Recent Posts

HASTA

HASTA

(Priča iz  budućeg romana “Komšija”)

hastaJutros, onako zorile, podmuklo kako to Mehagin horz i zna, pod prozorom se raskrivi, da bijah i na sebe ljuta i ja.

Kako naopako i spavam, prekrijem jorganom glavu, da ništa ne čujem, pa se ujutro k’o klupko odmotavam i u sebi k’o pas režim lajem. Nikako da se izvučem i nađem kraj, a da spavam k’o birvaktile na dušeku, da ne nagađam, možda bi bilo i bolje, hajde mu znaj!?

Velim pjevac se dere, a meni se kosa na glavi naviše vere, neki trnci prolazali po tijelu, jer nikako se ne naspavah, bijah sinoć kod komšije Murata na sijelu.

Helem nejse… ustati moram, dok se nije i veker raskrivio, to znam. I taman da završih tu misao, kad on u časi skače, vrišti, a pod fijakerom zamjauka usnulo mače, pišti.

Ustanem, stresem bijes sa sebe, i krenem u banjicu pravo, da uzmem najprije abdest, i da me na svoju ruku ne uzme đavo. Klanjam, završim i obavezu tu, pristavim na kraj šporeta vodu za kahvu, te zaspem šaku zrna u mlin, pa onako natenane, okrečem čekalo i osjetim miris fin.

Vrtim ukrug mlin, zaboli me i ruka, a u glavi već velika muka, kad čujem tamo voda vrela kipi, a pod pendžerom teške korake i snijeg kako pod cipelom škripi.

Kad odjednom, gruh.. na vrata neko lupa. Pomislim najprije, koji li je hajvan, tek ih kupih, a Boga mi bila su i skupa.

– Ko je? Sačekaj malo, otvoriti moram. Ne možeš kroz zatvorena proći, moram otključati belajsuze, ne izbio oči! Zaspem kahvu u džezvu, na tablu stavim fildžana dva, a još sam onako k’o izhavješćena iz sna. Prinesem tablu, na sećiju pored pendžera stavim i odem da vidim, kako ću onog što se navalio na vrata, nečim da po glavi smlavim.

Priđem vratima, kad hajvan, sačuvaj me Bože, zove me imenom i lupa li lupa, k’o da smo ovce nas dvoje, čuvali skupa.

Otključam i trznem vrata onako ratnički prema sebi, kad ono moj komšija Džafer veli: “Kono, ja evo doš’o tebi!”

– Jadan ne bio šta ćeš mi u ovo vrijeme, lupaš k’o pijan i kljuckaš me time, k’o vrana u tjeme.

Stojim na vratima narogušena k’o oblačno vrijeme kad Dažafer, zametlo mu se sjeme, osjeti miris kahve što izmigolji i na vrata, pa veli…. “Daj, Zulejha, probudi i brata. Jes’ mi zamirisala i srce mi dahće moje, jer znam, dušo moja, da nema u kraju bolje kahve od tvoje.”

Joj, kad mi reče “dušo moja”, da sa mogla dohvatila bih opanke babine, a jesu velikoga broja, pa bi mu ih oprcala o glavu, i neka mu mati saljeva danima stravu.

Ipak, sabrah se ja, na um mi pade moja mati, da je najbolje ušutjeti, to insan treba da shvati. Otvorih širom vrata, velim “Bujrum Džafo, uđi, pa naši smo, komšija, jakako, nismo mi tiđi”!

On se kesi, a trulež mu iz pozadine viri, na jedno oko još nerazbuđen, vidno žmiri i sjedne odmah pored table i fildžana, a ja na drugoj strani, sjedim, čekam mater i brata, sasvim sama.

– Ehhh, moja Zulejha”!

– Ma, ne more to tako. Nisam i neću biti tvoja. De, reci koji te đavo ovdje jutros donese prije nego li mi ruka kahvu duši prinese.

– Ma, nemoj da se ljutiš. Strpi se malo, nasmiješi il’ bar sačekaj dok kažem, pokušaj da šutiš. Vjeruj da ne lažem.

Gledam ga ‘nako sprva reda dok on mene neprestano mjerka i gleda, kad mater bahnu na vrata i zove da siđe, već razbuđenog mi brata.

– Kojim dobro Džafo?, mati ga pita tada.

-Šta ima u tvom sokaku, šeher grada?

– Sve po starom, kokoši nose jaja, pilići se legu, samo ja sam evo, došao do vas po ovolikom snijegu. Pa, da pređem na stvar, i da popijem frišku kavu iz najdražih ruku, bar.

Prostrijelim ga i pokosim pogledom svojim jer ni matere se ne bojim. Ona i mene za njega dala, samo da volim drugog deliju, Boga mi nije znala.

K’o eto, novost je ta, u selu je gripa zavladala. Razbolje se i naš komšija Selčan, ne izlazi iz kuće povazdan: Red bi bio hastu obići. Nije daleko, brzo ćemo do njega stići.

– Jašta, da obići treba, ići ću i ja. Samo da zamotam friških gurabija. Il’ ima u matere na ormaru ustajale jabuke, mehke i rumene, pa nasmijaće se komšija kad ugleda mene.

I metnem u krilo jabuke, u rubac zamoram gurabije i hiteći za bratom i Džaferom, pravo kod svog bolesnog komšije!

Kad sutra svratim, onda ću sa novi haberom da navratim!

Autor-Hava Sakić

naslovnaasik

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net