Recent Posts

NEVJESTA

NEVJESTA

Kao jesenja magla i u našu dušu navuče se velika briga, leglo svoje napravi, pa sa valima vjetra leluja, od kako nam se sin Alija oženi.

Smaknu mi se jedna krava, pa onda nekoliko brava i ucvili nas, a Boga mi, to je neko iskušenje od Boga. Ali, hvala Mu i na tome stanju..

I tako ti ja moj Salkane, poželim da otvorim srce i dušu nekome, a nemereš svakome ni vjerovati, jer ne znaš više ko ti je dost, a ko dušmanin.

Evo, kad se već sretosmo, a kahvana je mjesto za muhabet dobrijeh ahbaba, uz vrelu kahvu i koju da zapalimo, da ti pripovidim moju muku.

Biću kratak, pa ako ti se i ne svidi, ne sažljevaj me, nemoj ništa ni rijet, ja ću te razumjeti.

‘Vako to bi, pa poslušaj me sada, dragi Salko. U taj čas, u svoj tom nevolji, nađe mi se pri ruci komšija Ferid, pa sjećam se k’o danas ovijeh riječi:

– O, Feride, hajde pohiti, jerbo imam nešto da ti kažem.- nadvirujući se ka nizbrdici sokaka preko avlijskih parmaka, promuklog i drhtavog glasa dreknem ti ja da me dobro čuje.

– Ma, šta je tako hitno moj Zaklon, Pa se dereš i vas Dunljaluk treba da te čuje?

– Ništa, ništa me ne pitaj. – kratko dodam, pa išaretom očima, pokazah na hastal ispod jabuke.

– Hajde da sjedemo i koju promuhabetimo.

Ferid me zbrinuto pogleda i klimnu glavom u znak odobravanja i tražeći na klupi suho mjesto jer daska bijaše zorinom rosom jeseni okupana, na brzinu mahnu rukom po njoj i sjede.

– E, moj prijatelju,.u golemim sam ti mukama i jadima. – odhuknuh, sliježući ramenima. –

Zabrinuo si me plaho. De, zbori.

– Ama, ne znam kako da počnem i još gore mi je pomisliti kako će završiti ovaj moj život.

– O čemu pričaš, ja ne znam. Nikako da ufrštuljim. Sve mi nekako izokola kazuješ pomalo. A bi rek’o taze nevolja. Ha?

– Jašta je. – bacih pogled ustranu, kao da ispuštam duhanski dim iz usta i pogledom presiječem zelenu poljanu ispod kuće na kojoj se sabahom igraše janjici i nastavih:

– Ma, što ti je isnan. Nije od čelika da sve nevolje izdrži. Taman kad misliš da si rahat, nešto te potkači, pa đahkad pomislim da mi hajra od života nejma.

– Jesu li čeljad dobro? De, kazuj više? Sin Alija ti se oženi i niđe vas više na bijel dan. Da nije on u pitanju ili njegova hanuma?

– Tako nekako, moj Feride. Mor’o sam nekome svoju muku da kažem, a ne mogu svakome. I taj neko odabrani si ti. Imam u tebe plaho veliko povjerenja pa moram da olakšam sebi ovaj teret na pleća natovarena odavno. Slomi me i dan i noć moja muka. Kako je nevjesta došla, jad i čemer u kući. Znaš, babo rahmetli bio mutevelija u našoj džamiji, vazda prvi uz hodžu, s kožice nije silazio, pa ne znam da je ikad vakat propustio. Ali ovo što nas zadesi, ne znam da će deset hodža moći razriješiti i od đavola nas ukloniti.

– O čemu ti to zboriš? Ne sluša mlada?- sažaljivo me pogleda i nastavi šapatom, primaknuvši mi se još bliže. – Kazuj više. Ne drži me na dugu lancu k’o pašče.

– Čekaj, eto stara nosi kahvu, pa da uz nju polahko koju prozborimo. Zna ona na čemu zemlja stoji.

– Sabah hajrulah, Faride. Šta ima kod vas? Kako su čeljad. Šta radi Hanifa? Nejma mi je zadugo. – sipajući vrelu kahvu u poredane fildžane na tabli u kojima već bijaše nasut šećer, nabraja Rasema.

– Da ti nije šta zahatorila? Imaš i ti plaho dug jezik, i laprdaš vazda, pa bilo mjesto ili ne. – umiješah se.

– Ma, jok, moj dilbere. U poslu žena, beli? Ha, Feride? – smiješkajući se, upita ga.

– Znaš ti nju. Vazda u nekom novom poslu. a i nije ti ona neka mahaluša. Voli sve znati, da ne izađe iz kuće, ali dođu njoj hanume iz komšiluka i ima vijesti iz prve ruke. Zaibretim se i ja kad čujem šta sve ona zna.

