Recent Posts

RUFETKA

RUFETKA

-Zadooo! O, Zadooo!
-Šta je, Havo, zaboga? Što zoveš u ovo doba?
-Ada, maliprije nam javiše da je Ferizaga preselio. Pa javni čoveku ako hoćete da odemo lijek kod njih tamo.
-Kakav Ferizaga, jadna drugo? Ja ga u akšam sretoh pred kapijom i pitasmo se. On nosaše naku kesu u ruke iz koje mu virahu dva hljeba i ode niz sokak kući. Da nisi ti presefila?
-Jok, more, rekoše da je preselio po akšamu. Kamo da je laža, ali se samo za smrt ne laže.
-Haj, elhućmuliljah! Insan je baš ka srča, učas ga nestane, veljahaule. Havo, pričekajte nas, saćemo mi.
-A, hoćemo li Zado, tamo sedet svu noj da čuvamo mejta?
-Bezbeli, red je.
-Zado, je l ‘ Ferizaga im’o penziju?
-Jes, no, i to podobru.
-Uh, što se nedatnjoj Umi rasamnu, sad penziju u šake, pa pupa.
-Šta to Havo, tatrljaš?
-Ništa Abazaga, ništa, ja sa Zadom nešto muhabetim.
-Selam alejkum Ferizaginice. Šta bi to Ferizagi iznenada? Pa u akšam ga videsmo na sokak.
-Ene šta bi! Pogodi ga strijela baš ka iz vedra neba.
-Je l’ šta bio slab ovija dana?
-Jok, dina mi ni trohu jednu, no ka momak. Jutros se digli porano. Ja pristavih vodu za čaj. Pitam ga hoće li od sporiša ili obzovke. Onomad kupih na pijac taze sporiš, pa sam svaku grančicu prebrala, oprala i turila u hlad da se suhne. Obzovku mi donijela iz Jerke jedna majkina bratučeda, ada bijela ka sir, a mirom miriše. I nju osuših u hlad da imamo za čaja. Ferizaga je, sabahile, mlogo volio ta čaj da popije. Veli naučila ga bika od strepnje. Kaže, kad bi išao u školu, ona bi mu ujutru kuhala čaj da mu se zagrije želudac i da ne ide gladan na časove.
– Pa koji čaj popiste?
-Vala ona od obzovke. Tako mi on reče, te mu ja poparih u one srče što mi dajnica lani donijela iz Turske kad smo unuče sunetili od ovoga mlađeg mi sina. Ja mu uz čaj odlomih ka jednu četvrtinu gurabije. Umijesim ja svake hefte tepsiju gurabija da imamo tako za uz čaj i ne turim mlogo šećera, obadvoje imamo po malo toga bijesa i šećera, pa se čuvamo. Ada, te mi gurabije idu od ruke, pa se u tepsiju žutu ka šorvani, a sve jednačite, potkonac, ka da dvoru. Mrtva bi hi usta jela. Popi on ta’ čaj, pa mi reče da mu nalijem još jednu srču i bogomi pojede još jedan podobar komat gurabije.
Pošto popismo čaj, ja mu rek’o da ode do prodavnice da nam uzme mlijeko i još ponešto od idare, a on mi se brecnu:
„ Ima l’ ko mlađi u ovu kuću da te posluša, il’ je to spalo na mene?“
„ A, ko će? Snaha i deca spavaju, Asko na pos’o, nema ko, sem ja il’ ti.“
„ Pa probudi snahu, personu nek ode makar svojoj deci da šta kupi i spremi za doručak, a jok svako jutro ti joj nagotovo sve ujdurišeš.“
„ E, bogomi ja ne smijem da je budim, a ti ako si junak, bujrum, udari joj u san. “
„ Ne smiješ nju da budiš, a mene smiješ. A ne bi joj ja šta spremio da jede ni njoj ni deci, kad bi vrekala i blejala. A ti, kad si hadalj, dirindži za nju. Taman nek te za vrat ujaše pa je po vazdan ovuda nosaj.“
„ Pa šta ću? Ne mogu tendžeru odvajat u istu kuću“
-Ja šta ću, stišavam ga.
( Šapuće) – Zado, da me snaha čuje što ovo pričam, hor bih bila.
-Umo, pa šta bi posle sa Ferizagom?
-Ništa ode on da se namiri. Ja mu naručih da mi gredom kupi jagnjetine za đuveč, ali da traži meso sa vrata ili sa prednje plećke. Zaprijetih da mu mesar opet ne uklepa masno meso, ka ono za bajram, te smo haman polovinu bacili. Niko ga u usta nije mog’o turit, sve sami loj. Ada i on ostaro, omatufio, svako ga mogaše prevarit. Donije on dvije pune kese, a ljut ka ris.
