Recent Posts

Sofra druga

sofra

SOFRA druga

Sofra je bila razboj na kojem se plela narodna kultura, vaspitanje, etičke vrednosti, navike, najlepše šare u kompoziciji običaja. Za njom se učilo lepom ponašanju, moralu, dostojanstvu, ali se i stvarala bliskost, srodnost i prisnost. Dok se obedovalo, malo se pričalo, ali ono što se kaže, bilo je veoma vredno i značajno. Pored edukativne, sofra je imala i sakralnu dimenziju čoveka i porodične kulture. Ona sjedinjuje sve razlike, a oni koji su za njom, imaju savršen mir sa sobom. Njena aura, sve sa slovenskim, orijentalnim i vizantijskim sadržajima i porukama, u romanesknim oblicima, veličanstvena je. Ponekad je ličila na bajku, a naše majke na vile koje joj služe. Za njom su nicale klice mnogih značajnih nacionalnih, državnih, literarnih, umetničkih, ali i onih najobičnijih svakodnevnih odluka i sudbina.U miru i u ratu, u nemaštini ili blagostanju, bučno ili diskretno, sofra je davala mogućnost da se predahne, da se resetuje mentalna i energetska aura, da se posveti pažnja onima koje najviše volimo. Iz svanuća, potrošenog dana, kad nemamo ništa ili imamo sve, za sofrom dobijamo svoje. Tradicionalno, sofra ne podnosi teške reči polemike, svađe, sukobe, pa ni grdnju dece. To se obavljalo pre ili posle jer je obedovanje uzvišeno stanje posvećene budnosti i mudrosti, ali i najbolji učitelj umu i njegovom razmišljanju.

Dok se obedovalo, naše porodice su bile tvrđave ljubavi, formirane za večnost, bez obzira na to gde se ko kasnije nalazio. U dugim zimskim noćima, deda izbrazdanog čela držao je svoje unuke na krilu, o svemu im besedio, ponajviše o junaštvu, slavi, legendama, o prošlosti svoje familije, bratstva, plemena, a unuci sa lakoćom pamtili i po deset svojih „pasova“. Zato je sofra duša naše tradicije i narodnog pamćenja.U takvom ambijentu deca su rasla i sazrevala uz puno ljubavi; zdrava, uspešna, vesela, za razliku od današnje, koja odrastu ne upoznavši ni svoje roditelje. Kao primer za to navodim tekst koji kruži društvenim mrežama. Sinoć sam ostao bez internet konekcije, pa sam malo razgovarao sa roditeljima. Fini neki ljudi.

Sećam se dugih i hladnih zima i velikih snegova.U našem podrumu bilo je svega, a ključ je držala samo majka Havka, koja ga je vešto i sa lakoćom skrivala, smatrajući to prirodnim i neizbežnim. Brojna porodica a svako nečega željan. Čini mi se da niko od nas nije imao više gostiju. Najuzbudljivije priče slušao sam tokom tih zimskih noći. Ponekad nismo smeli da budemo sa odraslima, pa smo nalazili način da se smestimo u nekom ćošku, praveći se, dok se igramo, da ih ne vidimo i ne čujemo. Otišli bismo mi u drugu   sobu, ali tamo je bilo hladno  jer se zagrevala samo uoči spavanja. Naravno, sofra je bila ispred gostiju i roditelja, puna majčinih specijaliteta iz podruma: sušeno meso, paprike punjene mlekom, sir, pečeni krompir, ekšijaš od suvih šljiva, voće, pa buturićka bundeva kapaklija, čiji miris, čini mi se, i sada osećam.

