Recent Posts

SA VRHA PEŠTERI, NA VRH EVROPE

SA VRHA PEŠTERI– NA VRH EVROPE

SA VRHA

Priča o Pešterskoj visoravni, o pešterskim zimama i snegovima, to je priča bez kraja. Nemaju kraja ni priče o pešterskim ljudima, o onima što im pola godine puteve, imanja, štale i kuće, zatrpava dubok i leden sneg, zaledi im izvore vode i potoke, a vetar probija kroz vunenu odeću i do kostiju stiže. To su posebni ljudi. Namučeni, prekaljeni, ali vredni, tačni i odani. Zato, ko stekne prijatelja na Pešterskoj visoravni, stekao je – pravog prijatelja!

Kada se od Tutina, krivudavim i oštrim usponom krene prema visoravni i stigne do vrha, na jednoj raskrsnici stoji visoko podignut putokaz sa dve table: levo Leskova, desno – Karajukića Bunari.

Goleti i livade bez stabala, na njima brojna stada, po koji čobanin i po koji krupni, dugodlaki pas ovčar.

U Bunarima je osnovna škola sa osam razreda, a u nižim i pitomim selima škole se listom zatvaraju.

E , to su pešterski ljudi. Snegovi, stada, vukovi i – oni. Drugi – niko!

SA VRHA 1Murat Bibić sa vrha Bunara, svoje dvoje dece, blizance – sina i ćerku, posle osmog razreda poslao u Novi Pazar u Srednju medicinsku školu.

Već u septembru školski kros, svake jeseni najmasovniji u državi. To je stampedo od 1000 trkača.

E, tu počinje ova nesvakidašnja – unikatna priča.

Startovali su učenici prvog razreda srednjih škola i odmah se izdvaja grupa aktivnih atletičara od nekoliko dečaka, odvajaju se iz one velike rulje, prave razliku, da bi se između sebe obračunali u finišu.

Iz velike grupe što zaostaje, otkida se jedan dugonogi dečak i juri prema grupi „profesionalaca“. Zabacio telo unazad, pustio korak, baca se s noge na nogu, približava se i stiže grupu favorita.

Oni prave promenu ritma, jednu, pa još jednu, ali menja i dugajlija. I tako do kraja – do cilja. Mogao je i da ih dobije, ali to nije planirao.

Trener Rifat Zilkić i njegovi kolege profesori, stoje na cilju i ne mogu očima svojim da poveruju. Zilkić staje ispred novajlije:

„Koji si ti, bre?

-Ja, Elzan Bibić.

-Jesi li umoran?

-Pa… i nisam, baš, nešto.

-Odakle si, Elzane?

-Ja, iz Karajukića Bunara

-U kojoj si školi?

-Ja u vašoj, profesore!

-Ko ti predaje fizičko?

-Vi, profesore!“

U tom nesvakidašnjem dijalogu posle trke Elzan je svome profesoru ispričao kako mu je otac u Novom Pazaru iznajmio sobu u kojoj stanuje sa sestrom bliznakinjom, da su u istom razredu, te da i njoj profesor Zilkić predaje fizičko, da ona posle šestog časa u toj sobici kuva ručak za njih dvoje.

„Dobro, Bibiću, je l’ bi ti trenirao atletiku?

-Hoću, profesore. A kad je trening?

-Ujutru u sedam sati.“

Sledećeg jutra, u pet do sedam, pred jednim kontejnerom pored reke Raške, pristiže brojna Zilkićeva grupa, a nepoznati dugajlija rekao kako tu stoji i čeka još od pola sedam.

E, tu počinje drugi deo priče.

SA VRHA 5

Jutarnji trening pored reke Raške, prema Sopoćanima, osam kilometara oštrog trčanja. Ide novajlija uz rame sa Hasanovićem, Amelom, Ljajićem. Svi su oni reprezentativci, pa se međusobno gledaju – da li je ovo moguće?!

-Dišeš li, brate?, pita ga Hasanović.

Dolaze RTS krosevi, ulične trke. Uvek medalja, pobeda najčešće, a od škola iz cele Srbije Pazarcima uvek isto pitanje:

„Ko vam je, bre, ovaj?“

Zadužio zeleni pazarski dres i sa klubom krenuo na Zlatibor. Pripreme – 20 dana. Hodnicima i stepenicama hotela svi jure, a on se svima sklanja i smeši se. Na recepciji stoji velika činija sa bombonama. Umoran je, kupio bi neku karamelu, ali vidi da svi u prolazu uzimaju i odlaze.

