Recent Posts

SOFRA-Prva

SOFRA-Prva

SOFRA-Prva

Kult familije, snage i sloge

Nedavno u društvu čujem ispovest svog bliskog prijatelja: „Ženu i mene pozovu na nedeljni ručak zet i kćerka. Preplavi nas radost zbog toga jer duže nismo videli svoje unuke.I da ne dužim, tek što smo seli za trpezarijski sto, oglasi se dolazni signal SMS poruke za unuku, koja uz izvinjenje pođe u svoju sobu. Nedugo zatim, pozvoni telefon unuku. Da ne bi smetao, i on nas napusti. Završismo sa ručkom bez njih. Ali, samo što smo prešli u dnevni boravak, zet se prihvati laptopa, a naša kćer pozva majku da gledaju neku TV seriju.I šta dalje da vam pričam – sve je počelo i završilo se komično. Odmah smo seli u auto i vratili se u svoj dom. Eto, umesto ručka, priča o ručku, umesto života, priča o životu, o rastakanju porodice, o novim običajima i pravilima koja nagrizaju našu suštinu, razjedaju život, o glupostima kojima se više niko ozbiljno ne bavi.“

A samo pre nekoliko decenija, usledio je moj komentar, tamo gde se sofra postavljala i gde se od vakta i zemana poštuje stariji, ovakva komocija i beskraj slobode nisu mogli biti ni fikcija. Nažalost, sada svako slavi sebe i svoj doživljaj stvarnosti, bez obzira na to što time izlazi iz elementarnih okvira pristojnosti i običaja. Pomerena je granica dobrog vaspitanja, razrušena je hijerarhija unutar porodice, a tamo gde nema sloge, međusobne ljubavi, planova, saveta, dogovora, nema ni sreće ni radosti. Nema više oca kao glave porodice i autoriteta, nema majke kao čuvarkuće, koja je voljena i poštovana. Sluteći ovakvo vreme, Albert Ajnštajn je izrekao opominjuću istinu: Bojim se dana kada će tehnologija nadrasti međuljudske odnose. Svet će dobiti generacije idiota.

SOFRA-Prva 2

U našoj tradiciji, pored kućnog praga i ognjišta, sofra spada u najvažniji simbol svakog doma. Zajednička Hristu, Muhamedu, Mojsiju, Budi…, svim religijama i nacijama. Svi su je imali ispred svojih bogomolja, oko kojih su se okupljali, ali i u svojim domovima. U pokušaju da preciznije definišu sofru, pojedini antropolozi su se služili analogijama, nepriličnim metaforama, raznim stilskim figurama, drugi više slutili nego što su izrekli. Sofra se otima jeziku jer isuviše skriva, tajanstveno ćuti, podrazumeva, nagoveštava, nudi. Da li „smišljeno“ ili nehotice, tek ona je ostala spontano nedorečena iako nije visoko ni daleko od nas.

Reč sofra je arapskog porekla. U pojedinim krajevima naziva se i sovra ili sinija. Sinonimi su joj trpeza pa čak i ognjište. Sofre su okrugle, različitih veličina, najčešće visoke oko četrdeset centimetara. Ta geometrijska forma ukazuje na celinu, jedinstvo, potpunost. Kod nas su Ssofra sa 6 tronozacase pravile od bukovog drveta sušenog pet-šest godina kako ne bi pucale i kako bi duže trajale. Sklapale su se bez lepka i eksera, drvenim klipovima. Takve sofre, uz adekvatnu zaštitu i održavanje, mogle su služiti i po sto godina. U pojedinim domaćinstvima postojale su i dečje sofre, na kojima su devojčice učile da razvlače jufke za pite, mesile hleb. Osim što se za njima obedovalo, na soframa su se pravile palačinke, seklo se meso za sušenje, spremala se zimnica. Bez obzira na svoju funkcionalnu običnost, ona nikada nije imala problem koji se ticao smisaonog integriteta i svetinje.

Sofra je univerzalni fenomen u kojem se očitava antropološka, karakterološka, etnološka, etimološka i filozofska dimenzija dragocene smislenosti naših običaja. U ontološkom smislu, kroz sofru se transponuje lice i naličje mikrokosmosa. Ona nije samo biološka, još manje fiziološka činjenica; nije ni potreba ni potraga za hlebom. Sofra je uvek nedovršena igra, scena na kojoj se samo menjaju akteri, govori jednim jezikom, dobro poznatim i razgovetnim svim ljudima. Ona je emanacija mira, skladnosti, poetske topline, uravnoteženosti; afirmacija vrednosti i večita pulsacija ljudske prirode. U njoj se krije suptilna esencija čovekovog emotivnog, duhovnog i telesnog bića. Ona je arhetip večnosti, prolaznosti, života i smrti. Junakinja našeg i minulog vremena. Iako bez biografije, ona ima svoju istoriju, zajedničku sa prirodom i ljudima. Najvernije svedoči o duši naroda i o njegovoj iskonskoj prirodi, o životu, kako svakodnevnom tako i onom posebno značajnom za čoveka, jer za nju se mora sesti i njoj se pokoriti. Bila je oduvek zaštitni znak kućnog gnezda, okačena na zidu kraj lampe, sa svojim borama i urezima, sa svojim pričama, koje ne bi mogli ispričati ni najmaštovitiji pisci. Sofra ne treba ništa da dokazuje, ničim da se hvali, sem da se sobom ponosi.

SOFRA-Prva 3

Jednostavnost kojom su odisale naše kuće govori o skromnom životu njihovih stanovnika. U tim kućama, u kojima je ponegde živelo zajedno i više generacija, od jutra do mraka, radili su se najjednostavniji poslovi. Domaćin je bio veliki autoritet, ali reč njegove žene se poštovala i bez pogovora sprovodila. O tome koliko su naše majke poštovale svoje najbliže, najbolje govori običaj po kome su obavezno ustajale kad u sobu ulazi muški ukućanin. Naše bake i majke imale su potpunu slobodu u vođenju domaćinstva, uz neznatna interesovanja za život i zbivanja izvan svoje kuće. Bile su pune pravičnosti, istine, vernosti, milosrđa; razborite i nepogrešive u svojim procenama. „Kućevne“ do patološkog, sve su držale pod kontrolom. Bolesne od ljubavi prema svojoj deci, posebno prema onima koji su se školovali. Svaki njihov dolazak one bi odbolovale, nastojeći da im u svemu ugode, a ponajviše bogatom sofrom.

Okupljanja za sofrom bili su najdragoceniji familijarni trenuci koji predstavljaju izolovanu i posebnu viziju stvarnosti svojevrsnog obreda, koji je ljudskoj civilizaciji imanentan odiskona. U tim suptilnim pravilima međusobnog ophođenja znalo se ko prvi treba da sedne SINIJA mala 1za sofru, gde sede gosti, kada se ustaje, ko služi. Svaki ukućanin imao je svoje mesto. Za sofrom su ljudi klečali okrenuti jedni drugima ili sedeli na zemlji, na nekoj prostirci ili na niskim tronošcima. Kod muslimana, muškarci bi prekrstili noge, a žene, sa nogama podvijenim poda se i sa peškirima preko krila, koji su ih štitili od polivanja i prljanja. Preko sofre se nije stavljao nikakav prekrivač. Uglavnom se jelo iz drvene ili zemljane posude, najčešće ćase, ili iz sahana od bakra, iz rasparenih tanjira različitih oblika i veličina, drvenim i metalnim kašikama, bez viljuški i noževa. Ako nije bilo dovoljno kašika, onda su se naizmenično „polagali“. Tradicija je nalagala da niko ne jede dok domaćin ne blagoslovi hleb, razlomi ga rukama i podeli ukućanima. U brojnijim porodicama, kad ne mogu svi stati za jednu sofru, prvo su obedovali muškarci, pa žene, i na kraju deca. Po završetku obedovanja, niko nije ustajao dok se sofra ne raspremi. U letnjim mesecima, kada se mnogo radilo, sofra se postavljala samo uveče, a zimi po nekoliko puta dnevno.

Ritual za sofrom pun je dostojanstva u kome se poštuje hleb i ostala hrana, domaćin, gospodar, autoritet. Pesnik Vitomir Pušonjić najbolje o tome svedoči:

U svakoj sofri / Prvo mjesto u prvom kraju / Bilo je domaćina kuće / Do domaćina je komšija / A treće je kumovsko / A do kuma prijatelj kuće / Koji je uzeo ili dao čeljade u kuću / I tako sve po božjem ili ljudskom redu / Pa kad se izređaju svi ljudi / Ondaj žene isto po redu i prečini / Do žena mladež / A đeca nijesu mogla za sofru / Jer je sofra ozbiljna stvar / I za njom nema mjesta / Onome što joj nije doraslo.

SOFRA-Prva 1

Za sofrom su svi ravnopravni: ona nema kompleks krune, zvanja, titule, sile, veličine, snage, uma, lepote, godina. Život pripada svima jednako, a za sofrom se to najbolje oseća. Jesti sa nekim, što u najboljem slučaju znači deliti istu hranu, podrazumeva potpunu ravnopravnost i prijateljstvo. Obedovanje za sofrom, ili podela istog obroka, je čin koji neosporno ukida svaku distancu i svaku hijerarhiju. I još nešto, u literaturi ima dosta primera iz kojih se vidi da je deljenje jela nešto intimnije i socijalno značajnije od deljenja postelje. Kad domaćica postavi sofru, sve se odlaže, ostavlja, zaboravlja. Ako ih je i bilo, tada nestaju nečiste i zle sile. Sofri se predaje duša, koliko god da smo u velikom poslu, igri, meditaciji, relaksaciji… Ona je hranila obične ljude, junake, ali i velike misli, genijalne stvaraoce, grandiozne umetnike. Otkrivala je, mirila, kumovala, bratimila, uzdizala… Na njoj se nalazilo ono što domaćin ima a gostu priliči. Dok su za sofrom, ljudi gube osećaj za vreme, za reči, za stvarnost, za fantaziju, za greh, strah, čast, za moć, laž, postaju ponizni, skromni, milosrdni, kao da nisu posve u svojoj stvarnosti: oni su za sebe, u sebi i izvan sebe. Gladan čovek je bez svoje polovine.

Autor-Ramiz Hadžibegović

SOFRA-Prva 4

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net