FABRIKA DUHANA
Bio nam dedo Kasim iz Budakovića čak i hanuma mu, onaj što je govorio; ” ja ću pušit dok ne crknem.” Helemnejse, eno Fata poskidala sve store, bilesi miljejčiće odkuhava u vešnom loncu, veli, sve joj je začadio valja sad onaj smrad istjerat iz njih.
A jest hi vala i kalemo sve jenu na drugu, a ona hanuma mu, umjesto da plete, jal šta korisno radi u rukama, štanca njemu cigare na nakoj mašinici i pruža mu ih, a on ih samo pripaljuje i žmari. Po’ stola zauzeli s nakom skalamerijom i duhanom u košulji što ujeda i za nos i za oči.
Taman počeo kontat, ako sad ne fasujem šta na plućima neću nikad kad izbiše Mute i Vesna. Kolko mi je bilo drago što su došli toliko mi je bilo mrsko što su sad u nevekat došli.
Ha je sjeo veli mi hrsuz: “Jesi li čuo, Uzeire, da će fabrika duhana davati invalidske penzije svim pušačima.”
-Jok ja, a vala bi i trebali šta su naroda potrovali, invalidima napravili i u mezar prije vremena strpali. Ma neće zar?
– Hoće, hoće, svima koji su ostvarili pravo i prema godinama pušačkog staža.
– Znači, mogo bi i ja kake pemzijice hajrovat na ovu moju.
– Vala, u mene će bit puna, starosna, ja pušim bez prekida od moje jedaneste .
I baš svima će dijelit? Upita dedo Kasim Muteta, a bolje mu je da nije.
“Svima…osim onima što su motali i savijali, imaš ti dedo svoju fabriku duhana.”
KAKO on to reče umal dedo Kasim ne pade sa mindera od kašlja, a hanuma mu brže-bolje poče sklanjat onu skalameriju i trpati u zembilj, vele, odosmo mi kasno je. I odoše bome, a Fata sve rastvori i stade mahat peškirom da išćera onaj dim iz kuće.
Autor: Kemal Čolpa- Uzeir Hadžibeg
U Prlinama na domak Akova živjela je porodica Raifa Pilava. Read more