Šefka Begović Ličina-OSOLJENE CIPELE

Jedno popodne, babo i majka odoše da obiđu halu, tek izašlu iz bolnice. Ja ponamirih sve ono što mi majka na vratima naruči i obradovana što mi je “čist teren”, počeh se spremat da izađem na već ugovoreni sastanak. Kad, pjevušeći, počeh češljat kosu, na vratima se oglasi zvono. “ Sigurno su gabeljke”- pomislih i uzeh malo hljeba i sira da im iznesem.

Otvorih vrata i kad na vratima ugledah majčinog mi daidžu , čuvenog novopazarskog Salihbega kako stoji sav zadihan, zamalo se tu prenemogoh. Dok ja zbunjena u rukama držim onaj hljeb sa sirom, on sa mestvi izu cipele i uđe u hodnik. cipela ne gledajući me, sa mestvi izu cipele i uđe u hodnik. Znam da daju Salihbegu trebam prić k ruci, ponudit ga đulsijom i kahvom, ali ja ni da mrdnem. Jedva se u jedan vakat davranisah i upitah ga za zdravlje.

– Aida, gdje ti je ko?

– Babo i mama odoše kod hale Muljke, vallla, malloprijeee… počeh ja da mucam.

– Neka hi, neka, doj će. Da mi ode kakav jastuk da se naslonim.

Kad sa sokaka odjeknu Izov poznati zvižduk, ja se izgubih, počeh se po sobi obrtat k’o kahva u dolap. Izađem da povirim sa terase i vidjeh kako se mahalska publika, izmamljena Izovim zviždukom, već poredala.

Komšika Sana, zauzela čeku iza zara i ka našoj kući onim vrljavim okom, baš k’o miš puhać viri iz rupe. Vjerujem da je drhtala od uzbuđenja što će me na djelu “ulovit”, da bi sutradan po mahali, uz jutarnju kahvu, imala šta eglenisat i još podosta dodati.

Okopavajući lijehe, stari Husaga onim žmiravim okom trepće, preži koja će od djevojaka iz sokaka na zvižduk izić, a Omeraginca pola sahata sa pendžera tresući jednu deku, iščaši oči gledajući u naša avljska vrata.

Na svaki Izov zvižduk, ja poletim uza stube, sa ćoška virim da l’ ću ga ugledat da mu išaretom dokažem da pritahiri dok ispratim daja, ali on, k’o za inat, gledaše na drugu stranu. Dok me dajo Salihbeg ispod naočara osmatr'o, mah'o glavom, nešto u sebi mrmlj'o, ja sam svakičas preskakala prag, letjela stubama na sprat,letjela k'o bez pameti..

– Šta si se ti to, djevojko tako uzmuhala? Da nej ti, noćas da bježiš, mrčana? E, taman bilo da sebe rano slomiš vrat i udaš se prije vakta..

– Jok, dajo, mazalla’, kak'a udaja?

– Pa što se ne saviješ lijek da progovorimo. Haj mi turi jedan čaj, al’ od lipe, ako imaš.

Ja se sledih. “Kuku, ako me kaže majci da ga nisam ihtibar činela, obrala sam bostan.” Cijela čaršija je Salihbega uvažava kao uglednog i pripsanog, od koga su se mogle čuti samo mudrosti, a uvijek kad bi nam došao, radovali smo se i pazili šta ćemo pričat, da nam šta ne zamjeri.

Dok sam mu prinosila fildžan s kahvom, pljuhnu mi kahva na tacn, ja jedva potrefih drugu čistu da mu zamijenim. Nekako nađoh čaj od lipe, sipah vodu u đugum da provri.

Izo, već iznerviran, sokakom iz sve snage zviždi, zavija k’o kola vatrogasne službe, a ja na “rođenim mukama” uzela mi se pamet, ne znam na koji sam svijet.

– Ugrijal’, ti djevojko, ovu vodu za čaj? Ti si nešto danas tandarisana, k’o brez pameti, kol’ko ja vidim.

– Ada, dajo, nešto danas slaba struja.

– Vrati ovo šokice na šporet da provre, da ti ruke tu ne prekratim. Kad mu prinijeh provreli čaj, on ga odgurnu na stočić.

– Neka ga, nek se malo hladne.

Eh, da sam ga mogla ventilatorom brzo ohladit, da ga dajo odjedama popije i da napokon ode, dala bi ne znam šta. Kad poče akšam, Izov zvižduk se prorijedi, ja već cijela obamrla, sjedim na stolici kraj vrata i gledam kako dajo iz one čaj srče gustira lipov čaj.

Odjednom mi na um pade da sam skoro čula, ako se dosadnom musafiru stavi malo soli u cipele, odmah će otić. Skočih , k’o oparena i krišom od daja, u jednom dubokom loncu iz sobe iznijeh tuzluk.

Sva sretna što sam pronašla spas, počeh sipat so u jednu i u drugu dajovu cipelu, ali mi se soli omače malo poviše… “ Neka ga, nek ovako stane koji minut, pa ću ga istrest”- taman pomislih u trenutku kad Izo opet zviznu pod pendžer.

– Koji li je ovo mahnitov , što ovako glasno zviždi , ha?- gleda me dajo u oči, a ja od straha, bila i prošla, okrenuh glavu.

– E, ovija nema, te nema, ne mogu hi više čekat, daj mi, Aida, onu paltu da idem.

Obradovah se ja i pomislih kako je hasijetli ona so u cipele i htjedoh pred daidžom istrčat da mu okrenem cipele i da usput, krišom, onu so iz niih istresem. Taman ja krenula ka vratima, kad se na TV-u oglasi špjica za večernji Dnevnik.

– Eneh, poče dnevnik, hajd da se povrnem da poslušam šta li radu oni Čifuti onim futnim Arapima tamo na Sinaju. Tvrd sam na uši ,Aida, pojačaj mi malo ta’ ton.

Ja, ljutita, pojačavajući ton televizoru do daske, više ne čujem ni Izovu zvizgu, nit me vise briga dal’ još s pendžera Sana viri, ni dal’ je Husaga okop’o lijehe, ni dal’ je Omeraginca istresla deku…

“ Hajd, dako posle dnevnika ode, da stignem koji dakik izać prije nego se moji vrate”- mislim ja, a već mi se suze skupljaju na vrh trepavica.

Vireći na sokak edal gdje Iza, začuh kad reklame najaviše završetak dnevnika, obradovana strčah u sobu, misleći da će dajo konačno krenut kući. Kad ga ugledah opruženog na sećiju, kako na jastuku spava i hrče, gotovo izglasa zaplakah..

Kad, ponovo začuh još jedan isprekidan Izov zvižduk, pomislih: “ Vala, Izo, zviždi, ako hoćeš do sutra, od ovog sastanka noćas nema ništa. Ne pomože mi ni so, nek ovog akšama ona česma na Grlici, koja me noćas čekala da me ljeskovim granama sakrije od radoznalih prolaznika, isplače ovu moju noćašnju muku.”

Kad je noć crnilom omotao sokak, dođoše babo i majka, zvižduk bijaše prestao, ja onako iskidana zaboravih istrest so iz dajovih cipela, odoha na sprat da se isplačem.

Sva pretrnuh kad odozgo, začuh daja, kako se obuvajući cipele, čudi:

“ Elhućmulillah, otkud mi se obreo ova toz u cipelu? Vidi, Biho, šta mi je ovo. “

Spasila me majka od te bruke. Umjesto mene,krišom od daidže, istresla je so iz obje cipele,..

Autor: Šefka Begović Ličina

http://ibalkan.net