„ E, vala Umihana, što vi više odem u prodavnicu, pljuni me. Nisam ja magarac da fučim za svija, a gospoja ti dormira do podne.“
” Allaha ti, pa koja druga goveda čuvaš? Dokonišeš po vas dugi dan. To trohu što nam ponešto izuzimaš, opriča ga ka da si iš’o preko dunjaluka.. A ja deci ”
čim se dignu moram nešto spremit, moraju jest, no šta.“
” E, kamen ti usta. Da joj dubiš na glavu, dobra joj ne moreš bit, džaba ti je.”.
On sve psujući ode da prilegne, ja svoj pos’o.
Opra’ ja one srče od čaja, pa haj reko’ prvo da zakuham tijesto za lokume, da mi nadođe dok se deca podižu. Sve do samog sabaha njiru u one bijesove i telefone, pa posle prespavaju pola dana, a valha i majka him barabar s njima. Telefon i cigaru ne ispušća iz ruku. Bezbeli ne harči se da hekla, niti šta da oposli, helbet posla nikakoga nema, sem da gleda serije i da drži telefon u krilo. Ja poduvirem kutnji pos’o, kuham, brinem se o jelu, kruvuljam po kući kol’ko sam kadra. Ugađam svima, kidam se što neće svi isto da mi jedu. Jedni haju kuhano, jedni prženo, jedni ni to, ni to, sem iz fitilja iz čaršije ona’ bućkuriš. Pobesneli od dobra, pa to ti je.
Potkuha ja ono tijesto, pokri’ ga krpom i primakoh šporetu da brže nadođe.
U ona’ zemljani đuveč narezah luka, bogomi ka jedno kilo. Malo mi ta’ đuveč škrb, ali opet nešto mi iz njega najlezetnije jelo. Snaha ga vala urahati jednom kad šćavaše da ga turi u mašinu. Kad krcnu, mene na ložičicu zabolje. Ada, još od rahmetli svekrve mi ost’o, pa mi ga bi ž’o u drob me zabolje. Hele, ja preko luka naredah ono meso, ne beše loše, pa odozgo paprika, paradaiza i šargarepe, koju grnčicu majdonoza. Imadoh ka jednu šaku boranije, te i to trehnuh u đuveč, začinjeh ga i zavukoh u šporet da pomalo krkolji. Kad prebrinem ručku, ka da se rodim.
-A, Ferizaga, šta činjaše?
-Ada, njemu je adet da malo prilegne dok staše doručak, a i mene lakše da mi se tu ne mota oko sudopere. Hele, nejse, čim ja čuh graju dece sa gornjeg boja, ja premijesih tijesto, oklagijom ga razvukoh i počeh pržit. Strčaše dece niz stube, pa čim vidoše šta im spremam za doručak, zagrliše me.
„ Nana, nana, jesu l’ to lokumi za doručak? „
– E, zato him ja ugađam, da mi bidu zadovoljni. Šta ću i kom ću, ako neću njima.
Ispržih ja lokume, a oni napuhani i šuplji ka baloni. Ada kad ugrizneš, sami se fujaju niz grlo. Ka ovolike godine što ih spremam, uveštila him se i svakad mi ispanu meki ka duša. Baš si me ti, Havo, jednom pitala šta u njih turam te se žutu ka dukati. Duše mi sal kvasac, vodu i na vrh noža sode, pa zato mirom mirišu. Narod sve misli da nešto krijem, jok groba mi, no sve u brašno turim odoka.
Rekoh ja deci da zovnu dedu da doručkuje. Sedosmo svi za hastal, sem snahe. Ferizaga jede, a šuti. Vidim ja fata ga huja što snaha ne silazi. Pogleduje na sahat, maha glavom, ja šutim, da ne raspirujem vatru. On pojede bogomi ka pet šest lokuma i popi čašu mlijeka.
„ Vala ti, Umo, ovo mlijeko ka jardum.“ Ja kiselim samo od domaće varnike što nam donosi jedna žena iz Podbijelja. Ada baš ka jardum je, kad se provre i ufati se kajmak, ada žuti se ka dukat. Halal joj one pare što joj dajemo. Ja ukiselim ka jedno tri litra, pa nam bide po nekoliko dana i imamo za mešega. Hajemo da pitu sa spanaćem pomalo pomliječimo.
