Recent Posts

ĐULA

ĐULA

Akšam prođe, jacija se sprema, a meni se nešto plaho drijema. Klimam glavom, okrećem u vratu, misli lete tamo mome zlatu.

Kraj furune mati stara drijema, babu ćeka jer s posla ga nejma

Premišlja se sa životom kuda? Na minderu odhukuje huda.

Priča poče i ona mi veli…

– Sine dragi, dosta bješe lola.

Vidiš li ti kako vrijeme leti, godine te gaze, dane provodiš sjedeć’ dolje ispred magaze?

Klupa je stara, daske truhle skroz, ne pjevušiš više dina mi, ni ko naš horoz.

Čekaš beli Đulu, al’ stari beg je ne da? Vallahi, ako je ček’o, uzećeš ti neku, ‘nako s’ prva reda.

Otvori skroz oči. Smiri srce svoje, nemoj da žališ, prohujale mladosti svoje!

– Pravo zboriš, draga moja mati, znam da te plaho duša boli. Ovo ludo srce samo begovu šćer voli.

Za me druga ljubav rodila se nije, voli mene Đula, al’ k’o i ja, mora to da krije.

Ako dozna Osman-beg stari, nadrljali smo mati draga skupa, a u grudima mi srce tako bolno lupa. Duši mi je teško. Ne znam više šta ću i kuda ću sa sobom, svoje jade, otkrivam pred tobom.

Večeras ću pod pendžer, pa šta dadne Bog. Biće moja sigurno imena mi mog.

Odoh sada pjevajući niz šljivike naše, privuću se lagahno do tvoje majko snaše.

Noćas neću zaspat ako je ne vidiim. Zna ona da volim je i toga se ne stidim.

Obuh nove opanke, fes na glavu turih pa se ispod kuće, niz bašču požurih.

U sobi moga đula vidim svjetlo gori, al’ čujem glas u kući, beg sa nekim zbori.

Mislim neka, privuću se baš. Tvoju milu šćer ću ukrast pa neka je i ne daš. Provirim kroz pendžer, vidjeh Osman-bega, na sečiji sjedi, a neznani mladić preko puta njega.

Čudan išaret dobih trena tog, možda su došli zarad dragog đula mog.

Rukom latim kamenčić i na staklo hitim pa se oprezno pred magazu smitim.

Čujem stade škripa penedžerskih baglama, a u kući sve jača galama.

– Moja draga Đula, šta se ono zbiva? Šta to kod vas gori?

Dovde li čujem, ljut Osman-beg zbori?

– Ne pitaj me ništa. Ništa reći neću i ne pitaše Ahmo, pa skrojiše mi sreću.

Veli moj babo, za Muju moram poći. Ne znam više kako izdurat sate ove noći?

Noću vezem, danju isto param, u duši svojoj boli trpeći izgaram.

Babo me obeća slijepome Muji, zar i ti ne čude, cijela ćaršija, već odavno prepreda i o tome bruji?

Ne znah kako, kako dati kažem, reću babi za nas, ne mogu da lažem. Nek’ bude jednom šta suđeno će biti, nek’ propadne Dunjaluk, da njegova budem već bi bio jazuk.

– Ne znam šta da činim, šta je činit pravo…? Vidim da je šalu, već odnio đavo.

Treperim k’o list na grani, saberi se mila, mirna dušo ostani.

– Kako da se smirim, kako da prešutim? Već odavno za sinijom jedem sa babom svojim ljutim.

Rekla sam mu već za Muju neću poćI, suđeni će meni pod pendžere doćI.

Crno i bijelo, sa njim ću da dijelim, dugim noćima srećno da sijelim! – Šta na to veli stari Osman-beg, sigurno mu na srce stavi oštar biljeg?

– Molila sam, Ahmo, molila i klela …Bol mi je odavno u srce sjela, Izgara mi tijelo, lomi mi se duša, al’ babo moj neće ni da sluša.

Na koljena kleknuh, molih ga, ljubih mu ruke, a on ters inasan pokida mi bisere od muke.

Sve se po sobi i ćilimu prosu, pa me ‘nako ljut uhvati za kosu. Kako vrisnuh, ‘nako mati u sobu uleti, samo uplašena i tiho prozbori:

– Šćeri, nemoj nikog’ kleti! Sudbina ti takva, poslušaj ti babu svoga, biće svima dobro, imena mi moga!

Kroz suze gledah mater, pitah se u sebi, šta i njoj bi, zašto li su tako, svi postali zli.

Ne’ je puna kesa i čakšire nove, nek’ zlato i biseri u sehari plove … To je njima bitno! A ti odluči Ahmo, šta ćemo, vidiš da je hitno?

Slušam Đulu, noge podamnom klecaju, misli k’o lišće trepere, mira mi ne daju. Srce gromko lupa, hoće da iskoči, a suze vrele su izbile na oči.

– Bi l’ ti za me pošla, ‘vakog siromaha, znajuć da od bega imaćemo straha?

Doš’o bi za nama, odmah iste noći, tako mi Boga, ne znam, kuda dalje poći?

Moja mati, rada je tebi, a i stari babo krivo prozborio ne bi.

Samo treba znati da beg je – beg, ne da šćer svoju jer našao je zeta po svojemu kroju.

Glavno, da je puna kuća zlata, a kod mene Đula, nema kaldrme, nagazila bi se u opancima blata.

Hljeb je kod mene tvrd k’o stijena, a kod vas mehak k’o pjena.

Dulafi su nam prazni, sehare još više, falilo bi ti svašta, udobnosti, najviše.

– Tako ti Allaha, Mujo… Ušuti već, neću da čujem više, niti jednu riječ. Meni nije važno ni zlato ni svila, o tebi sam već odavno noćima snila.

Nek’ jedem suha hljeba i zaljevam vodom, želim nama sreću, kunem se Bogom.

Pohiti Ahmo tamo …. pod hajatom merdevine stoje.Poću ja s’ tobom nek’ oni nekom drugo život kroje. Za slijepog Muju neću, rekla sam već, da tvoja biću i ne pogazih riječ.

Ushićen treperim na vjetru svijeća, a srce mi vel’ko ko vreća. Merdevine nosim, pod prozor hitim, najljepše riječi iz srca kitim.

– Hajde mila, siđi, da bježimo što prije, nek crna noć tragove nam skrije. Odvešću te materi, ona jedva čeka, za bega će biti nekoga lijeka

U avliju siđe Đula, zavežljaj u ruci nosi, biseri sijaju u njenoj kosi. Po kaldrmi nanule klepeću, a dimije poderalo granje te pređosmo nekako na naše imanje.

Velim sretan: – Sad’ je gotovo, kad’ beg u sobu bahne, imaće iznenađenje novo.

Pokucam na vrata. Stara mati hiti, pod pazuho pogaču lijepoj Đuli smiti. Zakiti je zlatom, al’ nije k’o u bega i ništa nije vrijedno k’o što je u njega. S mindera babo na noge skoči, pa na vratima k’o guja cvili.

– Dobro mi došli, mladenci mili! Šta će sutra biti, Bog samo zna, kad’ Osman-beg sazna.

Sretan velim:

– Nek’ bude šta će biti. Za svojom šćeri, on će suze gorke liti. Navik’o je da njegova zadnja uvijek bude, kad’ zora svane, imaće čemu i da se čude. Povratka Đuli, nazad više nejma.

Da nam dragi Allah pomogne, šta god da se sprema.

Autor: Hava Sakić Bužo

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net