– Za ovu vijest sigurno ne znaju. i ne bi bilo dobro da znaju. Treba mi savjet? Već duže vrijeme primjetismo mi, a Boga mi i moj jadni sin, nevjesta, a njegova hanuma, čudno se ponaša, moj ahbabu. Brate, ne moreš je trpiti nikako. Niti moreš sa njom k’o insan pričati, kad je na svoju ruku, čudna, drska, hladna. Mislio sam da mi se pričinilo, da sam umislio to, ostario pa pomahtušio, ali kad me moj Asim sinoć nakon akšam namaza pozva u sobu da se osamimo pa u dahu ispriča, vjeruj mi da sam se plaho zamislio i svu noć ne zaspah. Uzbihuzurilo nas je to, moj ahbabu.

Veli on meni tačno ‘vako:

– Dragi babo, moramo popričati u četiri oka.

A ja mu u šali rekoh: – Vala, more sine, jedva čekam da ti dam savjet.

– Ne šali se babo tako ti Boga,. Nije dobro ovo što ćeš čuti.

Ferid, klimajući glavom kao znak zabrinutosti, iskolači oči ka meni i pomjeri se s mjesta.

– I reče on meni, ljudino moja, žena mu ima džina u sebi, gluho i daleko bilo.

I utuvila sebi u glavu, da džin priča sa njom. Čuje mu glas. Govori iz nje. Naređuje joj šta da radi. Voli je, a ona njega po istilahu izruži da bi se na neko vrijeme primirio u njoj.

Dovela nas do ludila. Niti insan more jesti, niti spavati akibetli.

Fino sam ja njemu govorio – biraj sine. Nećeš više i nikad više neće biti prvi put. A on, zaćorio đe ne treba i beli je dobro ograis’o. Nismo mu moglI ubraniti. Letio k’o muha bez glave i dan i noć njojzi. Niti je vidio mater, niti babu. Njezin rod mi se nikako nije svidio. Ščime se ne bave, hajde mu znaj.

Poznajem joj rođake jer smo njezinom amidži išli svake godine uoči Jurjeva, da zapišemo kravama. Ako je kakve huke i belaja u kući, neimaština i bijeda, kad su čeljad u svađi, babo bi vazda letio čim prije da him on zapiše.

Pa, amidžinca joj, Fatima, kako znam za sebe gledala u fildžan, bacala grah i grdne pare zaradi na tome. Kuću uspravi. nakiti se zlatom i vazda bijela svila na njoj, ma ona kad je vidiš k’o sejsena.

A, Boga mi na hajr da završi sve ovo.

Zapisaše oni nama pravo. Deveraj sad, pa eto ti. Da mi je dijete kutarisati belaja, jadna mi majka ne bila..

Zaglavi beli .

– Uh, moja Zaja! Plaho ti mene zabrinu i k’o na iglama sam ti. Ne umijem ti rijet šta da radiš, ali kukavče dragi spašavaj to jadno dijete. Svakakvih insana ima. Čime se bave, o glavu him se obilo. Nego, najbolje bi bilo, da odeš kod onog Jahića hodže u Travnik. Čuo sam, pa vjeruj ili ne, da umije nešto izdeverati.

– Oklen me ovaj belaj zadesi, Alalhu dragi! Morebit da ću otići sa Ismailovim sinom, platiću mu. Daleko je. Ima on svoja kola. Nova. Babo mu tek kupio.. Plahko ćemo. Fin momak. Još, ako i nevjestu mognemo ubjediti, biće dobro. –

Idem ja, vakat je. – vidno nervozan, ustade Ferid i pruži mi ruku u znak pozdrava. Eto, tako… otiđi dok nije kasno.

– I šta bi? Da ispričam dalje?- priupitam Salku jer vidjeh da se uzmeškoljio na stolici, neka čudna šuhva ga obuzela.

– Pričaj, pričaj! Slušam ja…Gluho i daleko bilo! – k’o iz sna razbuđen, odgovori mi. –

Dragi moj Slakane! – nastavim ja.

– Uspio sam nekako sve udeverati, pa pođemo uz Božiju pomoć u Travnik. Rano moja, daleko bijaše i put pun neke nelagode i neizvjesnosti.

Ufatio bi me đahkad neki srklet pri samoj pomisli šta će na hodža rijet. Ne umijem ti ni kazati kako na vrijeme prođe, oduljio se put pa jedva nekako nabasasmo mjesto.

Dođemo gore, planinsko selo, put bijaše mlogo loš, koji morebit da samo mješatni održavaju. Od prve, nađemo kuću, a pred njom red ljudi, par žena i jedno muško dijete, moj prijatelju, k’o kod hećima.

