Recent Posts

ASIM NIKŠIĆ: MUHADŽIR MAHALA

ASIM NIKŠIĆ: MUHADŽIR MAHALA

Muhadžir ili Muhadžer je riječ arapskog porekla (Muhajer), što u prevodu znači izbeglica, useljenik ili iseljenik.

Muslimanski kalendar Hidžra, započinje još od kada je Muhamed a.s. zajedno sa svojim sledbenicima prešao iz Meke u Medinu.Oni su se još tada nazivali muhadžirima.

Kroz istoriju muhadžiri su se javljali u raznim vremenima i na raznim mestima sveta.

U našim krajevima pojam za muhadžire se vezuje za pomeranje doseljenika Muslimana, iz Hercegovine i Crne Gore, nakon prestanka vladavine Osmanskog carstva na tim prostorima.

Pokreti muhadžira su se počeli javljati, nakon Velikog bečkog rata, aneksije Bosne i Hercegovine (1683 -1699.), srpsko-crnogorskog rata sa Otomanskom carevinom, te Berlinskog kongresa 1878. godine.

Takodje bilo je stalnih pokreta Bošnjačkog i Turskog stanovnistva prema Turskoj, kao i pri raspadu SFRJ, krajem XX veka, iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Fokus i tema naše priče biće dolazak muhadžira, u Sandžak, odnosno u Novi Pazar i okolinu, koji su u periodu od 1861.god do početka XX veka, izbegli iz Hercegovine i Crne Gore, odnosno Nikšića (Onogošt).

Zajedno sa hercegovačkim muhadžirima, padom crnogorskih gradova Nikšića i Kolašina, gro njih su napoštajući te prostore, počeli pokrete prema istoku, gde je još bila Osmanska carevina. Nakon pada grada Niksića, posle 48 dana opsade od strane crnogorske vojske, pod vodjstvom Kralja Nikole, Muslimani i turska vojska su se predali i milom ili silom napustili grad. Kralj Nikola im je dozvolio kao priznanje za pokazano herojstvo, da ponesu preostalo oružje, ali bez municije koju su potrošili. Mogli su da uzmu onoliko stvari, koliko su mogli da ponesu sa sobom.

Od bogatog i uglednog stanovništva, ostali su bez igde ičega, sa teretom starih, žena i dece. Veliki deo muhadžira je krenuo put Novopazarskog Sandžaka, Kosova i Makedonije. O svim pokretima tih nesrećnih ljudi, mnogi hroničari i istoričari su zabilježili to vreme i njihove patnje.

Pokreti muhadžira su se kretali nekako u tri pravca u skupinama od kojih je bila najveća ona Nikšićka.

Prva skupina je otišla niz reku Ibar, i krenula prema Kosovu. Od te skupine jedna grupa se odvojila kod Rožaja i krenula prema Peći, gde su naselili Vitomiricu i Dobrušu. Većina te skupine došla je do Mitrovice, gde su neki ostali, a drugi su otišli za selo Mazgit, izmedju Gazimestana i Obilića.

Drugoj skupini koja je došla preko Limske doline, priključili su se muhadžiri iz Kolašina. Oni su naselili područje Pešteri sa okolinom Sjenice i Tutina. Jedan deo je došao na prostore izmedju Sjenice i Kladnice, jer je tu bila blizina granice sa Srbijom. Najviše ih je naselilo selo Kanjevinu (Hodžići, Bajrovići, Ciljevići i dr.). Ostali su naselili neka sela u dubini Peštera, Trijebine, Suvi Do i dr.

Kako su muhadjiri ostali bez igde ičega, vrlo su teško preživljavali borbu za opstanak. Naročito su na Pešteri bili izloženi raznim nedaćama od strane Arnauta, koji su tada bili na tom prostoru, u dosta sela. Oni su nerado prihvatali muhadžire, pod izgovorom da su im ovi neselili utrine gde su napasali stoku. Većina muhadžira u prvo vreme su kod domaćeg stanovništva radili kao sluge i najamničari.

Turske vlasti su uvele neke olakšice za muhadžire, putem pomoći i ‘muhadžirskih markica’.

Najpre su Pešterski muhadžiri počeli da uzimaju prezimena, po mestu iz kog su došli (Kolašinci, Bihorci, Podgoričani, Šahovići, Rovčani, Čokrlije i dr.).

Treća skupina je mahom došla u Novi Pazar 1878. god. Pored nekoliko domaćinstava iz Hercegovine, većina ih je bila iz Nikšića.(Džidići, Ljuhari, Ljuce, Hodžići i dr.).

Njihovim dolaskom došlo je do sukoba, sa postojećim gradskim stanovništvom, koje nije bilo za to da se muhadžeri nastane u Pazaru.

Posle velikih trvenja i sukobljavanja, u kojim je poginuo i tadašnji kajmakam(predsednik opstine),pa su gradske vlasti ipak popustile. Odredili su da na periferiji grada na zapadnoj strani, na lokalitetu Hadžeta podno Tepeta, pridošli muhadžiri mogli da se nastane. Pored ovih neki su otišli za selo Trnavu. Dolaskom na lokalitet Hadžeta, pridošlice su se organizovale i prihvatile posla. Formirali su ulicu i posede sa obe strane. Započeli su izgradnju nekih vitalnih objekata. Najpre su izgradili prilaze mahali, koju su nazvali Muhadžirskom (Nikšićkom). Potom je izgradjena džamija sa mektebom, doveden vodovod, izgradjeni bunari, uredjene stare česme ( Halimača).

Uredjeni su posedi sa desne strane prema Kovačkoj mahali, i sa leve strane prema Hadžetu, Gizdavića imanju i Tepetu. Formirano je groblje Hadžet.

Većina koji su se nastanili u novoformiranoj mahali, uzeli su prezime Nikšić.

Kako su bili izuzetno siromašni i bez igde ičega, u početku su radili ražne poslove, kod bogatijeg gradskog stanovništva, i to kao nadničari i posluga.

Obzirom da su bili vrlo bistar i oštrouman narod, vremenom su dosta pomogli na podizanju nacionalne svesti Bošnjaka. Vremenom su počeli menjati svoj status i ugled u gradu.

Počeli su se baviti i trgovinom i to stoke i kože.

Otvaranjem pruge Mitrovica- Skoplje -Solun, razvili su izvoz stoke. Već početkom XX veka, počeli su da se bogate i podižu svoj rejting.

Pojedini su počeli da napuštaju mahalu i slilaze u grad, dok su neki počeli da se iseljavaju za Tursku.

U periodu izmedju dva svetska rata, ovi već formirani pazarci postaju prepoznatljivi i čuveni.

Sada posle od oko 150. godina, njihovi potomci se smatraju starosedeocima. Veliki broj je rasut po celom prostoru Pazara, dok još neki žive u Muhadžirskoj mahali.

Mahala je geografski počinjala odmah iza Halimačkog sokaka i raskrsnice koja je vodila prema Paralovu. Na oko 80 metara dalje sa njom se spajao Kaljavi sokak. Negde pri kraju presecao je put koji je vodio od Tepeta (sadašnji Gradski filter), pa prema naselju Durmiševac. Mahala se završavala mestom koje se zvalo Husnijino brdo. Iza je potes koji se zvao Ćerhana. Za vereme Kraljevine Jugoslavije, u njenoj blizini je bio Gradski stadion.

Kako moji koreni potiču iz Muhadžirske mahale (otac mi je rodjen i živeo u njoj), pokušaću na osnovu saznanja i mojih sećanja, da objasnim i opišem ko je živeo na tom prostoru, pre i posle drugog svetskog rata.

Sa desne strane prve kuće su bile na vrhu Halimačkog sokaka. Prva kuća je bila Bećirović Murata i Raše. Zatim preko puta nje je bio Fehim Medagić.
Potom su bile kuće Elmaza Šutkovića, Lata Delimedjca i braće Husa i Hasana Čmajčanin. Posle kaljavog sokaka, kuću je imao Crnišanin Sinan sa bratom Šućom. Potom u kraćem sokačetu kuće su imali Radetinac Bajram, šećerdžija i Crnišanin Murat.Na uglu izmedju glavne ulice i sokačeta kuću je imao Pružljanin Sefo sa sinom Zaimom. Potom je iza njih kuću imao Pulić Iljaz. Iza je sa domacinstvom bio Škrijelj Džemo, potom Krlješ Nuro, a iza Brničanin Vehbo. Iza Vehba je bio prazan prostor sve do Kovačke mahale, koji je bio vlasništvo ujaka (daidža) Feha Nikšića.Posle njihove smrti Feho je prodao njivu Nikšić Hanifi i njenim sinovima. Posle je bila kuća Redža Nokića. Iza nje je kuću imao Elmaz Bušat, Njegovu kuću je kasnije kupio Lato Džigal. Potom dolazi domaćinstvo Jakupa Nikšića. Potom je bila Bahta Nikšić, sa sinom Hajrom. Iza njih je kuću imao Nikšić Ragip, koju je kasnije kupio Biberović Hamid. Sledeća lokacija je bila njiva vlasništvo Bilala Lekića. Potom dolazi kuća Hasana i Saliha Ljuhara. Iza njih je bilo domaćinstvo Kladničanin Arslana, sa sinovima Abdulrahmanom (otišao u djurumlije),Ahmetom, Hasanom. Mehmedom i Mahitom. Do njih je kuću imao Džigal Suljo. Preko puta poprečne ulice kuću je imao Duljević Malić, sa sinom Jakupom. Iza je bila zadnja kuća sa desne strane mahale, vlasnistvo Nikšić Sadika, sa sinovima Ćamilom, Ramizom i Rasimom. Na kraju poprečne ulice prema Tepetu bila je kuća Bršira Brežanina, sa sinom Zećom.

Sa leve strane na rakrsnici kuću je imao Krlić Zahir pa potom Kladničanin Hasan. Zatim dolazi Muhadžirska džamija, sa mektebom. Pre drugog svetskog rata, naduže kao imam džamije je bio Mula Selim Jerebičanin, a posle rata Mula Hajdin Ejupović. On je jedno vreme stanovao u mektebu. Iza je bila uvakufljena njiva pri mektebu. Potom dolazi kuća Nikšić Murata, sa sinovima Redžom i Fehom. Iza njih kuću je imao neki Srbin Ilija, koji je imao dve žene. Iza je stanovao Nikšić Zećo, sa sinovima Redžom, Vehbom i Šišom. Zatim je domaćinstvo Hodžić Omera. Potom je bila kuća Nikšić Omera i Hasana, koju je kasnije kupio Mušović Soko, sa sinovima Šućom i Hilmom. Posle je kuću imao Ulić Šahin. Na kraju njegove njive je bio čuveni bunar Pašinac, koji je imao dubinu preko 20 m. Taj bunar je imao nadaleko najpitkiju vodu i bio je zaštitni znak Muhadžirske mahale. Zatim su kuću imali neki Nikšići čija imena neznam. Potom je kuću imao Demčović Aljo, čiji su sinovi otišli za Tursku. Iza su još do kraja mahale kuće imali Šefko Brulić, Murat Brulić i Šemso Skenderović.

Vredno je napomenuti da su njive sa desne strane mahale prema Kovačkoj mahali imali: Brničanin Vehbo, Niksić Hanifa, Nokić Redžo, Elmaz Bušat, Jakup Nikšić, Ragip Nikšić, Bilal Lekić, Ljuhari, Kladničani, Duljević Malić, Džigal Suljo i Nikšić Sadik. Sa leve strane njive si imali: Hasan Kladničanin, Murat Nikšić, Omer Hodžić, Šahin Ulić, Demčovići, Brulići i Skenderović Šemso.

Nadam se da će ovaj skromni prilog podsetiti na neka stara vremena,na jedan narod koji je živeo burno i imao tešku prošlost.

Slike su vezane za Muhadžirsku mahalu i neke ljude koji su živeli ili sada žive u njoj..

Prilog pripremli http://ibalkan.net/ i Senad Senko Župljanin

http://ibalkan.net

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net