Recent Posts

KOLUMNA – Subotom kafa na terasi Hotela The Marmara Taksim…

Subotom kafa na terasi Hotela The Marmara Taksim…

“NEKAD JE I NIŠTA NEŠTO”

 ” Slobodno pričajte subotom o tome što želite ”…

 ” Daljine nisu što su se nekad bile, danas ljudima je svega puno i daljine su im sasvim dovoljne… “

  (Ekskluzivno iz Istanbula za portal iBalkan.net) Piše: Jusko BOJADŽIĆ

11159422_726371497479612_1380761687_oUpravo kako se jutros osjecam, kao da  časovnik negdje u svijetu iza sabaha otkucava početak novog dana. Kada sam upravo tada pogledao u sat i da mi baš ništa ne znači proteklo vrijeme, ali početak novog dana svakako. Danas imam namjeru da pijem kafu onu moju ” Subotom na terasi Hotela The Marmara Taksim” sa mojim naslednikom…

Isto tako nekima se subotom dese daljine a nisu to više te iste daljine bez obzira kolike bile. Imati i znati ko će brinuti o kome, ja o njemu- mom epicentru svijeta, ili će on početi da se pomalo brine i za mene… ili o tome gdje sam to ja i na kojoj poziciji u njegovom životu… ja kad zapadnu ta gluha doba noći, a ti mi još kao nisi stigao kući- to ti dodje kao pradavna ljudska potreba. Ko će i  ko i bi trebao o nečeme i o nekome brinuti… To je to što se izdeštavalo sinoc dok sam prelazio sa jednog na drugi kontinent to me baš i ne razočarava. A ti koji su cjelog života u poziciji stranca, koliko kod bio fasciniran jednim gradom i njegovih 160 sa 80 km dužine i širine i daljina gradskog područja. Ti ako se vraćaš sa Aziske strane ovog čarobnog grada Stambola na Bosforu a živiš u Evropi, kao da te nešto razdire pred spavanje a i to da daljine nisu što su nekada bile… zašto, jer ići na kafu sa onim koga si rodio, a treba izdurati dok skupa predjemo tu daljinu od 25 km- Subotom kafu na terasi Hotela The Marmara Taksim…

Ovo nije odustajanje i samo prosto shvatanje da ziviš u gradu Megapolisu od blizu 20 miliona sugradjana. To Mi, u Istanbulu dodje samo kao prosti red stvari jer bio mi ili ne bio predugačak povratak vlastitom domu na krajnjem jugu Evrope. Krenuli smo iz kuce a On, me podsjeća kojim putem jutros ići dalje a da se ne izgubi puno vremena u putu… kaže mi dok završavam nešto što sam morao jutros rano da obavim… samo nako prozbori da mi naglasi, “Pišeš, jer ljudi nemaju naviku da ista više čitaju ili bilo koga slušaju, očito da to neće biti jutarnja nego popodnevna nam kafa”… Kao da sam ja samo jedina muška osoba, postajem taoc sam sebe u svom životu. Sebe ne samo da znam u tančine već, onaj sam, koji zna samo sebe da razumije u potpunosti. On, Kao da Mi nešto kaže, “sebe trpiš i kada si živčan, kada si sretan, trpiš sebe u dovoljnoj tezini a nisi baš lake kategorije i svoje ispade i sve radosti koje priustis sam sebi kao da i jedino ja to ponešto donekle razumijem”…

Imam ja za druge ali i za sebe veliko srca, imam onaj pogled “zeleno-plavih” očiju koji rastopi svaki led a u sebi MI- kažu zna on to pogledom da slomi ali i u drugima da osjeti toplinu. Sam sam sa njim i ako zvoca i ko nesto mu nije kad sam ja u pitanju i da sa njim ne mogu biti tužan… moji problemi kao da i ne postoje. Jer samo sam bio a i jesam voljan da o sebi razmisljam dok prelazim sa njim mojim sinom jedincem sa jedne obale Bosfora na tu istu obalu a i da je NEKAD I NIŠTA NEŠTO , ali kafa na Taksimu je kafa i to subotom a nezgodnog sugovornika imam, onoga koga sam doslovice i rodio…

Kod mene, postoje samo dobri ljudi oni koji mi i tekao puno znace i ništa manje i ništa više. Ali, baš taj moj Kenan je na prioritetu onih koje moram trpljeti.  Ne znam jesam li ikada povrijedio svojom namjerom bilo koga i to se često pitam, kad sam sa sobom pred spavanje se konsultujem, ili kada budjenjem pocinjem novi dan. Pronađem ja sebi neke svoje greške, zapravo masu grešaka. Bilo bi MI dovoljno da sam ponekad znao držati jezik za zubima, možda bi sebi onda dao šansu da me razumiju i oni koji sami sebe ne znaju razumjeti. A,ovako, sve je otišlo ka vragu ali kod mene je sve O.K, ali je mnogo toga prema šejtanima otišlo. I već dugo stojim tamo dok prelazimo desnom stranom obale Bosforua izmedju aziske i evropske strane mocnog grada a nikako da se pokrenemo i krenemo. Oni koji imaju svoj svijet a danas je sa mnom “moj svijet” i nisam siguran da li cu ja ili on jutros u toj bašti- terase  Hotela The Marmara Taksim, ko u dzepu od nas dvojice ima više para, a  šta će s njim dok ne stignemo na Taksim. Ma samo mali ali sretni ljudi imaju na dohvat ruku samo riječi i divno su se samo spretni snašli u toj nemaštini a posjedujemo izgleda samo toleranciju prema sebi i drugima…

