvatska je s dvije pobjede već nakon 2. kola osigurala Read more
Promocija knjige „Futurološki pristup nastavi“ dr Filduze Prušević-Sadović Onog trenutka Read more
U Prlinama na domak Akova živjela je porodica Raifa Pilava. Read more
