Recent Posts

AL`ŠTO MI BOLAN NE REČE

AL`ŠTO MI BOLAN NE REČE

hc-421x340

Vozim nazad, s Floride u Jutu, u onaj snijeg i magluštinu, i sve kontam šta mi ono reče Moke o seljacima…

Ko biva, seljaci su započeli rat. Pa dobro, možda i jesu. Jedni na vlasti, drugi se izmješali s nama po čaršijama, a treći samo čekali da slete sa okolnih brda. Mi smo morali izić da bi oni neđe stali, to nije ni moglo drukčije, kad prokontaš. Jel, ko će tolki svijest nagurat po bosanskim kasabama? Ima logike.

Pa i oni tamo oko Knina su morali izić da naprave mjesta pravim Hrvatima. Ima logike.

I oni iz Banja Luke su morali izić da naprave mjesta onim iz Knina, jebiga. Ima logike.

I oni iz Slavonije su morali izić da naprave mjesta pravim Slavoncima. Ima logike.

I oni iz Posavine su morali izić da naprave mjesta ovim iz Slavonije. Logika.

I oni iz Kosova su morali izić da naprave mjesta Albancima. Logično.

I oni iz Istočne Bosne su morali izić da naprave mjesta ovima sa Kosova. Jesul se ovi rasuli po Srbiji il su zasjeli u Foču, ko bi ga znao, al i ta ima logike, ne velim.

I oni iz Sarajeva što nisu jeli govna, na kraju su morali izić da naprave mjesta Sandžaklijama. Jebešga, ima logike.

Oni na Palama nisu morali sić, oni su sebi napravili čaršiju gore na brdu. Kako kažu: Ako neće Muhamed brdu, hoće brdo Muhamedu. Oni silaze samo po potrebi. I ta ima logike.

Ni oni iz Laktaša nisu nigdje morali ić, oni su postali glavni grad Banja Luke. Logično.

Haj sve to, kontam, rat je moranje, nego mene handri nešto drugo. U mog babe rahmetli bio jedan komšija, vazda sjedio s ocem, kad njemu dođe ćumur moj stari prileti, kad nama dovuku drva on prileti nama. Svaki 1. Maj naše su familije slavile zajedno. Sjećam se kad sam prvi put preplivo Bosnu, bilo je to za Prvi maj ’78., da me je baš taj komšija pomilovo po glavi i reko: „E, svaka ti dala, sine!”

Sjećam se isto jednog tipa, bio lafčina pravi, studiro u Beogradu, nije često bio tu a živio malo dole niz mahalu. Jednom me pito: „Čiji si ti, mali?” I kad sam mu reko, dao mi onu Bazooka žvaku, sa dva O. Kaže, moj mu je babo pomogo da se upiše na faks, pa me je valjda zato gotivio.

A komšije po zgradama da i ne pominjem. Nisam ni znao koji su bili koji, dok jednog dana nisam skonto da ih više nema. Odem u kafić na kafu, a tamo samo ovi što nisu imali niđe otić. Nisu imali familije na selu, tu im odrasli svi redom, đe će…

I tako, svi se čudimo koga sve nema, ko da ih je mrak proguto. Žao nam, sjebada je to, vidimo biće sranja, odoše ljudi. Pitam ja Hazima: „Jel tebi ko šta reko?” Kaže: „Nije, jel tebi?” Pa se onda čudom čudimo kako su svi isparili odjednom.

I hajd, opet, rat samo što nije, nejse… kontam. Odem starom, pitam ga jel njemu ko šta reko, prazna čaršija, đe odoše tolki ljudi? Kaže, nije. Sjeban stari, sve se preispituje da se nije nekom zamjerio… Bogami, izgledalo je ko da oni odoše da bi se mi raširili. Al đe ćeš se širit, nisu ljudi drvo, pa da ih iz sebe iščupaš i nakalemiš neđe drugo. Kad iščupaš čovjeka iz sebe, ostane tu rupa, zjapi tako, nikakvo razočarenje to ne može zatrpat. A baš to je mog starog zatrpalo. Jal su počele prve granate, otišo je bez najave, ko i ovi. Morali smo čekat da smrkne da mu dženazu obavimo, ne možeš od granata insana s hairom u zemlju spustit. I još nas čikaju i prijete nam preko onog svog radija. Komšije.

I to, to me handri. Haj što odoše, haj što se ufatiše puške, haj sve i nekako, sve bi meščini nekako halalio, samo jedno ne mogu: što nam, bolan, ne rekoše?

Da je barem jedan zovno babu i reko mu da se sprema sranje, da neće taj 1. Maj slavit s nama nego da se fata noge, da je barem jedan reko meni ili mome starom da za Prvi maj namjestimo sofru u podrumu, da pripremimo deke i jorgane, da skupimo konzerve i zalihe… Bilo šta! Ništa, ni halali, ni zbogom, ni alahimanet, ništa. Isto da im ništa s nama valjalo nije. Odjednom im preči oni s brda nego mi niz ulicu i u haustoru. Eto, to me handri. To je handrilo i mog oca. Sve je, blentav, izlazio navliju, i u nevjerici gledo ko nas to odozgo gađa, ljut, veli: „Samo da ga vidim, da mu ja kažem, sram ga i stid bilo!” Stavljo ruku na čelo da mu sunce ne ide u oči i sve tako poglédo, izlazio na ulicu, nabavio i dvogled nebil kojeg komšiju prepozno gore u šumi… Nismo ga mogli natjerat da ide u podrum. „Hoću da ih vidim! Hoću da im ja kažem, stid ih i sram bilo!”.

Piše: Elvis Hadžić

131116039-3_mn

Iz knjige Aferima i Siktera

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net