Recent Posts

FES

FES 5

 

Čim se čulo da je Džemail-aga stigao iz Bosne, istog dana, kako su se bili i dogovorili, Bahtijar i Vehbija poslaše čovjeka. Nosio je selame i haber da će u petak, odmah poslije džuma-namaza, uslijediti njihova posjeta, te da bi sa njim htjeli razgovarati o nečemu vrlo važnom. Po istom čovjeku, Džemail-aga povrati hošgeldiju i selame.

U petak, malo pred džumu, Bahtijar ulježe u Vehbijin dućan.

– Selamu alejkum!

– Alejkumu selam!

– Vakat nam je!

– Jel’ jes’!?

– Jes’ val’a!

– E hajd’, i to da preturimo!

Majstor Vehbo povuče vrata za sobom i ostavi dućan čaršiji na amanet, ne zamandalivši ga. Dva se roba uputiše ka Gospodaru.

Altun Alem džamija je, kao i svakog džuma-namaza, bila ispunjena vjernicima, ali ovaj put je bilo nekako bambaška. Činilo se da su svi pohrlili samo u ovu džamiju, a da su sve druge ostale prazne.

Još dok su se abdestili, Bahtijar i Vehbija zapaziše Džemail-agu koji je stajao na par koraka od njih. Pošto ih ovaj nije primjećivao, izbjegoše da mu se javnu. Hutbu je držao Mahmut-efendija, iskusni imam sa dugom služ- bom u džamiji.

Kao poslije svakog džuma-namaza, i ovaj put su se pred džamijom vjernici kupili, selamili i započinjali muhabet naročito veselim tonom i na probrane teme.

Probijajući se kroz tu gomilu i selameći se sa svojim dostovima i ahbabima, Bahtijar i Vehbija su između sebe vodili muhabet:

– Ka’ ćemo Baho?

– Još malo. Da pustimo Džema bar kuće da dopa’ne i sa robljem se još štogoj zdogovori.

– Treba li se šta ponijet’?

– Ova’put baš ništa. Tek ćeš da nosiš, ako nam Allah danas pomogne i izun od Džema dobijemo.

Poslije nešto dužeg stajanja pred džamijskom kapijom i lahkog hoda, dva stara poznanika stigoše pred Džemailaginu kuću. Smještena posred Jeleč mahale, na par stotina koraka od carigradskog druma, ova dvokatnica se svojom ljepotom i veličinom izdvajala od svih ostalih kuća oko nje.

Spokojstvo, koje je Vehbiji namaz donio, počinjalo je naglo da nestaje pred ogromnom kanatli kapijom. Stari sahadžija je, međutim, ostao smiren i pribran, k’o da mu je svaki dan ovakav.

– Baho, stani malo… – povuče Vehbija Bahtijara za rukav, prije nego ovaj zakorači u avliju.

– Šta je Vehbo?! – začuđeno ga pogleda.

– Nismo se zdogovorili šta da zborimo.

– Pusti ti mene, hić se ne boj’. Slagat’ neću ništa. Samo ono kako je pravo. Pa ako bidne sudbina…

Vehbija ga još jednom pogleda i pusti mu rukav.

Prostrana avlija okupana proljetnim suncem i zasuta raznovrsnim cvijećem i taze pokošenom travom, ukazala se pred njima dvojicom. Ugledavši ih sa pendžera, Džemail-aga im krenu u susret.

– Selamu alejkum, dragi moj Džemo!

– Alejkumu selaaam! Haj’te bujrum!

Pošto su se izuli, musafiri se zaputiše u kuću. Prohodili su kroz hodnike zastrte ćilimima i hajate, prije nego su se obreli u povelikoj prostoriji, naročito spremljenoj i dotjeranoj za neke posebne prilike. Ovo je bila jedna od tih prilika.

FES 3

Prije nego sjedoše na minder, Bahtijar i Vehbija se rukovaše sa još dvojicom ljudi koji su bili u sobi. Jedan od njih je bio mula Selim, Džemail-agin komšija i provjereni dost njegovog rahmetli baba. Drugi je bio Šahin-aga, Džemail-agin amidžić.

Pošto su se musafiri malo raskomotili, a oči im svikle na raznobojne šare po ćilimima i duvarima, Šahin-agin sin unije tablju sa čašama ispunjenim đulsujom i sa sahanima punim šećerli-lokuma. Nakon što su se svi poslužili, Bahtijar prvi započe muhabet:

– Kako ste mi vi, braćo draga? Kako si mi ti mili moj Džemo?

– Elhamdullilah, dobro smo! Kako je Ibrima-hanuma? Kako je tvoje roblje, majstor-Vehbo? – ljubazno će Džemail-aga.

– Allahu šućur, k’o najbolje!

Malo zatim krenu priča o ovome i onome, sve nešto mnogo bitno, a moglo se i bez toga. Bahtijar i mula Selim nadugo i naširoko, dok ostali smušeno i nerazgovijetno. Vehbija je povlačio čas jednu, čas drugu nogu poda se. Nikako da potrefi kako mu je najbolje.