Odahnem duboko planinskog zraka i pomislim :

“Dobro je, nismo sami, od bruke bi u zemlju prop’o”. Izvedemo nevjestu iz kola. Gleda ona u narod k’o izhavješćena i otima se, Neće u avliju i džaba ti sve. U sebi učim, šta znam. Molim dragog Boga da se smiluje i kutarišemo se belaja i u njoj i mi sa njom.

– Ma, šta pričaš, crni jado. Zar tako bi?- pažljivo upijajući svaku moju riječ, Salkan nastavi sa pitanjima.

– I šta dalje bi, baš me zanima? Uđe li nevjesta ili samo vi?

– Ama, uđe, ja šta da je. Nekako oko podne, dođemo na red. Kroz mene k’o da struja prolazi. Na vrata, iz kuće, izađe mlogo star čovjek. Isprati ženu i ćovjeka i pozva :

– Bujrum, ko je sljedeći. Meni noge klonuše k’o pred operaciju slijepog crijeva.Ufati me još veći strah. Prošarah pogledom oko sebe tražeći sina. A on hud, uklonio se ustranu, kalemeći cigare jednu na drugu.

Snaha Rasema, čući pored njegovijeh nogu i zavukla glavu među koljena plače. Cvili k’o ljuta guja, jarane moj. Odem do njih, klimajući glavom, pokažem mu put ka vratima i efendiju kako stoji na verandi i čeka sljedeću mušteriju.

– Uhhh, .. šta sve nećeš čuti: – prekide me Salkan.

– Ma, čekaj da završim sa pričom. Ne prekidaj me. Uzmemo je obojica, ispod pazuha i haman nasilu uvedosmo. Otima se. Zapinje nogama za poneki kamen, posut po avlijskom putu i dere se iz sveg glasa.

Nekako je uvedemo u sobu čiji miris, neobičano jak, oštar, zapahnu nas, da mi se činilo da ću se onesvijstiti. Efendija nas pusti da uđemo prije njega i zatvori vrata za nama.

Čim reče: – Kojim dobrom djeco? – ja se izgubih od straha, očekujući šta će on reći.

Samo rekoh: – Nije dobro, moj efnedija, čim smo morali doći.

De, kazujte, pa da vidimo šta nam je deverati. Uzdajmo se u Boga i biće dobro, ako Bog da.

– Eto, sin će kazati najbolje u kakvoj smo nevolji. Ja odoh pred kuću.-rekoh i pohitih što prije da izađem, da ne čujem više ni riječi o tome..

– Rano ljuta. – prozbori kratko Salkan. I šta bi dalje..?

– Ma, ne daš mi ni da završim. Izađem ja iz kuće na verandu, i odem iz one gomile naroda na put. Zadržaše se mlogo, pa slagaću ti, morebit i sahat vremena.

A iz kuće se izvlače krici, jauci, k’o da joj neko kožu guli.

Priđem kući ponovo, čujem kako hodža uči. Čujem plač, dreku, zapomaganje. Allah selamet.

Ama, kako hodža uči, učim i ja u sebi. Narod se okreće za mnom, i sažaljivo pogleda. Vjeruj, neka me bruka poklopila, da samo molih dragogo Boga, što prije da sjednemo u kola i naniže u Travnik.

Kad hodža završi “svoje”, izađe na vrata i pozva me da uđem.

Ulazim, a noge me izdaju, klecaju podamnom.

Sjednem do njih, na koljena. Srce mi u psima trperi i ječi od straha i brige, ali šutim čekajući da on kaže šta ima. –

Eh, dragi moji, ja sam izdever’o svoje. I večeras ću ućiti još. Valja šejtana istjerati iz nje. A vi deverajte kako vam kažem sa njom, pa dođite za sedam dana, pa ako Bog da, vjerujem da će biti dobro.

– Kako dobro! – pomislih. Samo da mi je put pod noge i kući. –

I, Zajko, bil hajr? – ubaci se kratko –

Šta da ti kazujem više. Od Jahića hodže u Travniku, do Maglajlića u Zenici, pa u Visoko kod Šaćira, đe svene obletismo po Dunjaluku, nije se plaho šta promijenilo.

Dijete mi izludje od svega što ga zadesi. Niti jede, niti pije, a niti spava. I nakon nekog vremena, njezini mati i babo, bahnuše po nju i odvedoše je.

Bijaše nas nekako i sramota izaći među svijet i u selo, pa i kahvanu ne dođoh zadugo. Raziđoše se djeca, pa eto ti. Belaj!

Da li Božojim emerom ili šejtanskim, to ne znam rijet?!

I neka hin đavo nosi što dalje od moje kuće.

Šejtan ode sa njom. Sin se dohaviza malo, pa uz Božiju pomoć, inšallah, staće ponovo na noge.

Život ti je takav, moj ahbabu. Valja nam deverati, a djeca ne slušaju kad him govoriš. Misle da su Dunjaluk izmislili.

Autor: Hava Sakić Bužo

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net