ŠOKANTNA ISPOVIJEST ČOVJEKA KOJI JE UBIJAO BOŠNJAKE IZ VOZA U ŠTRPCIMA: Nakon što je osuđen zaljubio se u IZETU i oženio je, ali ona nije mogla…

“Izeta, da…”  Sa uzdahom je pričao Nebojša Ranisavljević, prvi čovjek koji je osuđen za kidnapovanje i ubistvo putnika iz voza Beograd – Bar, 27. februara 1993. godine u Štrpcima.

Izeta nije bila putnica u vozu, koja je grčevito stezala svog muža ili sina za ruku, dok su jedinice Milana Lukića otvarale vrata kupea i izvlačile muslimane napolje. Izeta je jedna od Ranisavljevićevih žena, koju je upoznao mnogo kasnije, dok je za ovaj zločin ležao  15 godina u zatvoru Spuž u Crnoj Gori.

Pogledati Nebojšu u oči nije bilo lako. Zato što su te iste oči prije 26 godina gledale nevine ljude, obične putnike, koji izlaze na peron u Štrpcima i odlaze u smrt.

Bilo je teško zato što je čitava jedna ratna priča na trenutak oživjela iz njegovih očiju. Noge su mu klecale, palio je cigaretu za cigaretom, a oči bile vlažne dok su sjenke prošlosti ponovo igrale svoje smrtonosne pokrete u njegovim mislima.

Danas živi u nemaštini kod strica u Despotovcu, sa 26,70 eura koje dobija od Republike Srpske i 8.200 dinara od Srbije.Društvo mu pravi pas i jedna nova ljubav. Jer, Izeta je sada već negdje daleko.

Novinari posjetili su ga baš na dan kada se ovaj zločin dogodio. Kada je 20 nevinih ljudi putovanje završilo u Štrpcima, sa smrtonosnim metkom. Tijela većine još nisu nađena.

Kaže, ranio je jednog taoca koji je počeo da bježi i čuvao je stražu dok su ostali ubijani. Osuđen je, tvrdi, bez dokaza. Sada se pita kako je nakon 15 godina i 4 dana robije i prethodne torture ostao psihički normalan.

– Tačka na ovaj slučaj treba da se stavi… Ali… Da li smo samo mi Srbi ratni zločinci? Ja za to nisam… Da se Srbima sudi – sve tiše i tiše govorio je Nebojša.

Zatim je zaćutao. Okrenuo glavu. Ćutao je, ćutao…

Okončanje suđenja čekao je godinama, čak je i štrajkovao glađu. A onda, pomirio se sa presudom.

Nebojša je imao relativno miran zatvorski život. Kaže, čak nije želio da pređe u Srbiju nakon sedam i po godina odležane kazne. Spasavao ga je rad u stolarskoj radionici, druženje, i to sa Crnogorcima, Hrvatima i muslimanima, ali i jedna ljubav – Izeta. Ona je žena koja je ležala u zatvoru zbog brutalog ubistva muža, a sa njom je odlučio i da se oženi.

– Pomagao sam Srbima iz Srbije u zatvoru, a posle mi oni smeštaju k… E onda sam iz inata počeo da se družim i sa Crnogorcima koji nisu voleli Srbe, sa muslimanima i Hrvatima. To je bio inat, kapris. I Izeta je bila ljubav iz inata. Nikome nije bilo jasno kako je moguće da sam oženio muslimanku, a odgovaram za ratni zločin protiv muslimana. Ni meni nije bilo jasno – prisjeća se Ranisavljević.

A starojko na svadbi i veliki prijatelj bio mu je takođe musliman.

– Njega su Srbi iz Srbije pitali: ‘Alo, što se družiš sa njim, je l’ znaš zašto on leži u zatvoru?’ A on im je lepo rekao: ‘Alo, je l’ ja ležim njegovu kaznu ili on leži njegovu kaznu? Ako je on napravio, neka leži, šta ja imam s njim?'… Mnogima to nije smetalo – priča Ranisavljević.

Vjenčali su se, a onda je on odležao svoje 2011. godine. Njoj je ostalo još malo vremena u zatvoru, ali i godinu dana uslovne kazne.

Nakon 5-6 meseci ona odlazi u Švajcarsku da čuva djecu njegovog prijatelja. Ranisavljević je znao šta to znači. Nakon toga još jednom je svratila, uzela stvari, i to je bilo to od njihovog zajedničkog života. Više se ne čuju.

Kada više nije mogao da sluša sudiju koji mu je izricao presudu, po njegovoj tvrdnji bez dokaza, Nebojša je uzviknuo: “Ne možete vi mene toliko da osudite koliko sam ih ja pobio”.

Otišao je najprije u Hrvatsku, gdje je upoznao Arkana, a potom i u Republiku Srpsku. Priključio se dobrovoljncima u Višegradu kao komandir pri interventnoj četi.

Motiv da se priključi dobrovoljcima bilo mu je “srpstvo, Srbija, Jugoslavija”. Pomalo se nasmijao kada je izgovorio ime ove posljednje, odavno nepostojeće države.

– Jel biste išli danas ponovo u rat?

– Bih… Ali bih sada išao kao običan vojnik – kazao je.

(Telegraf.rs)