Kako je vrijeme odmicalo, bivao je sve više izgubljen i odsutan. Džemail-aga to primjeti, pa mu se obrati:

– Kako je po čaršiji, majstor-Vehbo? Ima li tija ćulaha i fesova?

– Ima valha, kol’ko ti duša hoće.

– Treb’o sam, bezbeli, navrnut’ kod tebe. Imalo bi se posla oko jednog mog fesa kojeg sam prošle godine donio sa Hadža, pa mi se nikako ne da…

– Bujrum u svaki vakat!

Najzad, stari sahadžija krenu o onom što je i bio sebet njihovog dolaska:

– Međer, draga braćo, ja i moj Vehbija dođosmo hajirli sebetom u ovu kuću!

– Hajrola!?

– Allah najbolje zna, ljudi pomalo. Ja sam se rodio i porast’o u ovu čaršiju. Čini mi se da sam dobro razabr’o ko je kakav, šta more, a šta ne more. Tvojeg oca, Džemo, mlogo sam dobro poznav’o, Allah rahmetelje… Sahi tak’og insana na daleko nije bilo. Vazda ćispetli, pripsan… Onako namusli, merhametli… Eeeh… A belji si se ti mlogo na njega usprips’o. Drugo ti ne znam.

– Allah kabulosum!

– Vehba znam, čini mi se, od onog prvog dana kad je doš’o u čaršiju. Nismo znali ni ko je, ni šta je, ama, on nam je brzo dokaz’o da je od dobra soja i još boljeg odgoja. Svi smo se grdno iskidali kad mu hanuma preseli. No, Allah podade pa mu evljad preteče. Svi smo mu to dijete po malo prifatili. Ja i moja Ibrima, komšiluk, a ponajviše Hajrizaginica, bijača mu. Prođe vakat, pa od nejaka maksuma izraste krupan delikanlija. A bogomi, i vakat mu da se ženi. Pa rekoh, pošto tvoja…

– Halali moj Baho… – hitro i spremno ga prekide Džemail-aga – Hanuma mi i šćer turili nešto da prezalogajimo, pa da se somuni ne hladnu…

FES 7

Udari rukom u dogramu iza sebe. Ne prođe malo, neko pokuca na vrata i ona se otvoriše. Sa velikom tepsijom u rukama u sobu uleže mlada djevojka pod mahramom. Učtivo nazva selam i ne dižući pogled ka gostima spusti tepsiju na mali izrezbareni hastal koji je stajao posred sobe, pa uhodanim pokretima raspodijeli vruće somune svud okolo. Pokloni se i krenu nazad. Naslutivši ko je, Vehbija je pažljivo pratio svaki njen pokret. Ponajviše je pokušavao da ispod krajeva od mahrame osmotri djevojačko čehre. „Ne vidi se dobro“ – pomisli. Zbunjen i zatečen, pogleda ka Bahtijaru. Ovaj mu se skoro neprimjetno nasmiješi. Potom uđe Džemail-agina hanuma noseći sahane sa sirom i kajmakom u rukama.

– Hanumu ti znam, ali ko ti bješe ova mlada djevojka, Džemo? Belćim ti je ovo šćer? – opet će Bahtijar.

– Jes’ val’a. To mi je šćer, Umihana. Nju jednu imamo, fala dragome Allahu, hajirli nam evljad podari!

– Maašalah, maašalah!

Svi po nešto uzeše, ali Vehbija po krét slabo.

– Uzmi Vehbija! Bujrum!

Da li zbog lijepa sira i kajmaka, da li zbog stalnog navaljivanja, i Vehbija pojede više od jednog somuna.

Džemail-aga opet udari u dogramu. Sa leđenom u jednoj ruci i sa peškirom u drugoj, u sobu opet uniđe agina šćer. Prvo priđe mula Selimu, pa zatim ostalima. Ne zna se ko je duže brisao ruke, da li Bahtijar, da li Vehbija. Svejedno, ovaj put su je obojica dobro zaglednuli. Bez ijedne riječi, djevojka obavi svoj zadatak i napusti sobu. Opet se musafiri međusobno pogledaše. Vehbija se ovaj put nasmiješi i klimnu glavom.

– Halali moj Baho… Nešto si bio krenuo zborit’ maloprije…

– Jes’, jes’… Andžak, nismo se ovoj gozbi nadali.

– Taman posla, tako birani musafiri…

– Da ti Allah svakim dobrom vrati!

– Kabulosum!

– Nejse! K’o što sam bio kaz’o, efendum benum… Da ne razvlačim mlogo… Allahovom voljom i dozvolom našeg pejgambera Muhammeda alejhi selama, ja sam, moj brate Džemo, doš’o da ti išćem šćer za Vehbovog sina Osmana!

Odjednom nasta potpuna tišina. Vehbija je gledao u svoje šake, Šahin-aga je sitnim pokretima skidao nevidljivo trunje sa svojeg rukava od košulje, dok je mula Selim obrtao tespih u desnoj ruci pomerajući usne. Džemail-aga krenu da počeše hadžijsku bradu, ali kad primijeti da mu Bahtijar prati svaki pokret, odustade od toga.

– Ču l’ me ti Džemo šta ti ja rekoh!? – prekide stari sahadžija muk.

– Ču’, ču’.

– Edel dževap?

– Haj Allahu, Ti pomogni. – poče se ponamještati Džemail-aga.

ENESS 1

Vehbiji zapelo nešto u grlu, pa nikako da to proguta. Mula Selim je i dalje obrtao tespih u ruci, ali je sada uz šapat izgovarao ajete iz Kur’ana.

– Da nije mlāda za udaju, moj Baho?

– Nije valha! Moja Ibrima je bila još mlađa kad je isprosismo.

– Još neki vakat da sačekamo. Neka je još malo s’ majkom.

– Opet će je jednom rastavit’! Ženskom je tako upisano!

– Moglo bi se još malo sačekat’.

– Momče je hasul, nemo’ da brineš! Mahane nikak’e, da znaš.

– Nemam ja šuhbu na to što ti zboriš. Ama… Strah me da ona nešto ne pogriješi…

– Od tak’oga baba i tak’e majke more bit’ samo dobar evljad! Pa i ako nešto zgriješi, popraviće se! Jel’ moj Vehbo!? Jel’ de da je tako!? – Bahtijar odlučno pogleda u Vehbiju i pokupi vjeđe.

– Jes’, baš tako! Ova mladež treba malo da razumije starijega, a i stariji mlađega! I pomognut’ bogomi, ako treba! – oglasi se i Vehbija.

– Zn’o sam ja da me ovo čeka, nije da nisam. Što je propištela, te došla na ova’ dunja, počeo sam se hazurit’ za ovo. Al’ opet… Nju jednu imamo, pa smo obadvoje džan svezali. Dahu joj osjećamo i uz nju dišemo.

– Jes’ valha, ja to najbolje znam! – prozbori i mula Selim – Čitav komšiluk je haje i blagosilja!

– Što ste mi poručili da dolazite, zn’o sam šta će bit’. Ama, mlada je još. Rano joj je…

– Nije rano! Kako rano!? U zube bi nas sve mogla ponijet’!

Džemail-aga se zorom nasmija, ruke mu zadrhtaše, a grudi krenuše poskakivati. Protrlja tjeme i vrat rukom, pa jako uzdahnu. Obori glavu i duboko se zamisli.

ENES 4

U taj tren, kroz otvoren pendžer, između bogato ukrašenih perdi, prođe krupan leptir prošaranih krila i stade nasred ćilima. Svi se zagledaše u njega, osim Džemail-age. On ga nije ni primjećivao, premda je leptir bio najbliže njegovim nogama. Čini se da bi on još dugo stajao na istoj šari od ćilima, da se Bahtijar glasno ne zakašlja i potjera ga da opet poleti.

Još dugo su prisutni pratili leptirov let, sve dok on ne nađe onaj isti otvoreni pendžer i ne izađe u bašču. Svi su šutjeli. Šutjeli i čekali. Činilo se da niko više nema namjeru da započne novu priču. Najzad, Džemailaga podiže glavu, pogleda svakog ponaosob, pa krenu da zbori:

– Vallahi biljahi, na vel’ku sam muku. Sve ja dobro anlajišem i znam, nije da ne znam. Vidim da čekate šta ću kazat’. I da ništa ne prozborim, znate šta mislim. Majstor Vehba svi dobro znate, pošten i efendija, od riječi i esnafa… Dijete mu ne znam, al’ ne moram ga ni znat’. A tebe Baho poznajem bolje n’o što misliš. Čim si ti doš’o da išteš moju šćer, moj dževap je mogo bit’ samo jedan. Neka bidne onako kako mora da bidne! Samo ću još ovo da reknem, moj Baho. Tebe je prvo dajem, pa poslije majstor-Vehbu i njegovom sinu! Allah je velik, napraviće On sve kako treba! – glas mu zadrhta, a oči mu se napuniše suza.

– Nemate šta da brinete! Od nas će joj bit’ baš k’o što joj je od vas bilo. – uznemiri se i Vehbija.

– Samo da je sa hajirom, ako Bog da! – spremno dodade Šahin-aga.

Diže se Bahtijar i pruži ruku. Kad Džemail-aga ispruži svoju, Bahtijar ga žustro povuče u zagrljaj i potapša po leđima. Potom se svi redom rukovaše i izgrliše. Ostade da utanače dan kada će se obaviti razmjena nišana i dolazak svatova.

Malo prije ikindije-namaza, musafiri napustiše kuću i zaputiše se ka svojim kućama. Te noći se iz Džemail-agine kuće samo plač čuo.

Odlomak iz romana FES

Autor: Enes Nikšić

FES 2

Enes Nikšić je rođen 1969. godine u Novom Pazaru. Do sada je objavio dva romana: ”Begova kuća” (2007. god.) i ”Fes” (2013. god.), a u rukopisu su mu još dva. Dugogodišnji je radnik Gradske biblioteke u Novom Pazaru. Oženjen je i otac jednog ženskog djeteta.

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net