Recent Posts

Šabane, Mustafa

Šabane, Mustafa

Šabane, Mustafa

Eh, jah! – uzdahnu hodža Omer, nogu podignutih na crveni minder, ruku u kesi sa duhanom, prebire ga među prstima i drobi, te razasipa po bijelom tankom papiru. Iiznu ga, smota i pripali. Cigar zatinja, žeravica pisnu a hodža Omer povuče jako. Nakašlja se, pljucnu mrvice duhana i započe pripovijedati priču okupljenima oko sebe. Tišina zavlada prostorijom, čulo se samo pucketanje vatre u furuni.
– Doš’o meni jedno jutro Kasim, Đulsin, zove me da mu se svrnem prije mog puta u Vlasenicu. Kaže, hitno je. I tako spremim se ja i pravo njima pred vrata. Uđem, zazovem selam. Razgledam. Ono , na sećiju Đulsa se prislonila i u naramku cupka ćeljade. Tek se porodila. Na štokrli pored peći sjedi Kasim, ubacuje cjepke da bude toplo za đete. Onaj im stariji sin sjedi pored i jede komad pogače. Priđem bešiki u kraju sobe, izvučem koji dinar i zaturim pod jastuk. Proučim mu za zdravlje i napredak. Da đetetu bude nafakali.

Ev’ i Omera! – progovori Đulsa, namješta dimije i teškog srca uzdiše.
Ti ono naumio u Vlasenicu danas ić’ ? – priupita me ona.
Jah! Jesam!
Bil’ oš’o do ćate i upis’o mi sina? – nastavlja ona i ušuškava ono čeljade sebi uz njedra.
A dašta nego bi’! – odgovori’ ja odma’.
Sanjala ja sinoć svog rahmetli babu, Mustafu, kako mi nešta fino u snu priča i smije se – govori Đulsa i briše suze- Pa et, ja bi’ po svom babi da ga nazovemo.
Mustafa! – ponovi ona plačući.
Šaban! – začu se odjenom Kasimov glas. Nekako to k’o ljutito reče. Čeljade se trže i zaplaka.
Šaban ga upiši, jesi me čuo Omere! Moja se još u kući pita!
Bolan Kasime, šta to kaza ? – ciknu Đulsa kad to ču. Stišće maksumče i nina ga u rukama.
Ja rek’o da bidne Šaban, i Šaban će da bidne ! – Kasim nab’ro mršavo lice a plave oči mu sjevaju na mene i Đulsu.
Po mojem babi !
Vidim ja šejtan došao po svoje. Ustanem i krenem izaći kad njih dvoje na mene zagalamiše.

Mustafa ! Đigera ti moji’ Omere, rode, zjenico oka mog ! Mustafa ! – preklinje me Đulsa.
Ne dolazi mi bez Šabana! – zagrmi Kasim i uspravi se sa cjepkom u rukama.- Šabana!
Požurim ja u Vlasenicu, već će haman i po’ne da bidne. Putem razbijam ovo malo moje pameti i premećem po glavurdi šta mi je činiti. Žao mi Đulse, rod mi je, srce mi se lomi, ali Kasim je glava kuće i njegova treba da se sluša. Dođem ja do opštine, ispušim pet-šes’ cigara. Stanem u red i čekam. Imam ja još posla tu ali reko’ da ovo prvo sa duše skinem. Bo’me stigoh brzo.

Izvolte! – je’na gospoja iza šaltera mi reče.Nabila đozluke, uzdigla kosu u onu pundžu, nacifrala oči i sve trepunja sa njima na me’ kroz oni pendžer. Mjerka me kano da insana ko ja nikad nije viđela. – Sobom se začu smijeh. Hodža Omer, zastade, povuče još jedan dim, ispruži i premjesti noge jednu pored druge te nastavi besjediti.
Ja doš’o da prijavim đete! -rekoh.
Čije? –uze ona naki papir i zapisuje.
Čuj čije? Od Kasima i Đulse! – rekoh ja.
Ime? – jopet će ti ona meni.
Hasan! Hodža Hasan!
Ma kakav te hodža i Hasan snašao! Ime djeteta!
Aaaaaaaaa tooooooo! – zamislim se ja , zažmirim. Pred očima mi uplakano Đulsino lice i Kasimovo hujovito.
Šaban! – izleti iz mene ko iz topa.
Pišider Šaban! Pa šta bilo da bidne. –Zapisa ona, pruži mi papr te ga ja uzmem, smotam i u njedra sa njim pa u ćaršiju, da protabirim koju sa narodom.
Već na brdima se mrak spustila a ja pred Dregašima. Žurim prije akšama da stignem kući. Žulja me onaj list papira na grudima, ne da mi disati. Odem ja kod Đulse, nema mi druge. Pokucam, uđem. Ona huda ono dijete uz sebe prifatila pa ga steže uzase. Sjenem na onu štokrlu pored peći, spustim glavu i trljam rukama.

Upisa li mi đete, Omere? – priupita Đulsa. Izvadim ja onaj list iz bluze, raširim ga rukama i pružim joj. Ona gleda, okreće , obrće, zagleda. Ne zna huda šta na njemu piše.
Pa jado li jadni kako dade ime mi đetetu?
Kako , kako? –ustadoh i krenuh prema njoj. – Dao kako dao. A ti ga zovi kako ho’š, samo ga nemoj u vatru hitit. Uzeh ja dijete sebi u naručje te mu proučih na desno ezan, a na ljevo ikamet, šejtane da rastjeram i imenom ga njegovim nazva.
Šabane, Mustafa, nek te dragi Allah od svog zla sačuva i pravi put ukaburi !
Amin jarabi, Omere! Ti mu prouči dva imena! – Izbečila se Đulsa ispod one marame pa me u čudu gleda.
Jašta neg’ sam! Da mi ne zahatorite, ni ti, a bo’me ni Kasim. – vratim joj đete i krenem kući svojoj. Neki mi teret sa srca spade. Ostade mi Đulsa u veselju sa svojim Mustafom a Kasim sa svojim Šabanom.
Završi hodža Omer priču, nasloni se na minder, malo ko zaškilji, pogleda oko sebe i nasmija se. Ogrnu svoj gunj na leđa te se strese od jeze.

Eh, jah! – cigar zatinja a hodža Omer nestade u gustome dimu.

Ekskluzivno iz Sarajeva za portal ibalkan.net. Alma Ajanović Zornić

SAB

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net