Ipak, pitao je Radanovića:

„Brate, kome da platim jednu šaku bombona?

-Uzimaj, bre, ne plaća se!“

Uveče sedi na krevetu i ćuti. Njegove misli odlaze uz onaj uspon od Tutina prema Karajukića Bunarima.

„Šta li se gore radi? Da l’ je neko došao kod mojih na posedak?“

SA VRHA 2

Na proleće, niko više ne pita ko je onaj visoki sa Pazarcima. Svi ga dobro znaju, sve ih je „odrao“ na trkama gde bi se pojavio. A u prolazu, i dalje se svima sklanja i – smeši se. Ispunjava normu za EYOF. Festival mladih Evrope održan je u Gruziji.

Tamo su najbolji sportisti Evrope u svim sportovima.

Defile, muzika, himne. Prijavili ga za dve discipline: 3000m i 1500m.

Rezultati: zlatna i srebrna medalja!

Defile na zatvaranju. Ko će da nosi zastavu Srbije? Odluka brzo pada: da je nosi najbolji. Elzan Bibić!

Dok traje ceremonija, iznad tridesetak zastava izdigla se srpska. Nije ona bila najviša, već je najviši bio onaj što je podigao. Najviši i nabolji. Elzan Bibić!

Došla ta slika u Karajukiće. U celom selu, jedni drugima postavljaju isto pitanje:

„Jesi l’ gledao dnevnik sinoć?

-Elzan Muratov najbolji u Evropi! Nosi državnu zastavu! E, Bog mu sreću dao!

“Znao sam da će moja majka Fatima da zaplače. Takva je ona.”

Pre dve nedelje, Murat Bibić, poručio sinu Elzanu da iz Pazara pozove nekoliko ljudi na ručak. I došli Pazarci. Trener i direktor kluba, čelnici Sportskog saveza, lokalne samouprave, sponzori, novinari… njih 15.

Poranio domaćin tog jutra, pa 20 km makadamskim putem do Duge Poljane, kod nadaleko čuvenih pečenjara, da mu ispeku jare i jagnje, da pečenje bude delikates za goste njegove. Naravno, da su na sofri bili i ostali brendovi pešterski: pršuta, sir, pogača, baklava…

Svi Bibići na nogama, da što bolje i lepše posluže drage im goste.

A Fatima, majka Elzanova, zadovoljna i srećna.

“Vidiš li, Murate, kakvi su nam ljudi došli, zbog našega Elzana!”

SA VRHA 3

Idućeg leta je Prvenstvo Evrope za mlađe juniore. Opet u Gruziji, na istom stadionu. To je za njega najbitnije takmičenje i pripreme će krenuti već početkom godine, te će u svoje selo dolaziti retko, na samo jedan dan, a želeo bi da bude gore bar nedelju, dve.

Zbog toga će na dugotrajnim pripremama u Ulcinju, na Zlatiboru i Kopaoniku, u hotelskoj sobi kad padne noć, na jastuku umoran zatvarati oči, pa će u mislima krenuti uz onaj uspon od Tutina prema njegovoj visoravni. Videće stada i čobane i one krupne dugodlake pse ovčare. Videće i majku kako sedi pored telefona i čeka da on zazvoni. Verovatno će pustiti i po koju suzu. Ali, suzu od želje i od sreće.

A sve se izdogađalo brzo – mnogo brzo. Od dana kad je hteo da plati šaku gratis bombona na recepciji, pa do stajanja ispred postrojenih najboljih sportista Srbije sa državnom zastavom u rukama.

Pešterska visoravan i – pešterski ljudi.

Na drugoj strani je Asmir Kolašinac, svetska atletska marka. A sa suprotne, od Tutina – Elzan Bibić.

Kad trči, još uvek nije ispravio svoje telo, zabacio ga unazad. Ali, pobeđuje svuda! Sa rivalima kao da se šali!

Elzan ima samo 16 godina i on je garancija kako će Pešterska visoravan uvek imati svoje čuvene ljude.

Odane i prave.

Ekskluzivno za portal ibalkan.net iz Novog Pazara  Piše: Boško Veljović

Foto : Senko Župljanin

SA VRHA 4

http://ibalkan.net/

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net