Pratim svakog dana što ljudi govore jedni drugima, nešto kao da im trebaju neplaćeni licni psihijatar. Ljudi su, dakle, glavni kada nadju inspiraciju i imaju uticaj na svoje pisanje. “Nekima se čini da su moje rijeci gotovo sve iste. Shvatam ih gotovo potpuno. Meni su, na primjer, one formule starih pametnih ljudi sve iste”. Nismo svi svemu, dorasli za danasnja vremena. A činjenica je da će dobiti isto što i oni prije mene ( ili čak manje ) a bio MI je dovoljan razlog da stanem sa strane i gledam ljude koji se raduju i tuguju a toga su sve manje i redje svjesni ili se zlopate i žive kako im se životi režiraju u ova luda vremena, eto stigosmo na taj magicni Gradski Trg Taksim koji je prije 7 dana bio popriste onih koji bi da ruse i protestuju a drugi da im nedaju to pravo da slave Praznik Rada… brojna okupljanja na Taksimu su rijetko kome donijela nešo dobrog… odmah krenu metalne ograde, uniformisana lica, drvene palice i za cjeli tren se pojave i vodeni topovi…

Inače izbjegavam gužvu za vrijeme velikih zivotnih rasprodaja. Snaga onih kojima vjerujem su neprikoslovene i u tome i jeste “kvaka” šta sve umiju i znaju da trpe kao i slabosti čovjeka kojeg vole dovoljno dugo… dok on ne ojača i bude u stanju da istrpi izazove današnjice. Gledam neki dan ljude na toj dugackoj centralnoj ulici velikog grada Istiklal Dzadesi na Taksimu u Istanbulu. Vidim lica ljudi kako se gledaj toplo i sa puno milosti, mrznje nisam vidio jer na tu ulicu dolaze ljudi koji pohode Istanbul iz cjelog svijeta. Znao sam ja to davno. Otvorim ljudima oči, ali kako im nekako da otvoris njihova srca. To me drzi dugo ovih dana dok povremeno kisa pada i u Istanbulu i u Sarajevu. Ja znam samo da volim i meni ostaje moj prepun-kofer uspomena koji MI se za kaznu neda da se otvori. Ništa ja ne brinem. Stigla kafa i lokum, tvrdi keksi i parče nekog “keka” od kolača, ko znaju nas da sam stalni gost… pita me moj omiljeni konobar, koga danas testiras psiho- analiticaru??? Šta da mu kazem, osim da sam “nafatao” nekog mladog ljepotana, jer drugi nisu danas za Taksim… Ma, ja ko mi da i ne znamo da ti neces bas sa svakim kafu piti, a ovaj mi liči ko da je ili “basket igrac ili maneken” sa TV ekrana ili sa novinskih izvještaja, a sin ti sigurno vako rano ne bi stigao na psiho-analizu i dva tri sahata da te on sluša a  što manje da priča… Ma, ja kao da znam mnoge koji vole proslost a meni sjećanja njihova ostaju- a za kaznu nikome, ne dam da mi se pribleze  mom koferu uspomena…

Nije kraj a moga bi biti i u množini. Nije osmjeh znak sreće niti je poljubac znak ljubavi… Ono što nas, dva veže, jer nama je osmjeh- zastitni znak uz hitrinu da pucamo iz prve, “pa kud puklo da puklo”… Ljudi cesto su tužni i smiju se najlepše kada se nemaju ni cesto cemu radovati, ali se vole najviše na glas smijati i znaju ako su ljudi-ljudi iz prve. Brzo se živi. Ljudi su umorni od stalnog kretanja. Ne znam, zasto. Ljudi su sami od sebe umorni od svako dnevnog čekanja. Imati nekoga ko će brinuti o tome gdje si kad padne noć, makar to bilo na mostu ili u blizini Bosforske cuprije. A, ti još nisi stigao kući- to je pradavna ljudska potreba, za nekoga se brinuti. Nedostajao mi je bas jutros on-moj otac, da mi neke stvari i zivotnu skolu pokaze da polahko uči i meni besjedi- Subotom kafa na terasi Hotela The Marmara Taksim… Priznajem. Ali više ne. Sad je došao red na mene, , da uvijek MI nedostaje otac ali je  red na mene da savjetujem, sjetujem… Još kako ću da se potrudim danas za to. Eto mene mozda i danas da prohodam sa evropske na azisku stranu jedinog grada na ovom nasem dunjaluku sa privilegijom da vezuje dva svijeta i dva kontinenta…

Sinoc sanjam …baš MI je ostalo u sjecanju” u trenutku kada su krenuli da nas poguraju da guma ili kanuu krene, ja sam se približio i htio da ga poljubim, ali on mi je tada rekao ‘NEMOJ BABO JA SAM ZAUZET DRZIM PRAVAC, ZAR NE VİDİS DA SMO KRENULI NA DUGI PUT’. Snovi su cesto tako čudni. Dali su mi sansu da makar tada budem blizu necega jer sve teze i teze je uhvatiti pravi pravac i da li imamo vremena jedni za druge. Ocito da je to prica od jutros a nije samo san i ne onoliko koliko sam ja to htio, jer vjerovatno nisam to ni u snu zaslužio da krenemo mirnije u uzburkanoj vodom ovog dunjaluka…

Daljine nisu to što su nekad bile, kako je danas ljudima svega dosta i ovo im je sasvim dovoljno: “NEKAD JE I NISTA NESTO”…

iBalkan.net

Šta vi kažete na ovo?

iBalkan.net