Recent Posts

ZDRAVA K’O DREN

ZDRAVA K’O DREN

-Majko, sad će doć jedan doktor, a ti nemoj da se dižeš, no se pravi da si nepokretna. Rekni da te sve boli, a kad te nešto pita, ti, k’o slabo čuješ, nemoj odmah odgovoriti, no ga priupitaj šta ti reče. I ponekad pričaj k’o ono nama, nešto nepovezano. Tako to majko treba, dako nam upali da ti izvadimo negu. Uhar je tija 130 eu da prima Sana za tvoju negu.

-Ko da prima?- Vehbijaginica se sinu Izu unese u lice.

-Ada, niko, no upamti šta ti rekoh.

Čim joj sin izađe iz sobe, Vehbijaginica priđe komodi, smještenoj joj kraj kreveta, pa izvadi kat od kašmira, novu šamiju sa ojicama i zejtuni prsluk. Obuče se na brzinu, navuče šamiju na čelo i niz prsa opruži pera.

Kad začu škripu vrata, na kojima se pojavi doktor iz INVO,( koji je došao na insistiranje koleginice čija nepokretna tetka traži dodatak za njegu) Vehbijaginica sa raspremljene postelje skoči na noge. Prije nego se vrata za doktorom zatvoriše, primjeta iza njegovih leđa sina kako joj nešto mimikom pokušava reć i kako trepće očima k’o raspamećen.

-Hajte bujrum.

-Dobar dan, bako.

-Dobar dan i nemo’ me zvat bako, latešpir ve la temsir. Ako imaš baku ti nju tako zovi.

-Dobro, dobro, tetka, gospođo… Kako želite da vas oslovljavam?

-Samo,Vehbijaginice, k’a cio svijet što me zove.

– E, pa recite mi šta vas muči?

-Mene, dina mi, na dunja, ništa.

– Kako spavate?

-Spavam ka pile. Kako na desni kraj legnem, na ta’ se probudim.

-Boli li vas želudac? Možete li da jedete?

-Mogu, duše mi, samo kad je nešto polijepo. No ova sinova bahsuznica počesto kuha ka kokoškama, te ja to ne mogu ni laznut.

Ona to za inat, sam’ da ja šta ne progunem. K’a da, bogomi, njeno jedem. Ja, rode, imam moju penziju, moj slatki nimet, pa hi nisam muftač, ni nje, ni sina mi. Allah dao Džennet mom čoveku, što mi ostavi penziju, te imam svoj vruć dinar. A, svega mi, da sam brez penzije, bila bih manje pribrana no ona metla za vrata.

-Možete li sami da ustanete sami?

-Mogu, no šta. Elhamdulillah. Ni za to hi, ni hič, nisam muftačna. Mogu sama do kupatila, sama se kolaj vrnem. Malo me koljena bolu, te klanjam na stolicu, a ostalo ne more bit bolje.

-A, šta su ona invalidska kolica pred vratima? Koristite li ih?

-Ja, jok, neuzubillah. Šta mi hote kolica? Ada to hi juče Izu uzajmio neki drug iz bolnice da hi prikaže nekoj komisiji kad dođu da me pregledaju, da ova njegova pečenka na mene prima neku negu. Aha, veliku negu mi ujdurisava… Na mene je, vala, dobit neće, ja joj kažem. Dajem him dosta, plaćam struju , vodu, smeće, porez… Telefon oni trošu, nek ga plaćaju, mene ne treba. Mene šćer zove iz Amerike, ja nju jok, te ne trošim.

-A, šalje li vam ćerka novaca?

– Haman svaki mesec, praća mi preko jedne bratučede, a krijući. Mlogo je vruća, ka’ žensko svako, a ja to sve što dobijem u njedra čuvam.

-Za koga čuvate?

-Za onoga ko me bide najbolje gled’o. Imam jednog unuka, Bogu na amanet, valjan je i dobro uči, a mlogo je hakikatli. Ako se ne iskalpi, sve ću njemu ostavit. Sinu i snahi neću ni kol’ko puholj od cigare.

Od kako mi se sin omrči sa onom frnduljom, promijeni se k’o ono čarapu da prevrniš. Za njom bleji, k’o brez mozga. A bezbeli, nešto je hapnuo iz tastinija ruku, pa nije svoj. (Vehbijaginica poče šaptati)

-Snahina majka i tetke joj čuvene su sihirbazice. Na koga namerače da udaju šćer, ta’ him pane u ruke ka’ gnjila kruška.Mene ne mogu ništa, ja klanjam i učim, otepa mi jezik braneći se od tija majmunki. A moj sin ne klanja, pa bi podložan šejtanskom šeru, te zaplati i umota se u njihne kučine, majku zaboravi ka’ da je nema. Pro dana, ka’ bir jabana, uljegne po lijek, da me upita reda radi kako sam, sam ispira usta.

-Koja to treba komisija da Vam dođe?

-Koja goj hoće, ja se ne dam, niti ću him sednut u ta kolica. Da me furuzaju k’a sapetu, da mi se komšinica Tidža sladi i po mahali, đe stigne da me čavata. Jok, ne dam se ja. Kad goj nju začunem na kapiju, ja na glavu firiknem novu šamiju i malo lice vehnem. I kad me nešto boli, ja pred njom šutim. Neće ona mene da se žali, val’ha neću ni ja njoj. A da je vidiš kako je prevegarena, jedva ide, u ruke drhti joj fildžan sa kahvom, a mene se fali: “ Fala Allahu za ovo moje zdravlje”

-Koliko rekoste da imate godina? U knjižici Vam piše 95.

-Ko, ja 95 godina?!!! Jok, bre, to mi babo povisio godine, a ovijem mojim to odgovara. Ahhha. Ja još ni osamdeset nisam napunila.

Kakija 95 godina?!!! Ja bi s tim godinama bila drem stara!!!

-A, ti, imaš li majku?

-Imam, ona oma osamdeset godina.

-Pa, haj mi pravo kaži, koja je od nas dvije u lice starija?

-Pa…

-E, nemo’ pa, no pravo rekni.

-Nju je dosta bolest uništila, privezala za postelju.

-Haaa, rekoh ti ja, da sam ja morebit i malo od nje mlađa. A baš si hasul, vera ti se nefalila. Ada to je tako džaiz da se kaže, nemo’ se ljititi. ( Vehbijaginica šapće)

-No, šta ćemo mi sa vama? Šta da napišem?

-Šta, šta da napišeš? Napiši: “ Vegbijaginica, zdrava k’o dren…”

Autor: Šefka Begović–  Ličina

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net