-Pa šta bi posle sa Ferizagom?
– Ja bila ufatna u hizmet, pa ne znam kud se dio i šta je čineo do ručka. Uglavnom obretnu se taman kad ja đuveć izvadih da se hladne. U to stiže Asko s posla, te svi posijedasmo da jedemo. Ja prinijeh kiselo mlijeko i salatu od kupusa. Posle ručka isekosmo jednu dinju. Ohladila se u frižider, a ona od onija što zovu ananas, pa ko med medeni. Bogomi, on lijepo ruča, pojede dva tri dilima dinje i ode u džamiju na ikindiju. Ja ostadoh da ono rastrijebim. Snaha demek ispra sudove i poslaga u mašinu, zar da Asko vidi da i ona nešto ćori i radi. Proguvam ja, neka, neću tune da turam piljak i raspirujem vatru. Kad je njemu dobra i mene je, a bogme joj Uma neće biti cio vijek, no će se hanka, iza mene morat popodić.
-A, Ferizaga?
-On u jedan vakat izbi i nosi dva hleba. Kupio beše mene i njemu lijekove. Nestalo nam onija za šećer i srce. Pijemo concor za aritmiju i on i ja.
„ Šta će ti ta hleb u ovo doba? „ – čudim se ja.
„ Neka nek ima, pristaće, bacit se neće. Teško kući koja zanoći brez komata hleba. Evo ti uzeh lijekove. Za jedan vakat ćeš imat. Nemo’ više da me teraš da ti hi kupujem. Ovo ti je zadnje. „
-Velahaule, ka da mu se prikazalo, i bi mu zadnje. Ja sela da preberem nekake borovnice, donese mi ih žena na vrata, te ja uzeh jedno tri kila da napravim malo slatkog i za u zamrzivač da turim zimi za peljte, i već ka pola prebrala, kad mi ona mlađa unuka veli:
„ Nana, nana, brzo ovamo, deda u kupatilo povraća! Ja skočih, ka poparena, na brzinu oprah ruke i potrčah niz hodnik. Kad otvorih kupatilo, on beše pao kraj lavaboa i držaše se rukom za prsi. Oči mu se bijahu nagore iskrenule, a na usta mu izbila bijela penuška. Kad ja zakukah, Asko strča niz stube. Ja se smela, ne znam šta ću. Prifatih mu glavu na krilo, Asko zovnu hitnu, deca u pisku, stvori se jedan kalambur, jarabi sačuva. Ja učim koliko mogu i plačem, a on malo mrdnu ustima i kad hitna stiže još jedama mrdnu ustima. Kad mu klonu glava, beše mu vruća ka žiška.
Oni doktori nam samo nazdraviše glavu. Ne stiže nam ništa naručit, ni amanet ostavit. Alah rahmetejle. Bio je dobar čovek dobar domaćin, vruć komšija i sitkile svojta. Mene je brinuo ka majka svom jedvačeku. Nikad se u vijeku posvadili nismo. Živeli ka svi sretni.
-Zado, čuješ li ti Umu šta ovo priča? Estagfirulah, ove rufetke. A onomad mi se žalila da joj je Ferizaga tendžeru sa zagorelim pasuljom firiknuo kroz pendžer. Ene, nikad se nisu posvadili i strepeo joj. Aman, do sad ne čuh ovakoga rufetluka!
-Ada, bogoti to rad svijeta, ili je sad sve zaboravila. Mene je jednom šapnula: „Samo da mi je heftu ostat iza Ferizage da živim, da dahnem dušom i da se tom heftom kunem do kabura. Dalje od onog tersaća ne mogu. Sve krijem od dece da me pati, a on kako je ovo ostar’o dibidus pohavet’o a ufursatio. Za sve sam mu ja kriva. Allaha mi, žuč mi od njega puče.“
– E, moj Ferzaga, što nam ode i ne poselamismo se. Kako ću ja sad bez tebe, vrući moj starešino…?
-Hano. Čuješ li ti, ovu rufetku? Aman, aman…
-Šuti, Zado, gledaj svoga posla. Mora žena nešto pričat, redat, šta će…
-Ferizaginice, šta bi Ferizagi, aman ti činim – komšija Salihaga nad okrenutim mejtom preuči Fatihu,
-Ada, Salihaga, mi se jutros digli i ja pristavih vodu da popijemo čaj…

Autor: Šefka Begović – Ličina

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net