Recent Posts

LUKA U PLANINI

LUKA U PLANINI

14691005_598103130314834_1566373147121164156_n

Kada sam prvi put pogledom zagrlio Lukomir, prvo što mi je palo na pamet bilo je: “Dobro je što se ja nisam rodio u ovom selu.” Gledajući Lukomir čovjek brzo primjeti obilje vode i manjak stanovnika. Pa…gdje su, kud su? E u ovoj priči, to će nam voda “reći” . Uživajući u pogledu, mislima sam krenuo za vodom.
A ona ko ona, voda mora nizbrdo. Njoj nema druge. Istina, svojom snagom, ponekad može i brdo da smrvi, da ga odnese ali nikad da se popne na njega. Nikad, da poteče uzbrdo. Ne može jer…vodom vlada zakon gravitacije.
Razmišljajući o vodi, spontano joj dodam ljude pa postavim sam sebi prosto pitanje: “Ako vodom vlada taj zakon gravitacije, šta je sa ljudima? Oni ne moraju nizbrdo, ljudi mogu i uzbrdo. Pa idu li?
Ruku na srce, bilo je tih seoba i ranije ali u Bosni je poslje rata zavladao medju ljudima, jedan novi zakon, zakon čopora. U Bosni su se i ljudi počeli ponašati kao voda a voda nisu. U Bosni više gotovo da i nepostoji uzbrdo, gore, već samo nizbrdo, dole. Ljudi se kreću za vodom i kao ona sljevaju u gradove, u kotline.
Zna se da sva voda na kraju završi u moru a ako se nastavi sa ovim ekstremnim seobama, uskoro će i svi Bošnjaci završiti u gradovima.
Iza njih će ostati sela, u selima njive, pašnjaci. Prodat će stoku, da bi prostranstva zelenih livada zamjenili kupnjom nekog omalenog placa u nekoj sivoj čaršiji.
Iza njih će ostati pusta sela bez ljudi. Takvo jedno selo je i Lukomir, čije se ljepote, ne mogu nagledati. Njegovi stanovnici su digli sidro i otišli, nizvodno. Odrekli su se sela, predali ga divljini koja ga polako ali sigurno guta, dasku po dasku, kuću po kuću.

14717296_598103336981480_2066115473405202728_nLukomir je nekako nadživio mnoge generacije, sad je i on na izdisaju. Gdje ljudske ruke nema, korov napadne i polako ko zmija sve smrvi use. Pitam se tužno, da li će Lukomir doživjeti neku novu generaciju, neku koja će dokazati da ljudi nisu voda. Neku koja će se popeti uzvodno i otrgnuti ga nazad od divljine?
Baš sam blesav, rastuži me to pitanje. Tim razmišljanjem pokvari sam sebi dan jer…žao mi Lukomira, žao mi ovog dragulja kojeg niko ne zna dobrusiti pa da bljesne punom ljepotom.

Pokondireni gospodluk, Bošnjake čini sljepim. Oni ne vide dalje od svoje čaršije, čaršijaneri ne haju ni zašta što nije u njihovom vidokrugu.
A Lukomir, eh Lukomir. On nije u vidokrugu. On se namjerno popeo gore visoko u planine, pa se još sakrio izmedju njih u dolinu, ko kad se djete igra ćorabake pa se negdje dobro zavuče. Baš tako se sakrio Lukomir.
Možete mu doći i autom al nemojte to. Nemojte jer Lukomir zaslužuje hodočašće. Prodjite prvo kroz divljinu do njega, tako će vas snažnije fascinirati njegova ljepota. Umorit ćete se, hoćete. Dug je to put, ali ćete mu halaliti svaki korak uspona, kad napojite i dušu i oči njegovom ljepotom.

Reklo bi se, selo ko selo, jest vraga! Uživajući u pogledu na Lukomir opet mi svrati ona prva misao kad sam ga ugledao, sad po drugi put:
“Dobro je što se nisam rodio u ovom selu. Ja ovakav bi u njemu ovakvom, umro. Znam sebe, ja ga za života ne bih ostavio jer bi naprosto…crko za ovom ljepotom.”

Piše : Husein Ališa-Fotografija: Sedin Pasić

14708334_598103016981512_8528913089713462627_n

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net