Recent Posts

Mesrur Šačić –DRUGA SOFRA

Ta druga sofra je druga sofra. Na prvu sofru se stavljaju najbolja jela, ona koja su došla iz najbogatijih kuća i od najumješnijih aščiki. Druga sofra te opameti da znaš ko si, šta si među ovim ljudima, između plemena Gornje i Donje mahale.

Mesrur Šačić – odlomak iz priče DRUGA SOFRA

Mogu komšije i prijatelji da te pozovu na neku svečanost: svadbu, sunet, mevljud i tako nešto. Na tim svadbama i sunetima se priređuju ručkovi, večere, a često se to isto dešava i na mevljudima. Iskupe se tako zvanice, pričaju, muhabete, a kasnije i zapjevaju, zaigraju, vesele se, izuzev ako je mevljud.

Ako je svečanost organizovana radi mevljuda, razveže se muhabet dok se ne sakupe pozvani, a zatim se krene učiti. Učenje obavlja obično pet-šest hodža pozvanih iz vakufa. Počinju sa onim: “Hamdulillah Bogu šućur svakada…“, prouče mevljud, salavate, kaside, onda svi ustajemo kad dođu oni stihovi iz mevljuda koji opisuju momenat rađanja Muhameda a.s., popije se šerbet i nastavi dalje sa učenjem.

U tačno određenim trenucima, na bilo kojoj od ovih svečanosti, služi se da se jede. U zadnje vrijeme hrana se iznosi na stolove i služi “savremeno“. Ranije se to radilo na soframa. Okreću se u tim prilikama sofre, najmanje dvije, a može i pet-šest, pa i desetak. Negdje se i danas još radi tako.

Davno, još dječak kad sam bio, kod Selimovića u Donjoj mahali svadba. U jednoj sobi džumbus, veselje, igra, a u drugoj stariji ljudi, posijedali na ćilime i pustaćije, uslonjeni uz jastuke, muhabete. I hodža efendija je zvanica. U međuvremenu, kad se u drugoj sobi kod onih mlađih veselje, buka i galama malo utišaju, stariji počnu malo ozbiljnije da muhabetu. Većinom hodža nasihati, dok prisutni ćute i slušaju. Po neki put ga prekinu i priupitaju još ponešto o islamu, a on se potom malo zamisli i nastavi da daje ders. Poštuju ga. A kako i nebi, školovan, zna mnogo o ovom i onom svijetu.

I tako dođe vrijeme da se prisutni počnu pozivati na jelo. To se obično čini tako što neko iz kuće domaćina priđe musafiru, zvanici, pruži mu ruku, pomaže mu da ustane i poziva ga u drugu sobu na sofru. Obično se među prve pozivaju najugledniji, najstariji i oni koje domaćin iz nekih razloga najviše uvažava. Posle pet-šest njih koji odmah pristanu i pođu, ostali pozvani se krenu nećkati: “Poslije ću ja, bogoti, uzmi Halita, Zulfa… oni su preči za prvu sofru!“

Za jednu sofru se poziva desetak ljudi. Selimovići, Hamid i Fehim u ovom pozivanju ne idu redom, preskaču. Uzimaju prve u plemenu, prijatelje udatih djevojaka, oženjenih sinova i tako tim nekim redom. Vidim preskaču hodžu, imama. Čudi me. Toliko ga slušaju i uvažavaju kad zbori, priznaju mu svjetsko i vjersko znanje, staju za njim u safove na namazu, a sad ga preskočiše. Otac mi je, pa mi nekako žao.

Razmišljam tako, pa mi dođe na pamet misao da smo u ovom mjestu muhadžeri, došljaci. Ded mi se iz Hercegovine dosjelio ovamo prije više od pedeset godina, živi se između dva plemena starosjedelaca. Ono, to je dosta davno bilo, ali džaba je sve, još nismo za prvu sofru. Večeraju tamo na toj prvoj sofri. Sad mi je svejedno, mislim, bili na drugoj ili petoj sofri, kad nam nisu dali poštovanje za prvu sofru. Ta druga sofra je druga sofra. Na prvu sofru se stavljaju najbolja jela, ona koja su došla iz najbogatijih kuća i od najumješnijih aščiki. Druga sofra te opameti da znaš ko si, šta si među ovim ljudima, između plemena Gornje i Donje mahale. Međutim, kad svadbe i veselja prođu, poslije nekog vremena si opet među prvima. Počnu ponovo da te uvažavaju, pitaju da ih nešto podučiš, pružiš im neku pomoć iz onih tvojih silnih knjižurina. Ali kad dođe rangiranje po soframa, onda ti se zna gdje ti je mjesto.

Prolazilo vrijeme, djeca rasla, a stariji odlazili na onaj vječni svijet, mijenjale se vlasti, vojske i prilike; neka domaćinstva propala, druga se uzdigla i obogatila, iz siromašnih kuća izašli prvi ljudi u selu, odbornici i oni koji se pitaju, a oni nekdašnji, najugledniji pali na niske grane. Gradilo vrijeme kule po ćenarima i razgrađivalo, uvodila se moda i novine u načinu življenja, počele da se podižu nove i bolje kuće, uvela se struja, propjevali radio-aparati, progledali televizori, pogospodila se sirotinja i gastarbajteri povratnici došli iz inostranstva. Novi život ušao u selo.

Prošlo je, mislim, više od pola vijeka od svadbe Selimovića. Pozvaše me rođaci i prijatelji opet na mevljud. Okupile se komšije i zvanice sa svih strana. Počesmo. Uče hodže mevljud, salavate, tekbire, kaside. Ustajemo na pola mevljuda, pa popismo šerbet… I po završetku učenja mevljuda, krene se sa zvanjem na sofru. Opet isti ritual kao vaktilje: jedni odmah ustanu, drugi se nećkaju: “Uzmi Ahmeta, adžo Murata…“ Mene preskočiše i ostaviše za drugu sofru.

Počnem češće da razmišljam o toj drugoj sofri, nešto me drugo kopka, ne da mi mira, vraća me u misli na tu drugu sofru. Idem ja tako kroz naselje, sretnem ponekoga: “Ene, komšija, kako si, šta radiš! Od kad se nismo vidjeli!“. I odmah razmišljam kojoj sofri on pripada. U stvari, za kratko vrijeme sam sve ljude u naselju svrstao po soframa, tj. u koju bi ga sofru odredio domaćin za svadbi, veselja i raznih drugih svječanosti. Pri ovom razvrstavanju su mi najveću teškoću predstavljale: hodže, mujezini, učitelji, nastavnici, šumari i na brzinu postali bogataši. Za hodže i mujezine, ali i za ove što nekoga podučavaju znao sam otprilike na koju sofru da ih pobodem, još ako su muhadžeri; ali za šumare i novopečene bogataše sam se dvoumio. Ljudi se po navici plaše šumara i poštuju ih, a što se tiče ovih biznismena, e domaćine tu uglavnom izdaje ono starinsko čulo, pa im se sve, ama baš sve sofre pobrkaju.

Autor-Mesrur Šačić

Fotografije-Senad Senko Župljanin

http://ibalkan.net/

One Comment

  1. Priča duboka,široka,pitka i istinita.Uvaženi profesor je
    dočarao filozofiju našeg čovjeka koji robuje uvijek nekoj podjeli…

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net
%d bloggers like this: