Recent Posts

Bajram u Beogradu

Bajram 2

Bajram u Beogradu

U čaršiji je to bilo nekako jednostavno. Kad je Bajram, svuda je Bajram – u svakom sokaku, u svakoj avliji, i na drvenoj klupi ispod oraha, i na raskrsnici pored Raške, i u kući, i ispred kuće.

Puste ulice na Bajram ujutro. Veličanstveni spokoj vlada nad sokacima i kapijama… I taj osećaj da ste sve završili i da nigde niste pošli i da nigde, u tom momentu, ne želite stići. Moć jednog savršenog, dečjeg, sadašnjeg trenutka

Spokoj i tišina koja vlada u svakom kutku kuće. I gosti, muškarci koji ulaze i izlaze, u grupicama po dvojica i trojica, kao da taj isti vedri spokoj unose u kuću i ostavljaju deo kad krenu dalje. Razmenjivana je ta pozitivna emocija od kuće do kuće.

Dok su moj otac i stric prolazili kroz komšijska dvorišta, nama su dolazile komšije, rođaci, poznanici. To stanje opuštenog spokoja koje je lebdelo u vazduhu najjače se osećalo prvog dana Bajrama – i pre i posle, a bogami, i za vreme samog ručka.

A, ovde, bajramsko jutro počinje besomučnom zvonjavom telefona. Što će reći da su istovernice, prijateljice moje majke, već ustale, klanjale i uhvatile na drugom kanalu RTS, ili na nekom satelitskom, prenos iz Bajrakli ili Zagrebačke džamije. S one strane žice dolazi informacija ko ove godine dirljivije izveštava. Najtananiji prenosi dešavali su se Bajramima koji su igrom zgodnog slučaja padali uoči kakvih izbora. Kako god da su bili obojeni, ti prenosi su me ispunjavali toplinom, to više što su se jače trudili da pokažu da pripadamo tu gde jesmo, da nas vole, razumeju i podržavaju. U stvari, ti prenosi su nekako bili pokazatelj trenutnog raspoloženja aktuelnih vlasti prema svetu koji nije pravoslavni, pa je i njihovo samo postojanje značilo da je klima pozitivna i da stvari idu kako treba. To prijatno jutarnje buđenje iz džamije završavalo se obaveznim majčinim komentarom kako je zagrebački džemat gospoda i kako je po dvorištu Bajrakli džamije samo nekakva sirotinja. Kad prenos završi, dok se pristavlja džezva za kafu, nastupa prvo isprobavanje ovobajramske baklave.

Bajram 1

Beba uvek čestita Bajram pre podne. Kaže: „Srećan ti praznik, domaćice.“ A kad ja njoj to isto kažem na Uskrs, ona me ispravi celim dijalogom: „Hristos voskrese! Vaistinu voskrese!“ Zbog toga sam joj jednom ispričala kako je Zoran, zubar, kad me je ugledao na drugi dan Bajrama, uzviknuo da su svi seljaci na Cvetkovoj pijaci istegli vratove da ga osmotre: „Bajram mubarek olsun!“ A Zoki se, od tog momenta, pretplatio na najrumeniju četvrtinu tepsije naše bajramske baklave. Svakog Ramazanskog bajrama isporuka mu stiže pravo u ordinaciju na uglu Brsjačke i Hektorovićeve ulice. Beba je posle toga prihvatila „Bajram mubarek“, ali za „olsun“ nije htela ni da čuje.

Nego, nešto drugo moja prijateljica Beba nikad nije htela da prihvati – muslimansku nacionalnost. Te, „vama je Tito poklonio nacionalnost“; te „vi ne zadovoljavate osnovne uslove za postojanje nacije“… Džaba sam joj objašnjavala da jezik kojim govore Pazarci, iako je razumljiv, ima toliko turcizama i lokalizama da se zaista može smatrati drugačijim, a ako je do običaja, onda smo mi prvaci sveta u sačuvanim, izmišljenim, izmešanim i, iznad svega, poštovanim običajima. Džaba sam pokušavala da joj pojasnim da su godine, ma ne godine, vekovi turskog prisustva učinili svoje, Beba je i dalje nevoljno odmahivala glavom.

U vreme najžešćih previranja na ovim našim prostorima, Beba je imala ideju da su svi i uvek radili protiv Srbije. Prema težini krivice, uvek su na pročelju bez konkurencije bili Albanci, pa su Crnogorci (godinama odvajanje od plate za zemljotres) i Muslimani nekako išli u isti koš, a onda su u paketu dolazili na red Hrvati i Slovenci. Ovi zadnji su materijalno uništili Srbiju – sve su sirovine odneli u svoje fabrike. A ostale manjine iz okruženja bile su, po Bebinom dubokom i iskrenom uverenju, na stranputici. Oduvek.

Kad sam kasnijih godina, saznavajući mnogo o funkcionisanju duha i tela, pojmila da sve što nam se dešava u stvari sami sebi donosimo, i da smo sami sebi jedini krivci i jedini dobročinitelji, sasvim sam prestala da se sporim sa svojom Bebom o pitanjima nacionalizma. Ako bi se kojim slučajem tema ponovo nametnula, volela sam da je prekinem jednom predivnom sentencom koju moji Pazarci često koriste i koja se u zadnje vreme neverovatno uklapa u moja slaganja duhovnog i svetovnog, a to je: „Hairli bilo“. Šta god bilo, kako god bilo – „Hairli bilo…“ I bude…

Na sam Bajram o tome se nije raspravljalo. Bajramsku večeru svojim beogradskim gostima zakazujem u šest sati. Dođe Beba sa svojim sinom Rastkom i njegovim sinom Rankom. Dođe i druga strana Milivojevića, moje prve komšije Mirko i Bane, te prelepa mu ćerka Nevena, vršnjakinja sa mojom Eminom; i komšije s druge strane, Zoki i Ruža, sin Darko i ćerka Dušica, odlični studenti elektrotehnike.

mantije

Na meniju se godinama, na opšte zadovoljstvo, ništa ne menja. Moja majka obavezno pravi domaće lepinje, a zajedno spremamo pečenu jagnjetinu, pirinač sa bademom, pazarski ćevap, ćufte u sosu od paradajza, paprike punjene sjeničkim sirom i pavlakom, mantije sa kiselim mlekom, dudove i baklavu u tepsijama-demirlijama koje smo izvukli iz mutvaka i doneli na dvanaesti sprat beogradskog solitera…

Naši dragi gosti znaju da je alkohol zabranjen, pa uz dobru tursku kafu i koka-kolu, suve smokve i datule, satima sedimo i razgovaramo o tome kako smo se prošlog leta provodili na plažama u Turskoj, Egiptu i Tunisu; kako su domaćini bili ljubazni i ugađali nenametljivo, baš kao mi večeras svojim gostima. I što duže sedimo, priča postaje toplija, a pitanja postaju dublja i ozbiljnija jer moji gosti, otkako dolaze na našu bajramsku večeru, sve više znaju i pitaju o ramazanskom postu, o Ramazanskom i Kurban-bajramu, o sunitima i šiitima… I ko smo mi, ovi ili oni… I kako je nastajao Kur’an… Jedino mi moja tvrdoglava Beba nije priznala da ga je pročitala… Svi ostali ga imaju u svojim bibliotekama i, verujem, pomalo iščitavaju, ako ne stalno, ono zasigurno uoči svake naše bajramske večere.

Ove, 2011. godine, Bajram pada u utorak, 30. avgusta. Pošto završimo bajramski ručak („Posteli smo i red je da sami i u miru ručamo“, kaže moja majka), pripremićemo se da dočekamo svoje goste na večeri. Oko šest sati će početi da dolaze, ruku punih slatkiša za moje dve ćerke i ratlucima za moju majku. Za mog muža i mene – osmeh. I sve će biti isto kao i ranijih godina. Samo će na meniju biti jedna mala novina. Kad je prošlog Bajrama plavooki Bebin unuk Ranko počeo da večera, malo je razgledao po stolu, a onda mi se obratio rečima: „Gde je ovde pečeno pile?“ Odgovor je dobio u vidu obećanja. Dakle, tako će i biti… Ako Bog da.

Priča iz  knjige “Bajram u Beogradu”

AUTOR: HAFIZA DŽANKOVIĆ

Bajram 4

 

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net