Sofra druga

Kao čuvar prošlosti i stvar kreativnog i inovativnog, sofra ima karakteristike, kao nijedan drugi predmet u domaćinstvu, starostavnog, ritualnog, duhovnog, svečanog, integrativnog, odmerenog. Bila je i ostala inspiracija mnogim pesnicima, slikarima, piscima, filozofima, ali i narodnim pevačima, guslarima. Koristila se i kao motiv za izradu ćilima i drugih vezenih tkanina. Svaka je bila posebna i autentična, sa svojim identitetom i karakterom, taman kao što je svako ljudsko biće na planeti različito. Poznate su naše božićne, badnje i slavske, seoske, varoške, pa bajramske, iftarske, svadbarske sofre i trpeze, ali i carske, kraljevske: Slavu slavi od Dečana kralje, / U Dečanima u bijelu dvoru, / Postavio svake đakonije, / Na tri sofre sjajne i čestite, / Jedna sofra od suhoga zlata, / Druga sofra od srme žežene, / Treća sofra od šimširovine. Svadbarske sofre su posebna priča jer svaki kraj ima svoje lokalne običaje: Za postavljenim soframa prvo sjedaju najstariji i jabandžije (zvanice iz udaljenih sela). Jede se kašikama iz jednog ovećeg sa(h)ana (zdjela). Ukućani obilaze svaku sofru po više puta uz uobičajeno „bujrum, bujrum“.Uz pilav počinje i pjesma. „Ovako se pilav ije, bilbeomoj dilbedu“ Gosti za sofrom odgovaraju: „Nije tako, no ovako,bilbero,moj bilbero.“ Zatim zahvate punu kašiku pilava pa je daju domaćinu, domaćici i drugima koji su oko sofre. Sve je propraćeno pjesmom koja se naizmenično pjeva. Na poslijetku stiže i akčija, pa se i njemu zapjeva. Domaći ga podižu na ruke i nose oko sofre ( E. Peročević, Svadbeni običaji u Mrkojevićima).

Bajramska sofra je posebno značajna za muslimane jer je to prvi ručak koji vernici imaju posle ramazanskog posta.Taj ručak je i centralna proslava Bajrama. Za bajramskom sofrom okupljaju se domaćini, rođaci, komšije, prijatelji. Ručak se priprema nekoliko dana, a na trpezu se, prema tradiciji, iznosi nekoliko različitih jela kako bi svako mogao naći ono što najviše voli. Postoji i pravilo po kome mnoga domaćinstva generacijama za taj dan pripremaju ista jela. U vreme ramazana, pred iftar, na sofri su „bili poređani ibrik, đugum, džezva i fildžani, a ponekad i neka mala sehara“. Za Badnji dan, Božić i porodične slave, sofre su bile pune raznoraznih đakonija i pića. Sve dok se slavi, sofra se ne diže. Na Božić se obično ruča s vreće, i sofra se ne diže za tri dana, piše Vuk Karadžić. Poznate su i gusinjske sofre, oko kojih se moglo okupiti najmanje petnaest ljudi.

Sofra ima komunikativnu i socijalnu moć zbližavanja. Ona je most preko koga se premošćavaju razlike, širi mir, ljubav, tolerancija, razumevanje*. Povezuje ljude, prošlost i budućnost; jedini predmet u svakom domu koji je u stanju da satima drži pažnju onih koji su za njom. Ona je neuništiva i neizbežna slika dobre i plemenite duše našeg čoveka, bratstva, plemena, sela, grada; ona se preliva preko svih ljudskih konvencija i životnih normi. Miri emocije i telesne vibracije. Bila je mesto iskoraka i povlačenja iz korita svakojakih opasnosti; verodostojna dogma ljudske čulnosti i hedonizma. Duboko utkana u memoriju, ona je dočekivala, dušu krepila, obraz (sa)čuvala. Bila je poročna, zavodljiva, zanosna, istinska i pritvorna, jača od smrti, slabija od bolesti. Pokazivala svu raskoš naših majki i domaćica, sposobnih i veštih da naprave radost za oči, dušu i usta. Sofre su ličile na kaleidoskop mašte, cvetnu baštu prepunu najlepših jela, arome i ukusa. Za takvom sofrom se uzdisalo, čeznulo, maštalo, sanjalo, a svaka fatamorgana je nestajala. Jednom rečju, sofra je ličila na antičku mudrost i na našu epsku naraciju, sa mirisom vrline i ukusom veštine. Uostalom, mirisi i ukusi koje nosimo iz detinjstva predstavljaju deo našeg kulturnog identiteta.

Autor-Ramiz Hadžibegović

f1_07ushq-jpg1344412934

http://ibalkan.net/

One Comment

  1. Dok se za sofrom/sinijom okupljala sva porodica bile je više i berićeta.

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net
%d bloggers like this: